Zajednica sa zajedničkom budućnošću, ili: Kakve veze s Putinom ima Sijeva poseta Srbiji

Čitav svet bi morao da se seća – a Globalna većina sveta seća se s radošću i nadom – kako je pre godinu dana, posle šest sati poverljivih razgovora u najužem krugu, već duboko u moskovskoj noći, predsednik Rusije Vladimir Putin ispratio do automobila svog gosta iz Kine Si Đinpinga.

U toku su promene kakve nismo videli u poslednjih 100 godina. A mi smo ti koji, zajednički, sprovodimo te promene, rekao je Si Putinu na rastanku. Slažem se, odgovorio mu je Putin i poželeo srećan put, prijatelju.

Da bude jasno: televizijska kamera tu se nije našla slučajno. Niti je snimak ovog kratkog razgovora, uz propratni ton, slučajno dospeo do javnosti. Bila je to najvažnija poruka dvojice predsednika ostatku sveta.

Godinu dana kasnije, dolazeći u Srbiju, u autorskom tekstu za ”Politiku” Si poručuje da se već nalazimo ”usred tekuće transformacije sveta, neviđene u jednom veku” – to je ono što zajednički predvode Si i Putin, kako su sami objavili urbi et orbi – a u sklopu toga, napomenuo je dalje predsednik Kine, međusobna (kinesko-srpska) podrška je sve čvršća i uzajamno korisna saradnja sve bliža.

Da bi onda te reči bile pretočene i u delo, kroz Zajedničku izjavu Republike Srbije i Narodne Republike Kine o produbljivanju i podizanju sveobuhvatnog strateškog partnerstva i – sad sledi naročito važan deo dugog naziva ove izjave – o ”izgradnji zajednice Srbije i Kine sa zajedničkom budućnošću u novoj eri”.

Još jednom: Kina i Srbija grade zajedničku budućnost u novoj eri. Ovo je već i na prvi pogled značajno makar koliko izgleda.

Uostalom, što se tiče svega što je prvo u saradnji Srbije i Kine, Srbija je prvi sveobuhvatni strateški partner Kine u Centralnoj i Istočnoj Evropi; Srbija je među prvima pristupila kineskom Pojasu i putu; Srbija je prva u Centralnoj i Istočnoj Evropi potpisala Sporazum o slobodnoj trgovini sa Kinom; i Srbija je prva evropska zemlja koja će sa Kinom graditi zajednicu sa zajedničkom budućnošću. Obećava Si: Ovo će dati snažan impuls našem razvoju i preporodu.

A to, u prevodu, znači da Srbija sad ima priliku da postane glavni korisnik Maršalovog plana 21. veka – sredstva kakvima je Amerika podigla Zapadnu Nemačku posle Drugog svetskog rata sad ima samo Kina – i to uz prilično važnu razliku što u zamenu za ta sredstva Kinezi ne traže da vojno okupiraju našu zemlju kao što Amerikanci okupiraju Nemačku i dan-danas. Nego se od nas, naprotiv, očekuje da budemo suvereni i samostalni u odlučivanju, iz čega onda prirodno i proističe potreba za saradnjom s Kinom koja se ostvaruje na zajedničku korist.

Sam Si je to opisao kao podršku Kine Srbiji u ”očuvanju nezavisnosti”, uz ”podršku nastojanjima da se odbrani nacionalni suverenitet i teritorijalni integritet” i ”produbljivanje strateške saradnje i odbranu političkih, bezbednosnih i fundamentalnih interesa”.

Uzgred, ko bi se toga setio, ali ovo nije palo s neba. Upravo to je prvi kineski diplomata Vang Ji, koji je i sada bio u Beogradu, pre dve godine obećao svom (tadašnjem) srpskom kolegi Nikoli Selakoviću. I to u jednom krajnje neprijatnom momentu po sveukupno geopolitičko držanje naše zemlje, u vreme kad naši NATO partneri nisu dozvolili ruskom ministru spoljnih poslova Sergeju Lavrovu da doleti u Srbiju i onda nam sa okrutnim zadovoljstvom držali lekcije iz geografije kako bi nam objasnili da moramo da im se pokorimo. Pa je Vang Ji u takvom kontekstu Selakoviću najavio da će, ”kao dugoročni i pouzdani ’čelični prijatelj’ i sveobuhvatni strateški partner Srbije, Kina čvrsto podržati Srbiju u” – evo suštine – ”zaštiti njenog suvereniteta, teritorijalnog integriteta i nacionalnog dostojanstva, u sprovođenju nezavisne spoljne politike, i u donošenju procena i odluka koje su u suštinskom interesu države i naroda”.

Ovo obećanje, jer smo u međuvremenu svojim stavom to i zaslužili, sad dospeva na ispunjenje. Uz Sijevo javno obećanje da nas Kina neće štititi samo u političkom, nego i u ekonomskom i u bezbednosnom smislu. Ovo je, naravno, utoliko impresivnije što čitav svet zna da Kina ima i sredstva da ispuni sve to što obeća.

Sve u svemu, iako razlika u veličini jeste otprilike tolika, ovo nije odnos slona i miša kao što nam predstavljaju ovdašnji zapadni mediji na srpskom jeziku i njihovi stručnjaci. Sad, što su oni navikli da budu miševi u odnosu prema svojim slonovima – njihov je problem, a ne obaveza da se i svi mi ostali tako identifikujemo i shodno tome ponašamo.

Upravo u tome se, uostalom, i nalazi suštinska razlika između jednih i drugih, dosadašnjih hegemona i Kineza koji nas iz Beograda pozivaju da zajednički odbijemo, Sijevim rečima, ”hegemonizam i politiku moći”.

Dok je sve i utoliko perverznije što nas sile koje su svoj prosperitet u velikoj meri izgradile na kolonijalnom izrabljivanju ostatka čovečanstva sad upozoravaju da ne postanemo kolonija sile koja nikada u 5.000 godina svoje neprekinute istorije nije imala nijednu koloniju. Biće da to nije iskreno upozorenje raznih naših NATO partnera i saradnika, nego izraz straha da više nećemo biti njihova kolonija.

S tim što je njihov problem i znatno veći nego što se to uočava na prvi pogled. Naime, samo je delimično tačno da je Srbija prva zemlja koja je s Kinom izjavila da produbljuje sveobuhvatno strateško partnerstvo za novu eru.

Zajedničku izjavu Narodne Republike Kine i Ruske Federacije upadljivo sličnog naziva ”o produbljivanju sveobuhvatnog strateškog partnerstva u saradnji za novu eru” usvojili su Putin i Si 21. marta prošle godine u moskovskom Kremlju.

Nova era je ovde ključ za razumevanje, jer to su one stogodišnje promene koje predvode Putin i Si. I u njima, kako piše Si u ”Politici”, učestvuje i Srbija. I povrh toga, isti izraz nalazi se u dokumentu iz koga izgleda sve potonje i proističe, od 4. februara 2022, koji su 20 dana pre početka ruske Specijalne vojne operacije u Pekingu doneli Si i Putin, pod nazivom Zajednička izjava (…) o ulasku međunarodnih odnosa u novu eru i o održivom globalnom razvoju.

Taj dokument poziva na uspostavljanje multipolarnog sveta i ravnopravnost država, a isto to – poziv na ”ravnopravan i uređen multipolarni svet” – nalazi se i u srpsko-kineskoj zajedničkoj izjavi o zajedničkoj budućnosti. U kojoj se iskazuje i podrška Globalnoj razvojnoj inicijativi i Globalnoj civilizacijskoj inicijativi – kineskim projektima kojima je podršku, u svojoj zajedničkoj izjavi s Kinom, pružila i Rusija…

Kraće rečeno: Srbija se okreće novoj eri sa Kinom i sa Rusijom. Sve i ako još nije došao trenutak da se to tako i formalno objavi.

Ali to ne znači i da je izostalo razumevanje onoga što se zapravo događa. ”Blumberg”, na primer, javlja kako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić ”proglasio da je ’nebo granica’ između dve zemlje, što je odjek prijateljstva bez granica Moskve i Pekinga (i verovatno podsećanje na podršku Rusiji i njenoj agendi)”. Si je takođe, piše dalje, ”priključio Srbiju ’zajednici sa zajedničkom budućnošću’, čime je ona postala prva evropska zemlja priključena nastojanju Kine da izgradi koaliciju koja dovodi u pitanje svetski poredak predvođen Sjedinjenim Državama”.

”Si je iskreno dirnut. Ovo ide daleko izvan perspektive Novih puteva svile. Rusija i Kina čuvaju leđa Srbiji”, prokomentarisao je u svom stilu i poznati brazilski analitičar (i saradnik RT-a) Pepe Eskobar.

I to na savršeno prikladan način objašnjava iskazanu nervozu njegovog prezimenjaka Gabrijela, odlazećeg američkog izaslanika za naš slučaj koji tvrdi da on i njegova žena nisu korumpirani kao što ih optužuju.

Nimalo diplomatski, što i povećava spomenuti utisak o nervozi, Gabrijel Eskobar je kazao da je Sijeva poseta Srbiji ”tempirana da poveća tenzije između Srbije i ostatka zapadne zajednice” – tih tenzija nema samo kad Srbija postupa u skladu s naređenjima zapadne zajednice umesto po sopstvenom interesu – te da je ovde reč o osporavanju jedinstva evroatlantske zajednice pa zato ”upozoravamo sve naše partnere da budu veoma svesni kineske agende u vezi sa evroatlantskom zajednicom”.

Da bi u skladu s takvom instrukcijom, koju je dobro razumela, Sonja Biserko u ”Danasu” pokazala čemu služe ona i ”Danas” tako što je tamo dobila prostora za objašnjenje da je Sijeva poseta bila antiamerička i antinatovska, da se postavlja pitanje ”bliži li se Srbija kraju svog evropskog puta”, te da su ”i Rusija i Kina i Srbija revizionističke zemlje koje ne pristaju na poredak (…) ustanovljen posle Drugog svetskog rata”.

I kamo sreće da je Sonja Biserko ovog puta zaista u pravu i da su njeni razlozi za brigu i te kako osnovani.

Pritom, kako stvari stoje, tih razloga za brigu imaće još i više, jer je raskrsnica na kojoj se Srbija nalazi sve očiglednija.

Ne samo zbog Kosova i Metohije, i Republike Srpske, i neprestanog uslovljavanja s jedne strane, a sa druge strane mogućnosti saradnje koliko god smo u stanju da sarađujemo bez ikakvih uslovljavanja. Od ekonomije do odbrane.

Nego na sve to i ovogodišnja Evrovizija. Kažu na N1, ”Evroviziju treba da gleda i onaj koga to ne zanima, jer ona je mnogo više od muzičkog takmičenja, suma postojećih i pokazatelj predstojećih trendova u Evropi”.

Lepo rečeno. Posle neke bradate žene, koja je bila atrakcija kao cirkuska kada se pojavila na Evroviziji da bi do danas to postalo neka nova normalnost, ove godine na Evroviziji, kao pokazatelj predstojećih trendova u Evropi, nastupili su satanisti koji su na sceni prizivali đavola. Zlo. Zato bi nam i bilo bolje da Sonja Biserko ne greši u proceni kad povodom Sijeve posete sumnja da se Srbija bliži kraju svog evropskog puta. Tim pre što je Si u Kini zabranio video-igre u kojima je slobodan izbor između dobra i zla, jer dobro i zlo ne smeju da budu izjednačeni. Dok se zlo sad u Evropi priziva čak i kad se peva. To ne može da im izađe na dobro.

A Pepe Eskobar još tvrdi i da je ”veliki panda” – Si Đinping – pozvao Srbiju da uđe u BRIKS+. Iako ćemo tek videti da li je to tačno, Srbija je svoj izbor zajedničke budućnosti u novoj eri sa Kinom i sa Rusijom, praktično, već načinila. U pravi čas, ili u poslednjem trenutku jer vidimo da je đavo odneo šalu.

Tako da sad samo ostaje onaj teži deo posla: da iz izbora koji činimo izvučemo svu korist koju možemo da imamo. U suprotnom, ako ovu istorijsku šansu propustimo, neće nam đavo biti kriv…