Džin umesto mleka

Svet filma ove godine obeležava pedeset godina od kako je snimljen film "Veliki Getsbi", po romanu čuvenog američkog pisca Skota Ficdžeralda. Scenario je napisao niko drugi do Frensis Ford Kopola, film je režirao Džek Klajton, a glavne uloge igrali su Robert Redford i Mia Farou.

Ovo je bila treća po redu ekranizacija istoimenog romana, prva u koloru. Film o momku skromnog porekla koji se preko noći obogatio i nije mogao da  prestane da voli jednu ženu, nikada možda i ne bi bio snimljen da u "Paramaunt pikčersu", šef studija Robert Evans nije hteo glavnu ulogu za svoju veliku ljubav, Ali Mek Grou.

Sve je ugovoreno- ali ga je Mek Grou iznenada napustila. Nju je zamenila Mia Farou, tada u drugom stanju, što je moralo da bude prekriveno vešto krojenim kostimima. Kostimi su tako vešto izrađeni, (ljuska koja je oblikovala meso lika), da je Oskar za kostimografiju jedini koji je ovaj film dobio.

Ali - vreme je radilo za ovo ostvarenje koje je kultnim načinila Redfordova gluma i sama priča pisca u kome kao da je drhtala vrelina juga, polako je opčinila planetu. Skot Ficdžerald je u dvadeset i četvrtoj godini postao jedan od najperspektivnijih mladih pisaca SAD.

Sedam dana posle objave prvog romana, pitao je Zeldu Sejer  da se uda za njega. Venčali su se u Njujorku  i godinu dana kasnije dobili kćer Franses Skot Ficdžerlad – Skoti. Žive u Njujorku, bogati i slavni, kćerkica raste, burbon, viski, šampanjac pršte kao vodoskoci oko njih. 

Kada odu u Pariz, upoznaju Ezru Paunda, Gertrudu Stajn i gomilu darovitih umetnika. Pariz, koga je baš tih godina Hemingvej nazvao "pokretnim praznikom", deluje kao šareni karusel, izaziva ono drhtanje stvarnosti koje u metafizičkim, budnim snovima, osećamo kao treperenje nepoznatog.

Ali uvek dolazi momenat presude, kada će napetost tajne dostići zenit i tada će nebo zaista i pući, podići se i pokazati stvari čudnovato zaslepljujućim.

Zeldina labilnost uskoro postaje izvor neprekidnih rasprava. Ona se do te mere zaboravlja, da jednom prilikom kćerčici u flašicu, umesto mleka sipa džin.

Godinama se smatralo da je ona model za lik Dejzi iz "Velikog Getsbija." Skot joj je obećao najluđu, najlepšu vrtešku na planeti–uzbudljiv život, a takav život podrazumeva mnogo novca.

I Skot radi bez prekida. Odlaze na Azurnu obalu. Cvetaju agave, sočne do prskanja, sunce cedi najfiniji šampanj svetlosti, palme otresaju svetlost sa pognutih glava, ružama su  okićeni stolovi postavljeni na pesku, kraj Sredozemnog mora, ispod zavesa koje se skupljaju i šire kao meduze.

Noći su pune bengalskih vatri poljubaca, miriše na ljubav, ali Azurna obala, pre svega, miriše na sveže odštampan novac. Novac će kao nabubrela senka biti sveprisutan i u romanu i u filmu "Veliki Getsbi."

Biće jači od svake čežnje, svakog obećanja. Bračni par Ficdžerald pravi lude zabave, kao one prikazane u "Velikom Getsbiju", dolazi i Isidora Dankan, koja uskoro neće više biti živa i pošto nazdrave po peti put, ona šapne Skotu:"Tvoja sam, centurione!"

Zelda tada skače sa zida visokog dva metra, izgrebe kolena, koja Skot odmah čisti burbonom i celiva. I onda sedaju u mali auto bez krova i odlaze u noć. Vodili su ljubav u gustoj atmosferi odlazećeg leta, opisao je njeno kretanje i drhtanje i miris đurđevaka.

Probudila ih je vriska seljaka koji je pokušavao da ih probudi, pošto su auto parkirali na pruzi, a pravo na njih je išao voz. Srećni, nagi, još uvek mladi i puni nade, tog divnog doručka i strahotne večere, vratili su se nazad. Nevini i rumeni od želje, sa smehom su dočekali pljusak koji ih je zasuo u otvorenom kabrioletu.

Pre dolaska u Pariz i na Azurnu obalu, Skot je napisao dve zbirke priča, po jednoj noveli, "Neobičan slučaj Bendžamina Batona" napravljen je i hvaljeni igrani film 2008. godine, sa Bredom Pitom i Kejt Blanšet u glavnim ulogama.

Džez era

Vlada džez era, o kojoj Ficdžerald kaže: "To je bilo doba čuda, doba umetnosti, doba neumerenosti i satire." Sa likovima nalik na Getsbija, koji je stigao ni od kuda ali sa milionima u džepu, mogli ste se sudariti na svakom koraku. Žagor, šampanjac, zvezde, otmeni vrtovi su oko njih, tu se Ficdžeraldovi kreću kao leptiri.

Ali niko se ne doseća koliko to žive ljudi leptiri? Oboje, takođe, zaboravljaju, da je ludilo zarazno. Sa Zelde prelazi na njega, sa njega na nju. On joj zabranjuje da se kupa na plaži dok on piše, ona sedi zatvorena u kući, ljuta i bela od gneva. Dete je nevini posmatrač. Čudo je kako je moguće da je u tako zahuktaloj atmosferi gde alkohol teče kao vodopad, a saksofoni ljubavno cvile dvadesetčetiri sata, on nalazi snage da napiše tako blistav, muzički potpuno odmeren, stilski i jezički do kraja stabilan roman kao što je "Veliki Getsbi".

"Veliki Getsbi", u trenutku kada izađe je – neuspeh. "Ficžeraldova najnovija knjiga je ćorak", glasio je naslov u "Njujork vorldu".

No, Hemingvej tvrdi da je knjiga odlična. Nekoliko decenija kasnije, "Veliki Getsbi" smatraće se jednim od najboljih američkih romana , a u najuglednijim anketama engleskih kritičara krajem 20. veka, "Veliki Getsbi" biće proglašen za roman drugi po lepoti i vrednosti među knjigama napisanim na engleskom jeziku u dvadesetom veku.

Na prvu mestu je Džojsov "Uliks". Iz romana, Ficdžerald je izostavio svoju najcrnju slutnju- ludilo. Ali, ono je stiglo. Posle Zeldinog novog nervnog sloma, ona dobija dijagnozu:"šizofrenija."

Ali to je, zapravo, pre dijagnoza njihovog odnosa, jer on je hteo besmrtnost – kakvo obilje narcizma leglo je na tako osetljivu dušu, a ona da bude umetnica – preambiciozno za devojku iz Alabame koja je jedino imala plan da zavede što više momaka i srećno se uda. Vraćaju se na početak, u Ameriku.

Zelda je po duševnim klinikama, ona se trudi da se oporavi, Skot pokušava da ne pije. Nedostaje mu novca. Čak je saradnik na scenariju za film "Prohujalo sa vihorom” – želi da zaradi na sve načine. Iznuruje se radom. Žive u Alabami, u kući koja gotovo da lebdi, duboko uronjena u sumračna sanjarenja, bačena perunika, što crno sjaji u tami. I u decembru, magnolije su u punom cvatu koji se u mraku samo naslućuje – senke ljubičastih cvasti.

Misionarska magla počinje da se navlači kao bioskopsko platno. Oseća se blizina Božića. Kuća se nečujno uvlači u sebe, vetar podiže pepeljaste latice ostataka bagremovog cveta. Negde daleko, sveci hodaju po ledu, zaslepljeni zanosom. Ovde su, u Felder aveniji 919, u Montgomeriju, u Alabami, živeli Skot i Zelda Ficdžerald, sa ćerkom Skoti, 1931–1932. godine.

Tokom tih meseci, Ficdžerald piše delo "Blaga je noć" i scenario za film "Crvenokosa žena", u kome Džin Harlou treba da igra glavnu ulogu. Zelda ponovo pati od napada besa koje smenjuju napadi straha, smeštena je u duševnu bolnicu, gde, kao deo terapije, za šest nedelja piše roman "Sačuvaj mi valcer". (Roman će biti objavljen, ona će zaraditi nešto više od 120, ali manje od 121 dolara.)

Ovaj dom su od rušenja spasli tako što su ga pretvorili u jedini muzej na svetu posvećen Skotu i Zeldi Ficdžerald. Muzej se nalazi u prizemlju, na spratu su sobe za izdavanje (air bnb). Ako iznajmite sobu, možete lutati celu noć po muzeju, oslobođeni plaćanja ulaznice od 10 dolara. No, možete dati i više i to će se tretirati kao prilog.

Pitam se ko se usuđuje da zanoći u domu ovog para, čija strast natopljena odanošću, džinom, nadom, ambicijom, bolom, očajem, nesigurnošću, beše gotovo fikcija? No, odavno su i reči i tela i postelje i duše – postali tek valuta.                     

Zelda odlučuje da bude pisac. (Skot besni:"O zašto svi, ali baš svi koji žive pored pisaca žele i sami da pišu? Zar ne vide da je to nesreća, oblik lečenja, bedan izvor zarade, poziv gomili da te mrzi, pisanje Bogu dugih pisama, vrsta autizma, sve, samo ne sreća?" Ne, ni Zelda ovo nije videla.)

Skot je ojađen i tužan. Zelda živi po duševnim bolnicama, zaranjaju je u ledenu vodu punu kristalića leda, dobija elektrošokove. Ništa ne pomaže. Lekari joj predlažu terapiju slikanjem.

Skot se seli u Holivud , da bi nešto više zaradio. Započinje roman koji nikada neće završiti, Noću sanja Zeldu.

"Neprekidno je sanjam. Ne vidi me, ne čuje me dok je dozivam." Zelda, otekla od lekova, ni ne pokušava da se vrati u stvarni život. On je sada već preteška zagonetka za nju. Jedna lekarka ovako opisuje njeno stanje:"Anksiozna mlada žena, više puta pokušala samoubistvo."

Kada izađe iz bolnice, Zelda slika, piše ili pravi lutke od hartije sa krilima. Davno, na početku braka, dok ga je još doživljavala kao anđela, Zelda je Skotu jednu takvu lutku poklonila. Te su ga lutke sada plašile.

"Noću se bele kao duhovi i drhte. I još, čini se da šapuću. Trebalo je da oboje umremo u tridesetoj. Nije trebalo da vidimo jedno drugo kako starimo."

Decembar je 1940. Skot pokušava da radi na romanu ležeći u postelji. Pije barbiturate, zaliva ih alkoholom. Neće sačekati Novu godinu. Umro je napušten i sam, 21. decembra 1940.

Nekoliko ljudi bilo je na ledenoj misi u pustoj crkvi, niko na ukopu. Ispratili su ga rojevi pahulja, piano, Zelda je izgorela u duševnoj bolnici, osam godina kasnije, u Ešvilu, u Severnoj Karolini.

Nisu je spasli jer je bila zaključana u sobi sa još osam pacijentkinja. Ljubitelji književnosti i  dan danas misle da je lik Dejzi, iz "Velikog Getsbija" zapravo, Zelda, iako je to greška.

Kao model za Dejzi, poslužila je jedna druga devojka, koju je Skot upoznao i koja ga je odbila, Ginevri King. Izbegavao je da je ikada više sretne i čuje njen glas "pun novca, glas zlatnika koji cvrkuću kao otrovne, metalne ptice".

Frensis Skot Ficdžerald i Zelda Ficdžerald, po želji njihove kćeri,počivaju zajedno, na groblju sveta Marija, u gradu Rokvil, u Merilendu.

Na grobu su, po Skotinoj želji, uklesane reči kojima se završava roman "Veliki Getsbi": "I tako, probijamo se kao brodovi što protiv struje plove, a stalno klizimo natrag, u prošlost."

Posle filma "Veliki Getsbi" sa Redfordom i Mijom Farou, snimljena je još jedna verzija, gde je Džeja Getsbija igrao Leonardo di Kaprio, a Dejzi Keri Maligan. Kritika je bila surova. O filmu je pisalo:"Veliki Kaprio, mali film!"