Robert Fico, ili: Putin, Si i Srebrenica

Termin su napokon u Ujedinjenim nacijama uspeli da zakažu – 23. maj – a objavljen je i tekst njihove rezolucije o Srebrenici. Ono što tamo ne piše predstavlja krunski dokaz da će ta rezolucija biti (zlo)upotrebljena protiv Republike Srpske, Srbije i čitavog srpskog naroda.

Nisu, naime, prihvaćena dva amandmana Crne Gore u kojima se potvrđuje da, pod jedan, krivica za (takozvani) genocid u Srebrenici nije kolektivna – dakle, svesrpska – nego individualna, i, pod dva, da dejtonski mirovni sporazum ostaje nepovrediv, a u sklopu njega i Republika Srpska sa svim svojim nadležnostima kojih bi da je protivpravno liše.

Da im je namera da Republika Srpska ovom rezolucijom o Srebrenici ostane nepovređena, kao i čitav srpski narod, kreatori rezolucije od Albanije do Vanuatua – i Nemci, Amerikanci, naši prijatelji Francuzi i Britanci među njima – i sami bi već napisali ono što su im Crnogorci naknadno predložili. Još nije kasno da se predomisle ako su nam prijatelji, premda unapred znamo da nisu; dovoljno smo već pretrpeli od njihovog prijateljstva.

Vlada Crne Gore izgleda namerava da glasa za rezoluciju iako njeni amandmani nisu prihvaćeni. Što je još gore, to bi da uradi uprkos tome što Srbi čine bar trećinu njenog stanovništva, dok srpskim jezikom govori i natpolovična većina, tako da će ogroman deo sopstvenih građana sopstvenim glasom u Ujedinjenim nacijama vlast Crne Gore obeležiti kao genocidan. Nije teško naslutiti kakvu će traumu u tom društvu ovo izazvati.

Uzgred – šta se čeka s rezultatima popisa u Crnoj Gori? Zašto se ne objavljuje koliko ima Srba i svih kojima je srpski jezik maternji? I mole se u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Biće da ih ima previše, pa zbog toga prete da budu uticajniji nego što je to dopušteno u jednoj NATO članici. Zastoj oko nabavke softvera za nacionalno razvrstavanje koji odlaže objavljivanje rezultata popisa u tom smislu evidentno služi samo kao neuverljiv izgovor da se Srbima u Crnoj Gori ne da ono što im pripada.

Ali i izvan Crne Gore: rezolucija o Srebrenici ništa dobro neće doneti ni Bošnjacima zbog kojih se tobože donosi, iz jednostavnog razloga što ovakvo provociranje razdora može da donese samo razdor. A ne pomirenje kao što tamo piše, papir trpi svašta. Ali rezolucija o Srebrenici se i ne donosi zbog Bošnjaka, još manje zbog pomirenja, nego zbog ukidanja Republike Srpske – zato je onaj crnogorski amandman neprihvatljiv – kako bi (i) Bosna i Hercegovina bila uvučena u NATO.

Ova proizvodnja razdora, nevolje i sukoba, pretnje i iznude kao jedina preostala ponuda vlasnika NATO-a, savršeno se lepo vidi i u Gruziji, gde izazivaju nemire zbog zakona o registrovanju stranih agenata. Ludilo se zbilja bliži vrhuncu: uz pretnje sankcijama poslanicima koji se usude da glasaju za, ministar inostranih poslova Litvanije čiji je pradeda bio kolega omiljenog dede Analene Berbok, dakle ugledni nacista, a uz tog ponosnog potomka naciste i ministri inostranih poslova Letonije, Estonije i Islanda, marširaju na čelu demonstracija u Tbilisiju protiv zakona o inostranim agentima koje donosi parlament Gruzije; ne smeju zakone u Gruziji da donose oni koji je izabrao narod Gruzije, takve su evropske vrednosti i NATO naredbe.

Valjda će u Gruziji biti dovoljno pametni da izbegnu sudbinu Ukrajine u kojoj je sve počelo tako što je Viktorija Nuland delila one svoje kolačiće na Majdanu, puna saosećanja kao i ovi sad u Tbilisiju. A bio je među njima i feminista iz Bundestaga Mihael Rot, grlio je neku demonstrantkinju i proglasio Tbilisi za prestonicu Evrope, a prethodno je iskazao zahvalnost svim zemljama koje su podržale rezoluciju o Srebrenici i podržao ulazak takozvanog Kosova u Savet Evrope.

Uostalom, sve je to deo iste one priče u kojoj o ljudskim pravima najviše govore oni koji pobili najviše ljudi u istoriji.

Što nas dovodi i do Roberta Fica. Možda će se, ili se nikad neće, pouzdano utvrditi da li je u njega pucao usamljeni atentator kakav je bio Li Harvi Osvald – a ko još veruje da je on bio usamljeni atentator, i ko može da dokaže van svake sumnje da on to nije bio – no, kako god se okrene, jedno je već sada izvesno. U premijera Slovačke pucano je zbog njegove politike.

Preciznije: zbog politike za koju ga je narod Slovačke izabrao da je sprovodi. Kao što je narod Gruzije izabrao one svoje poslanike koji donose zakon o obeležavanju agenata stranog uticaja, a Mihael Rot i onaj nacistički praunuk kažu da to ne može. Što znači da se može reći i da su u Roberta Fica pucali Mihael Rot i njemu slični. U figurativnom smislu, razume se.

Sve to što su, u sadejstvu s medijima koji su pod kontrolom onih koji i njih kontrolišu, oni posejali u vidu mržnje i temeljne, total(itar)ne nesposobnosti da uvaže bilo čiji interes koji nije podređen njihovom, ispalilo je hice u premijera Slovačke. Dok okolnost da je u političara koji se umesto za rat zalaže za mir pucao pacifista koji je osnovao organizaciju protiv nasilja, samo dodatno osvetljava sav ćorsokak paradoksa u koji je taj njihov svet zapao.

Od Srebrenice i Bosne i Hercegovine, preko Gruzije do, evo, Slovačke – o Izraelu i Palestini da i ne govorimo – taj svet nudi samo krš i lom, nesreću i razaranje. Iz dva razloga od kojih ne može da pobegne sve i da hoće. Zato što je to njegova prava priroda – zasnovana na kolonizatorskom pljačkanju, koje nije bilo izuzetak nego pravilo – i zato što nema mogućnosti kakve je imao pre, pa više ne može da priušti da se pretvara da je drugačiji nego što jeste. A to što je počeo da proždire samog sebe, pucanjem u Roberta Fica ili tekućom deindustrijalizacijom Nemačke i ostalim samoubilačkim potezima kao što je rat sankcijama protiv Rusije, Kine i čitavog ostatka sveta, samo pokazuje da ulazi u svoju konačnu, terminalnu fazu. Jer sve to nisu radili kad su bili na vrhuncu moći.

I to je proces koji Rusija i Kina čak i ne moraju da ubrzavaju. Nego samo da puste da stvari idu svojim tokom, koji je postao neumitan, dok istovremeno izgrađuju alternativu – da preostane kad se ovo što se urotilo protiv njih (a i protiv nas) uruši pod teretom raznih svojih grehova.

Upravo je tome služio i sastanak predsednika Kine i Rusije Si Đinpinga i Vladimira Putina. Njihova Zajednička izjava o produbljivanju sveobuhvatnog strateškog partnerstva u koordinaciji za novu eru predstavlja dragoceno svedočanstvo onoga što rade i tek nameravaju da urade. Zaista sveobuhvatno, od vojne saradnje do finansija i naravno sve između toga, oličeno prisustvom ona dva gospodina s koferima pored dvojice predsednika i guvernerkom Narodne banke Rusije Elvire Nabiuline u delegaciji. Da poruče da dvama nosiocima američke moći – oružju i dolaru – vreme premoći ističe. I da budućnost pripada (svima) drugima.

I da ne zaboravimo. To je ona zajednička budućnost u novoj eri kojoj se, deklaracijom Si Đinpinga i Aleksandra Vučića, pridružila i Srbija. Istoj zajednici sa zajedničkom budućnošću puna podrška pružena je sad i u izjavi Sija i Putina.

Da, imamo čemu da se nadamo. I samo da do tada izdržimo. I Srebrenicu i sve preostale hice tog umirućeg režima u Roberta Fica koji im je zasmetao…