Muze na postelji od leda

U februaru 2017. godine, Bijonse je objavila da je trudna i da nosi blizance. Na svom instagram profilu podelila je fotografiju. Ona kleči u plavom donjem vešu, bordo grudnjaku i zelenom velu što lebdi. Kleči pored venca od cveća, iza nje je nebo bleštavo od plavetnila, rukama je prigrlila stomak, njene šake pevaju, ozbiljno nas posmatra.

Bijonse je kao muzu prepoznao Ejvol Erisku, etiopijsko-američki umetnik, poznat po studijskim fotografijama koje remete kanon istorije umetnosti. U Bijonse je prepoznao boginju plodnosti. On smatra da je istorija umetnosti nasilno "izbeljena u udžbenicima" i zato u tradicionalna remek-dela ubacuje savremene crne muze što donose sopstvene kulturne senzibilitete.

Sagledana kroz Eriskovu vizuru, poetičnu, uvek "na prst mraka od svitanja", Dama sa hermelinom (1489-1491) Leonarda da Vinčija postaje Dama sa pitbulom (2009). Deva bleđa od lune, zamenjena je ležerno obučenom Afroamerikankom, koja umesto belog hermelina drži pitbul terijera. Leonardov hermelin, simbol podmukle, zatomljene seksualnosti, zamenjen je opasnim psom – moderan Eros suviše često je sinonim za bol.

Devojka sa minđušom od bambusa (2009) osavremenjen je Vermerov čuveni portret, na kome je mlada Holanđanka zamenjena tamnoputom devojkom. Erisku je teatralno osvetljava i usmerava pažnju na njen jarkoplavi turban i maramu boje starog zlata, koju je upario sa velikom, zlatnom minđušom od bambusa.

Kad Erisku fotografiše trudnu Bijonse, ona podseća na Rafaelovu Madonu Konestabile (1502-1504). Erisku u nosećoj ženi (ovoga puta je to Bijonse) prepoznaje Bogorodicu, koja gde god da kleči, kao da je na postelji od leda.

Grejs Džouns imala je niz uloga pod prašnjavom svetlošću reflektora: bila je super-model, negativac u filmu o Bondu, provokativna pevačica, kompozitorka, producentkinja, ikona stila, ali ne i muza. Tokom 1984, pridružuje se trojici najpoznatijih njujorških umetnika, Endiju Vorholu, Robertu Mejpltorpu i Kitu Haringu. Toga dana, Džounsonova, samoproklamovana "mašina koja jede muškarce", postala je model, muza, platno umetnika.

Čim je ušla u Mejpltorpov atelje, Grejs Džouns je skinula svu odeću sem donjeg veša, tankog kao latice, a Haring je belom bojom slikao po njenom telu. Od lica do prstiju na nogama, bila je oslikana njegovim prepoznatljivim piktogramima i apstraktnim crtežima, dinamične, plešuće šare, savršeno su se uklapale u konture njene snažne figure.

Zašto je Džouns pristala da bude prostor za Heringovu instalaciju?

Poistovećivala se sa Džozefinom Bejker i ismevala je zapadnjačke koncepte o Africi kao zemlji divljaštva. Koristila je svoje telo za kreiranje spektakla, a Hering je želeo da radi sa njom, zato što se identifikovao sa čudesnom, strahotnom, "primitivnom" personom, koju je projektovala na sceni. Za sesiju oslikavanja tela pripremio se tako što je proučavao fotografije muškaraca iz plemena Masai koji su svoja tela oslikavali belim linijama. Slikajući po koži Džouns, zamaglio je granice drevnog i modernog. Reč je postala telo. Ljubav je postala ono što je zapisano na koži.

Ponekad muza u umetnikov život upadne kroz krovni prozor. Godine 1963. britanskom slikaru Frensisu Bejkonu, u atelje je kroz krov uleteo provalnik, želeći da ga opljačka. Bejkon mu je mirno rekao:"Nisi baš neki provalnik, zar ne? Skini odeću. Dođi u krevet i dobićeš šta god poželiš!"

Kriminalac iz istočnog Londona, Džordž Dajer, postaje Bejkonov ljubavnik i njegova najveća muza. Dajerovo izobličeno lice nalazi se na više od četrdeset Bejkonovih slika.

Ovako je njihova veza prikazana u filmu Džona Mejberija "Ljubav je đavo". Navodno je Bejkon ovako opisao reditelju njihov susret. Ali, u stvarnom životu, Eros je češće tanano sečivo u noći punoj crnih zuba, nego grom. Bejkon je, zapravo, na Dajera naleteo na prijemu, u Sohou. Dosadno, prazno popodne. I zgodan muškarac u pripijenom odelu koji se polako približava slikaru. Lišće struže po prozoru. Lišće poderano kucanjem srca. Bejkon je voleo muškarce koji donose nevolje, Lica iz senki Ist Enda. Na portretima Bejkon slama, otvara Dajerovu muževnost – otkriva kakvo se biće krije iza prenaglašene muževnosti.

Pikaso je tvrdio da su na portretima mnogih njegovih muza bili uvek povezani seks, ljubav i umetnost.

Par Dali i Gala simbolizuju simbiotsku vezu umetnika i muze, ali odnos gde je muza dominantna. Dali je video Galu kao katedralu ili palatu: "Izglancao bih Galu da blista, učinio je najsrećnijom, brinuo o njoj više nego o sebi, jer bi bez nje sve bilo okončano." Uvideo je silinu koju je unosila u njihov odnos.

Ipak, čini da nije bilo snažnije ljubavi među slikarima u Parizu, u prvim decenijama dvadesetog veka od one između genijalnog Amedea Modiljanija i Žane Ebitern (Patrik Modiano, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, Modiljanijev je potomak). Jer, Žana Ebitern je doslovno poništila sopstveni život da bi bila muza. Iako je Modiljani pre nje voleo i druge žene – njegova ljubavnica bila je i Ana Ahmatova koju je upoznao kada je sa suprugom došla u Pariz na medeni mesec, Žana će biti njegova najveća muza. Najviše puta nju će portretisati.

I portret majke sa detetom, koji je njegova varijanta portreta Bogorodice i Isusa, predstavlja Žanu sa njihovom kćerkom. Žana je Modiljanija srela kao devetnaestogodišnja studentkinja umetnosti u Parizu. Zlatna rđa njegovog smeha silazi niz njenu kičmu. Modiljani je bio na glasu kao ženskaroš, ljubavnicu Beatris gurnuo je kroz zatvoren prozor.

Apsint ih je sve uništavao, to piće koje doslovno ubija nervne ćelije i izaziva halucinacije. Žanino telo možda beše jedino pitanje, koje "odgovor sveta nije mogao da ugasi". Ona, "čedna kao led, čista kao sneg", toliko mu se dopala da ju je naslikao ravno dvadeset i pet puta.

Pod uticajem afričkih maski, Modiljani je slikao izdužena lica. Žana je imala nadimak Kokos, mlečan ten,  njeno lice između njegovih šaka beše vrelo kao ružičasti ožiljak. Modiljanijevu silinu privukla je njena krhkost. Slikar je imao nadimak Modi – proklet. Satima ju je opsesivno slušao kako na violini  izvodi Baha. Njen otac nije shvatao šta je Žana pronašla na slikaru koji je bio siromašan, nepriznat, uz to i Jevrejin ozbiljno narušenog zdravlja – u vojsku nije primljen jer je već preležao tifus, upalu plućne maramice i imao načeta pluća.

Žana i on iznajmljuju sobu u hotelu, slikaju zajedno u početku. Onda ona postaje njegov model. Od slikarke, dragovoljno postaje muza. Zima je i Prvi svetski rat traje. Trudna je i oni beže na jug. On neprekidno slika decu. Trudna, ona je za njega personifikacija i Madone i Venere. Zvao ju je Đovana, u Nici je rodila kćer, dali su joj ime Žana. Modiljanijevo zdravlje sve je lošije. Slika kao mahnit. Žana je ponovo trudna i on se poverava prijatelju da mu je "trudnoća sada postala odvratna".

Bivše Modiljanijeve ljubavnice se pojavljuju, on je siv u licu, modrih usana, a Žana slika bezbroj autoportreta sa grudima probodenim nožem. Kada Modiljaniju pozli, primaju ga u bolnicu. Dva dana kasnije, umire od tuberkuloznog meningitisa.

Žana sedi kraj njega i posmatra smrtno mirna njegovo lice, još toplu posekotinu. Nekoliko dana deli je od drugog porođaja. Otac je odvodi kući. U četiri sata sledećeg jutra, Žana širom otvara prozor, kači njegovo ime o vetar i zakoračuje u prazninu sa petog sprata, zajedno sa nerođenim detetom.

Njeno telo sahranjuju uz Modiljanija. Na njenom nadgrobnom spomeniku piše: "Žana Ebitern, rođena 6. aprila 1898, umrla u Parizu 25. januara 1920, družbenica Amadea Modiljanija..."

Oko njene lepote i dara, andrićevski, behu i mrak ljudske sudbine i sjaj ljudske krvi...