Paja Jovanović: Uzvičnik vasione

Iz zimskim suncem ošamućene svežine parka, lako nalazim ovaj elegantan stan, smešten u sam pazuh Ulice kralja Milana. Do legata na četvrtom spratu starinske zgrade, gde plešu po zidovima senke boje sleza, vozi polako prastari lift, sav od metalnih voluta i sa tako tankim podom, da je preporuka da se njime vozi samo po jedna osoba.

Lift putuje kroz vreme i vraća u doba kada još uvek umetnost u Srbiji nije bila trajno pojeftinjena.

Vrata ovog salonskog stana bleda su kao dah. Ovo je bečki dom velikog srpskog i evropskog slikara Paje Jovanovića(1859-1957), koji je, po slikarevoj želji, posle njegove smrti preseljen u Beograd, zajedno sa kompletnim nameštajem, 45 slika iz privatne slikareve kolekcije, predmetima različitih stilova.

Ovde se ljubavno mešaju kasnojesenji zanos ljubičastih, mermernih kamina, ćutljive stolice, obli stočići, sekreteri sa tajnim fijokama, svećnjaci što se javljaju altovima i lampe koje se šire i skupljaju kao meduze. Sećanje plavi ove sobe, a na zidovima se pene uramljene ruže boje zlata i lave. Stilovi koji preovlađuju su bidermajer i Luj petnaesti, portreti na zidovima se tiho i sopranski dozivaju. Aktovi ćute. Sa tela jedne žene vreme nikada neće uspeti da sastruže strast.

Paja Jovanović, koji se zajedno sa Urošem Predićem smatra najznačajnijim predstavnikom realizma u Srbiji, voleo je Beograd, geme i kame njegovih svetlosti zimi, na Kalemegdanu, u one kasne popodnevne sate, kada dan celiva sjaj.

Sanjao je da ima pored bečkog i svoj beogradski atelje, ali Drugi svetski rat to nije dozvolio.

Godine 1950, slikar je započeo prepisku sa upravom Muzeja grada Beograda oko otvaranja legata. Beogradu je želeo da ostavi "ono što bi vredelo čuvati" od njegovog rada i alata. Najdragoceniji deo postavke su slike Paje Jovanovića, neke od njih je retko ili ih nikada nije izlagao. Na njima su najčešće rumene i čile usne Muni, njegove druge supruge. Bog je crtao njeno lice kada je bio vedar.

Obilazak legata Paje Jovanovića ulazak je ne samo u carstvo preko 800 predmeta koje je zaveštao legatu, već i u krugove sjaja jedne blistave karijere duge sedam decenija.

Još kao sedamnaestogodišnjak, Jovanović je otišao u Beč, da uči slikanje u klasi cenjenog Kristijana Gripenkerla. U Beču je upoznao Klimta, Egona Šilea, Oskara Kokošku. Svaki od njih stvarao je kutiju svojih snova. Sve će te kutije biti otvorene, žudnjom.

Delo Paje Jovanovića biće prepoznato za slikareva života. Kad stupi kao mladić u Beč, upamtio je očaravajuće čipke na mednoj koži mladih devojaka što su se izvečeri jatile oko tada modernih kafea u Marijahilferštrase. Ponekad bi sa nekom od njih proveo noć, šetajući uz ćutljiv, nabujao Dunav, prevodeći kako je drveće putovalo pored vagona dok je odlazio iz Vršca i buncajući o vlažnom azuru majskog neba u Banatu. Ujutru su se rastajali, kao brodovi.

Kada je počeo da uči kod profesora Karla Milera, na kraju prve godine, izložio je na završnoj godišnjoj izložbi delo "Ranjeni Crnogorac". Za ovaj rad dobio je drugo mesto i stipendiju za nastavak školovanja. Profesor Miler ga je preporučio vlasniku londonske galerije "Frenč".

Slikao je teme iz života Crnogoraca, Hercegovaca i Albanaca. Cenu slika je sam određivao. Godine 1898. izložio je u Beču "Borbu petlova" i dobio zlatnu medalju. Osećao se kao uzvičnik vasione, poveri je prijatelju. Postao je izuzeto cenjen akademski slikar aristokratskih krugova. Bečlijke mu rado poziraju. Portret jedne od njih, naslikan u svim nijansama meda, sa malim osmehom koji poručuje da je sve moguće, jer ništa još nije otkriveno, nalazi se u beogradskom legatu. Sa dvadeset i devet godina postao je član Srpske kraljevske akademije (danas SANU). U beogradskom legatu nalaze i njegove brojne diplome, priznanja i medalje.

Nijedan srpski slikar toga doba nije toliko i strasno putovao kao Paja Jovanović. Opsedao ga je Egipat, gde je srp meseca oglodana kost iznad pustinje, želeo je da se tamo preseli, da u oazama gleda retke pustinjske cvetove, slične raznizanim rojevima mehurova od sapunice. Voleo je Maroko, čaj od mente sa pinjolama, sve nijanse obolelog tirkiza na ženama što su se malo ljuljale u hodu, sa sitnim biserima crnog sjaja u očima.

Njegov bečki učitelj ga je odvraćao od selidbe u Afriku: "Ne morate stalno uzbrdo, mladi kolega. Imate vaš Balkan, to čudo kulturne mešavine, gde u dnu blješti grmljavina Orijenta... Tu tražite odgovore. Tu sanjaju Vaše muze..."

I Paja Jovanović ga je poslušao. Danas su na Sotbijevim aukcijama, njegove slike najskuplje slike srpskih slikara. "Odmor Bašibozuka" plaćen je 350.000 evra. Sliku je kupio Muzej grada Beograda. Sam slikar smatrao je za svoje najraskošnije delo "Furor teutonicus", platno grandiozno i po veličini i po vrednosti.

Jovanović je, činilo mu se, kao nikada pre, prikazao borbeno polje, sjaj i surovost bitke, odsev štitova, flaute ključnih kostiju koje pucaju... Sliku veličine 20 metara kvadratnih, koja je prikazivala pobedu Germana nad Rimljanima u 9. veku n.e. je otkupio Muzej iz Santjago de Čilea, a pre toga je izlagana i nagrađivana u Parizu, Sent Luisu i Salcburgu. Ali bila je 1940. godina i platno je krenulo u novu domovinu brodom. I zauvek nestala. Bio je Drugi svetski rat i ilegalna trgovina umetničkim delima je cvetala. Treći rajh je za zamišljenu večnost na sve načine, često i nelegalne, prikupljao velika dela svetske umetnosti.

U Legatu je ostala heliogravura ovog velikog dela iz opusa Paje Jovanovića.

Za razliku od mnogih drugih umetnika, Paja Jovanović bi je priznat i slavan za života. Nije bilo srpske kuće koja nije imala na zidu neku od njegovih reprodukcija – "Krunisanje cara Dušana" (slika gde je jedno lice u dnu platna zagledano pravo u posmatrača – slikarevo, postoje tvrdnje da  je to minijaturni autoportret Paje Jovanovića), "Seoba Srba pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem", "Kićenje neveste", "Guslar", brzo su postale deo kolektivnog nesvesnog i poetičke memorije ovih prostora.

"Krunisanje cara Dušana" dobilo je zlatnu medalju na izložbi u Parizu. Ova slika koju odlikuju neverovatna tehnika i smisao za detalj i danas se nalazi u Legatu i smatra se vrhuncem njegovog stvaralaštva. Vešto je osluškivao senzibilitet epohe i slikao je kako slike sa istorijskom tematikom, tako i portrete Obrenovića, Karađorđevića, dama iz visokog društva.... 

Godine 1947. u Beč je Paji Jovanoviću stigla narudžba da naslika portret Maršala Tita. On tada ima 88 godina i u dnevniku, koji je vodio na nagovor naučnika Milutina Milankovića, zapisuje: "Ove godine zimsko doba sam lepo proveo, radeći u dvoru portret Maršala. Baš mi je bilo milo što su i mene Srbina pozvali na tu utakmicu, mada su način tog konkursa i način portretisanja bili apsurdni. Bilo mi je simpatično Maršalovo strpljenje, kojim se potčinio tom dosadnom sedenju. Svaki dan je s velikim pregorevanjem, požrtvovanjem od 10 do 12 č mirno sedeo. Mora da se dosta čudio rezultatu te njegove žrtve, a niko mu ne može zameriti ako je našao da su sve njegove fotografije bolje od takozvanih umetničkih dela. Lepa, baš dvorska ponuda zakuska, vina, likeri, rakija i kafa, činili su da sa zadovoljstvom odlazim na Dedinje, a za mene kao starog čoveka, bila je to lepa razonoda."

Iz ovih sesija, nastala su tri portreta Josipa Broza, koje je Jovanović načinio u svom ateljeu, po skicama, jer svetlo u dvoru gde je sedeo Maršal nije bilo dobro izabrano.(Maršal je sedeo u fotelji, u velikoj dvorani, a na njega je padala samo svetlost s tavana, apsolutno neupotrebljiva za portret, sećao se slikar.)

Tokom života, Paja Jovanović je ovekovečio slikara Simingtona, vajara Đoku Jovanovića, lingvistu Aleksandra Belića, Sofiju Dunđerski, baronicu Erlanger, ali i crnogorskog kralja Nikolu, Aleksandra Karađorđevića (portret se čuva u Vršcu), cara Franju Josifa, Mihajla Pupina...

Ipak, slike koje je čuvao u svom stanu, često su prefinjeni portreti žena sublimne lepote. Jedna, pokrivena zelenim velom, sa očima prozirnim kao dve kapi meda i usnama rembrantovskog sjaja, izložena je u beogradskom legatu. Ovde je i portret kraljice Marije, zamišljene, u haljini  boje zagasitocrvenog lišća lipe.

Radeći portrete, Paja Jovanović je naročito obraćao pažnju na oči modela, smatrajući da je duša najprivrženija oku i da se tu nalazi njen odraz nalik providnoj, sjajnoj opni. Slikar je posebno voleo da slika svoju drugu suprugu, Herminu Muni Dauber. Njeno telo imalo je sjaj puti voljene žene. Tri njena impozantna portreta sa crvenom tkaninom na samom ulazu u muzej, pokazuju da je bila ne samo supruga i muza, već i osa njegove stvaralačke koncentracije. Cele zidove zauzimaju Munini aktovi, njeno telo boje senke oblaka, grudi pokrivene želatinoznom materijom koja samo stiče finu putenost i svu misteriju njene nagosti, otkrivaju da je slikarevu ruku, često vodio Eros. Muni je molila da njeni aktovi ne budu izloženi pre njene smrti.

Njena želja je poštovana. Sada njeno telo na slikama u legatu sija u krvi svetla.

Malo je poznato koliko je Paja Jovanović voleo cveće. Olujna svetlost žutih ruža čest je motiv na njegovim slikama. Ponekad, njih u rukama drži lako Muni, katkad su zaboravljene na stolu, oranž zvezde položene na zaslepljena ogledala vremena što kaplje. Poslednja slika Paje Jovanovića, kada je već ubrzano gubio vid i više je mislila ruka no što su nazirale oči, behu – žute ruže. Meko, impresionistički blistaju na zidu odmah pored ulaza u stan, njihov sjaj seća na rasplinute svetiljke u noći, destilat zvezda iz olupine lepog, večnog vršačkog leta.