Kolevka nad bezdanom

Jutros me je probudilo ljeskanje drhtave tame na zavesi oboleloj od nesanice. Četiri otkucaja srca od mene beše leptir, baršunast, cvet perunike i sve me to vrati u jedan grad, mesto gde on samo mine Nevskim prospektom, proveravajući njegovu savršenost, dok na grad padaju u rojevima duše kao pahulje.

U ulici Morskoj broj 47, godine 1899. "kolevka se zanjihala nad bezdanom"- rođen je Vladimir Nabokov, u zdanju od "finskog granita u italijanskom stilu". Ovu kuću sagradio je deda budućeg pisca 1885, sa cvetnim fresko-ornamentima. Deca su boravila na drugom spratu ovog aristokratskog doma, gde je Nabokov prvo naučio da piše na engleskom, pa tek onda na ruskom i francuskom.

Do kraja života, on će francuski doživljavati kao biserni govor, što "žubori i cakli se". Stvarao je na ruskom i engleskom jeziku. Njegova kuća, "tiho savršenstvo mitskog ispoljavanja" detinjstva, gde je Nabokov delio dečju sobu sa bratom, imao brojne časove sa različitim učiteljima, pomagao majci pri pakovanju kofera za putovanje vozom "Nord ekspres" za Bijaric, beše jedino mesto koje je kasnije spominjao kao dom. Tu su stizale svakojake, beskrajno privlačne, slasne stvari iz "Engleske prodavnice" na Nevskom prospektu: karte za igranje, sirup od melase, voćni kolači, mirišljave soli, prugasti sportski sakoi, teniske loptice, "bele poput talka".

Posle bega iz Rusije, 1917, isprva na Jaltu, pa malim brodom "Nada", što je prevozio suvo voće u Evropu, kasnije u Ameriku, Nabokov je promenio bezbroj adresa. Ali jedino je Morska 47 zaista bila dom. Njegova porodica beše aristokratska, imali su i grb. Njemu se isprva činilo da to dva medveda drže šahovsku tablu. Kasnije se uverio da su u pitanju dva lava, što drže parče štita. Baka po majci beše Nemica, baronesa. Njihov rođak, Ivan Nabokov, u zatvoru je Dostojevskom pozajmljivao knjige.

U toj kući slušao je priču o stricu Konstantinu koji je vratio kartu za putovanje "Titanikom."

Mati je nosila prsten sa rubinom boje golubije krvi i pred spavanje mu je dugo čitala na engleskom. Kasnije, troškove života u emigraciji platiće taj prsten, koji je uz rubin imao i dijamant. Još kasnije, osećao se kod kuće samo u svojoj prošlosti. Posthumna, večna ljubav.

 Na stogodišnjicu piščevog rođenja, kuća sa petoro dece, tonom igračaka, turgenjevskim klupama u bašti, kao od voska načinjenim beharima, postala je muzej autora koji će napisati genijalni opus, ali će ga svet upamtiti po romanu "Lolita", ("toliko sam toga u životu napisao, a hranila nas je toliko dugo jedna devojčica, Lolita," govorio je.)

Muzej zauzima prvi sprat kuće, gde su sačuvane prostorije trpezarije, dnevnog boravka i biblioteke. Isprva, u Muzeju Nabokova nije bilo eksponata - imovina Nabokovih nacionalizovana je 1917. godine. Gde je otišlo zaplenjeno? Delom u Ermitaž, zatim u Ruski muzej i u Rusku nacionalnu biblioteku.

Ali - predmete iz kuće čuvali su oni koji su bili zaposleni kod Nabokovih. Tako je muzej sticao raritetnu kolekciju. I dobio mesečarski oreol. A kuća se opirala da postane muzej. Čekala je stanovnike. Vitraži su nemo suzili, vlažan, mlad mesec visio je nad izmaglicom bašte, gde su trunuli ostaci brezovog cveta. Zalazak sunca posuo bi ćilibarom zvonce jednog bačenog, dečijeg bicikla.

Kao dečak je patio od nesanice, a preko dana, ovaj dom beše mesto u kome kao da se slavila sama suština proleća. Deca su se sa Madmoazel vozila u otvorenom fijakeru landaueru, promicali su pored izloga Faberžea, izložene predmete  Nabokov je smatrao "mineralnim grozotama, trojke optočene dragim kamenjem na postoljima od mermernih  nojevih jaja i slične stvari koje je carska porodica cenila za nas su predstavljali tipičan primer grotesknog neukusa".

U jednoj od vožnji (a Nabokovi su imali impresivnu flotu vozila: Mercedes Benc, Rols Rojs i Opel Torpedo), Vladimir će, dok sluša kako zvone crkvena zvona ugledati i prvog limunovca (vrsta leptira iz porodice belaca), kako proleće ponad Dvorskog luka. Sve je to deo piščeve "prestonice sećanja", kao i šljiskanje blata, početak zaušaka i groteskno nakostrešena egzotična ptica zakrvavljenog oka na šeširu Madmoazel.

Nabokov je voleo tihu, sanjivu udobnost dnevne sobe, ona beše na prvom spratu, a zidovi su bili prekriveni zelenom svilom. Na plafonu su, po sećanjima pisca bili naslikani - "bledozeleni oblaci." Plafoni muzeja su boje meda, obloženi drvetom u intarziji. Vitraži kuće Nabokovih su jednim delom - neobičnim darom proviđenja - preživeli marš istorije. Sam Nabokov je obožavao geometrijske vitraže sačinjene od bezbroj rombova - osmeh rane secesije u Sankt Petersburgu.

Prozori drugog sprata, koji gledaju na dvorište, ukrašeni su vitražima majstora iz Rige, Ernesta Todea. Dok je mladom Nabokovu i njegovom bratu Madmoazel čitala – Nabokov beše opčaran "arlekinskom šarom obojenih okana umetnutih u bele okvire sa obe strane verande. Kad se posmatrao kroz ta čarobna stakla, vrt je postajao neobično miran i otuđen".

Dečak je gledao kroz modroplavo okno i pesak se za čas prometne u pepeo, a mastiljava stabla zaplove tropskim nebom. Žuto je stvaralo ćilibarski svet zasićen izuzetno jakim odvarkom sunčeva svetla. A kad bi se, posle svekolikog tog obilja, "bacio pogled kroz neveliki kvadrat običnog, nezanimljivog stakla, s usamljenim komarcem ili kljastim koscem, kroz koji se ukazivala prozaična bela klupa ispod poznatog drveća, bilo je to kao da otpiješ gutljaj vode onda kada uopšte ne osećaš žeđ. Ali od svih prozora, upravo će kroz to okance, moja neutaživo žedna nostalgija u potonjim godinama želeti da zuri".

 U delu kuće od koje je napravljen muzej, čuvaju se najrazličitija izdanja Nabokovljevih knjiga na desetak jezika, njegove raspinjače sa leptirima, porodične fotografije, gde su sestre u belom, a dečaci u matroskim odelima, jedna šahovska garnitura, laterna magica, ćirilična pisaća mašina… Nabokov je, još kao dečak, voleo da sa ocem igra šah, uronjen u "bunilo koncentrisane šahovske misli." Kasnije, u egzilu, bavio se rešavanjem šahovskih problema. "Bila je to divna, složena, besmislena veština…” Nabokov je ostao u šahovskom svetu poznat i kao autor više šahovskih problema. Njegova šahovska garnitura je od orahovog drveta, Stenton, gde su bela polja boje lipovog meda. Šahovske probleme rešavao je u Berlinu, 1940, u izlozima behu Hitlerove fotografije okićene prolećnim cvećem. Spremao se sa suprugom Verom i sinom Dimitrijem u novi egzil – u Ameriku.

 U muzeju su u položenim vitrinama izložene i raspinjače sa leptirima (prustovske lepote) koje je Nabokov čitavog života lovio, kao i njegova mreža za lov. Od osme godine, kada je preležao upalu pluća i mati mu je krevet okružila najrazličitijim knjigama, pa i delima o leptirima, (i ta se enciklopedija o leptirima čuva u muzeju, na engleskom je jeziku), Nabokov je lepideptorolog- odnosno strastan lovac na leptire.

Nekoliko njegovih otkrića su obradili drugi istraživači, a neka su dobila ime po njemu. Među njima je Nabokovljeva grbica(Eupithecia nabokovi). Izložene su veoma mlade, crvene erebije, koje se izležu tek svake druge godine i koje je lovio među jelama ili dok su se sunčale na listovima paprati ukraj puta, sa krilima obrubljenim šahovskim poljima i išaranim crvenim belezima,okasti smeđaši zvani "junaci",tamne aberacije Siverove karmelićanke, mužjaci velikog dukata.

Ovu zbirku leptira sam Nabokov poklonio je Muzeju komparativne zoologije. Sada su deo izložbe Muzeja Nabokova u Sankt Petersburgu. Nabokov je tvrdio da oseća suptilni miomiris leptirovih krila, miris koji se razlikuje od vrste do vrste-vanila, limun, mošus ili "neka plesnjiva, slatkasta aroma koju nisam uspeo da definišem…"

Jedna kutija je puna pisama - pitam se da li je među njima i neko od pisama Nabokovljeve prve ljubavi, koju je u sećanjima nazvao "Tamara". Hodali su "pod belom čipkom opevanih leja javnih parkova." Ljubili su se u Ermitažu (zima je bila oštra, a ruski Luvr topao), u pustoj sali, u prizemlju, između vitrina sa skarabejima, iza sarkofaga Nane, prvosveštenika boga Ptha, u Muzeju dvorskih kočija, u Muzeju mapa...Ili u poslednjem redu bioskopa na Aveniji Nevskog.

Kad bude studirao u Kembridžu, na Triniti koledžu, misliće na nju. Zatvorio bi oči, video mladu noć i "ledenu vlagu na njihovim trepavicama koja je pretvarala usamljene ulične svetiljke u morska stvorenja prizmatičnih kičmi…"

 Kasnije, sneg miriše na jasmine u sutonu koji se brzo zgušnjava. Još malo lutanja Nevskim prospektom,čudne, jezive zveri lutaju po snežnom pejzažu, u potpunoj tišini mrzle tame.

Mislim na snagu kuće – ljuska koja je oblikovala meso iskustva, na Nabokova koji se više nikada nije ovde vratio i kako nikakve "tuđe marginalije ne mogu otupiti čistotu tog bola." Tvrdio je da ne zamera što je njegovoj porodici sve oduzeto, nego to što je njemu oteto detinjstvo. Ali on se nikada nije razmetao niti svojom umetnošću, niti sopstvenim ranama.