Jedan izgnanički kofer Miloša Crnjanskog

"Razmišljam o tome i dalje, o toj žudnji da se nekud ode, i odande gde smo najsretniji. Uvek sam imao tu želju da nestanem u daljini. Da otputujem, da napustim, da ostavim", pisao je Crnjanski, opsednut mitskim, sudbinskim putovanjima, koja su uvek nalikovala na arhetipsko.

U proleće, nije moguće ne pomisliti na njega, u Ulici braće Nedića, tamo gde je tvrdio da je nekada bio srećan i da smo "svi jednaki u proleću", na sina Don Kihotovog, kako je sebe voleo da naziva, koji jeste dokazao da je jezik stariji od vremena. Pisao je da je jedna žena imala divan ljubičast cvet u grudima, a mirisala divno, u doba ratno i da je slatko bilo žensko telo koje se daje za kilogram brašna… Sanjao je trešnje u Kini, smatrao da je spasenje samo u jednom – biti dobar, pisao je o sunčanim vodama Firence, ali i "da je bio na kraju sveta, gde je mesto života video jednu blagu, beskrajnu, zelenu svetlost…"

Miloš Crnjanski još uvek je najmoderniji, najinventivniji pisac srpskog jezika, sa fotografija posmatra sa osmehom koji "ćuti, vara i krije, koji je zaverenički, koji vas voli…"

U Londonu smo svi mi, krajem prošlog stoleća, sa istim onim lednim, providnim očima kakve je imao i on, rasipali mladost. "San je ceo moj život bio", pisao je.

Prolazili smo kraj tih sumračnih ulica koje behu njegove staze, pokraj tih zaljuljanih crkava, njihova unutrašnjost beše izvečeri boje vina, a zatim kraj hotela Park Lanena, pored dve adrese koje se spominju u romanu o Londonu: 28, The Drive, Potters Bar ili kraj malog hotela Exeter, u Denmark Roud-u…

Retko se to spominje, ali scena dogovora o  samoubistvu para Rjepnin u "Romanu o  Londonu" u stvari je biografske prirode. Tu  svoju odluku bračni par Crnjanski  smatrao je uzajamnim zaveštanjem, poslednjim rešenjem protiv umiranja u bedi i nemoći.

Vida Crnjanski je posle smrti Crnjanskog odlučila da pokloni ostavštinu Crnjanskog. U zimu 1993. došla je u Narodnu  biblioteku Srbije da vidi gde će  biti smeštena zaostavština pokojnog supruga, poklonila ju je i želela da upozna  osobe koja će istraživati njegove rukopise. I dalje je bila lepa, pozne godine nisu ostavljale duboke sene na licu, u razgovoru je zračila blagošću i imala posebnu vrstu otmene, starinske lepote, tako  retke.

Njen pogled, milokrvan, plave, gotovo dečje oči, nisu mogle lako iščileti iz sećanja. Molila je uljudno i prijateljski da ne budu potcenjeni rukopisi  Crnjanskog koje je donela, što na  različitim ceduljama behu smešteni – u  kutijama za košulje.

Buran i težak život pisca: Oklevetani Crnjanski

Supruga Crnjanskog vešto je šila haljinice za lutke po porudžbini za kuću "Harrods" i tako bila jedini stalni izvor njihovih veoma skromnih prihoda u Londonu. Nije slučajno što je Crnjanski napisao: "Moja žena je svojom šivaćom mašinom omogućila moj rad ovde, više nego ma ko drugi."

Crnjanski je kao odrastao iskusio ono što svako dete zna – kako su lutke pune milosti. U vreme rada na zaostavštini Crnjanskog u Narodnoj biblioteci Srbije, devedesetih godina, ukupna društvena klima u kulturi je bila drugačija, pa je  postojala spomen-soba Crnjanskog sa delovima njegovog  nameštaja, pisaćim  stolom, malom  pisaćom  mašinom, autoportretom u ulju iz vremena njegovog   učenja i slikanja u Temišvaru, zatim izvanredan portret Crnjanskog Save  Šumanovića kao i mala, birana biblioteka njegovih knjiga kojih je bilo toliko  da su mogle da stanu u jedan izgnanički kofer, po rečima samog Crnjanskog.

Riblja kost

Crnjanski je bio poznat kako po daru, delima, erudiciji, tako i po eleganciji i otmenosti. No, u izgnanstvu, jedino pristojno odelo koje je Miloš Crnjanski  imao, sašila je supruga Vida po šnitu, od vunenog škotskog tvida sa dezenom riblja   kost. Taj  štof je uspela jeftino da kupi na Tržnici restlova, gde je svakodnevno  odlazila, birajući parčiće skupocenih ostataka  materijala za haljinice za lutke koje je šila za kuću Harrods.

Neme i bez sposobnosti za sećanje, neprodate lutke behu jedini svedoci njihovog života, pa i šivenja tog odela, "riblja kost". (Šnit je sačuvan, u jednoj je od kutija sa ostalim stvarima Crnjanskog). Prodavci su  znali tu šarmantnu gospođu koja ih je uvek pitala za zdravlje porodice i dece,  što nije bio manir anglo-saksonskih kupaca. U tom odelu od vune, po povratku u domovinu, putujući sa tadašnjim jugoslovenskim ambasadorom Srđom Pricom u diplomatskom okruženju do Opatije u julu, mesecu letnjih vrućina, Miloš Crnjanski se oznojen i zajapuren obreo na peščanoj plaži gde su ga odveli da se pozdravi sa Tasom Mladenovićem, predsednikom Udruženja književnika tada, koji  je ležao na pesku, pod suncobranom.

Posle su tu "ekscentričnost Crnjanskog u tvid odelu na plaži", prepričavali anegdotski u beogradskoj čaršiji. Naravno da nisu razumevali tihi ponos osiromašenog, starog čoveka, genijalnog pisca, koji se posle četrdeset godina dobrovoljnog izgnanstva vraćao u svoju zemlju, zbunjen. Crnjanskog je nagovarao da se vrati iz izgnanstva i Moša Pijade, sreli su se na jednom prijemu, u Londonu, a prijateljevali kao umetnici još pre Drugog svetskog rata, u Beogradu. Naravno, najtačnije je Crnjanskog definisao jedini njemu ravan, Ivo Andrić: "Svi smo mi vremenom naučili da pišemo, samo je Crnjanski pisac po rođenju". Salijerijevska atmosfera oko Crnjanskog je i doslovce vidljiva u tekstu Marka Ristića, koji je Crnjanskog u izgnanstvu, živog, imao smelosti da nazove "mrtvim pesnikom".

Mnogi su ga, dopisujući se sa njim u Londonu, plašili društvenom klimom, napominjući čak da može da bude i uhapšen ako se  vrati. Crnjanski je jednom prilikom istakao da je "Roman o Londonu" napisao da bi Marku Ristiću dokazao da je živ.

Tvoj bagrem će pasti na mene kao kiša

Beograd je grad opisan najlepšom pesmom, stihovi miluju kao dukati svetlosti. Molitveno kleče na amputiranom vetru izgnanstva. To je, naravno, "Lament nad Beogradom". Ponekad ga izgovarasmo jedni drugima glasno, u mladim letnjim noćima, sa vinima  svetlokosim, mladim mesecom, gotski filigrantskim i dalekim. Ali, to je završeno.

Lament nad velikanima srpskog pera: Miloš Crnjanski i Milorad Pavić

Kuriozitet je da Lament Crnjanski nije napisao, već prvo izgovorio. (Dokaz više da najbolja dela jesu diktat koji umetnici čuju od nekog višeg, tišeg, bližeg, a najdaljeg…) Lament nad Beogradom, Miloš Crnjanski je izgovorio idući obalom Kudn Biča, u magnetofon koji je držala Vida Crnjanski. Hodeći kroz prostrelne rane sećanja na Beograd, a morska obala ga je tu, sa kućama u pozadini, podsećala na  Dunav kraj Beograda, on je tu pesmu jednostavno glasno diktirao prostoru, dagerotipijama uspomena… Docnije je poslednju, skromnu ušteđevinu utrošio na izdavanje bibliofilskog numerisanog izdanja, na grafičkom papiru.

"Lament nad Beogradom" štampan je prvi put u Parizu. Crnjanski je u jednom intervjuu tvrdio da je toga dana, na Kudn Biču, video mrtvog galeba. "Sveo list, galeb i smrt na pučini", stihovi su iz "Lamenta". Po povratku u Beograd, dogodio se još jedan razgovor sa Vidom Crnjanski. Ukoliko se razboli, morala je da mu obeća da neće zvati lekare. I ona je dala i to obećanje. Ali, kada je piscu pozlilo, Vida je, prestravljena, zaboravila na obećano.

Kada je Vida, pozvala hitnu pomoć, našavši ga onesvešćenog i on se obreo u bolničkom  krevetu sa infuzijom u ruci, šapnuo joj je – Mi se nismo tako dogovorili. Do kraja, Vidi se više nije obraćao, ona je često plakala, a on je samo ćutke primicao stolicu do prozora, odbijao hranu i gledao, slabu, providnu svetlost, sutonske zalaske sunca. Umro je gotovo nečujno, beskrajno tiho, onako kako je napisao za svog oca koji je došao u Temišvar, gde je on učio gimnaziju, da  ga poseti.

Doneo mu je otac knjige i rekao da se neće operisati po preporuci lekara. Otišao je potom u svatove rođaci i po običajima preskakao vatre, kupio med za  majku Miloševu, izabrao mrtvački sanduk za sebe od trešnjevog drveta i narednih dana tiho umro. Crnjanski je tada  napisao: "Treba umeti i umreti." Ako je tačna misao Rolana Barta da "jedino čitanje voli delo i sa njim održava vezu zasnovanu na želji", onda je naš odnos sa Crnjanskim i danas, četrdeset sedam godina posle njegove smrti, čista, krilata želja u plamenu.

Volim da mislim da je u trenutku njegovog odlaska zbilja jedan nevidljivi bagrem pao po njemu. I da taj isti bagrem, negde, nežno spreman, čeka i na nas. Isto rumenilo, isti miris, ista uteha…