Srbija i Balkan
Buran i težak život pisca: Oklevetani Crnjanski
Izmeštanje sa ognjišta i motiv putovanja, bilo je da reč o samovoljnom ili prinudnom odlasku, provlače se kroz sva dela pisca. "Živeti u svojoj zemlji je logično, ma kakav to život bio", zapisao je Crnjanski. "U tuđini, nije"
"Od svih nas jedino je Crnjanski rođeni pisac", govorio je Ivo Andrić. Crnjanski se izdvajao po stilu i ritmu; često je koristio zapete, a to su mu neki zamerali. "Smeju se uvek mojim zapetama. Zapete su želja za logikom. One su želja da se čitaocu nametne volja pisca. Može biti da to nije bogzna kako lepo, ali je neumitno", govorio je Crnjanski.
Crnjanski je rođen u Čongradu, u današnjoj Mađarskoj, umro je u Beogradu, 30. novembra 1977, u 84. godini.
Prema mnogim mišljenjima, on je bio najveći srpski pisac, koji je iza sebe ostavio niz knjiga, koji je bio mnogo manji od onog što je u početku pisac zamislio. Od "Seoba" je napisao samo prve dve knjige, iako je zamislio šest.
"U tuđini sam bio više od trideset godina", rekao je jednom prilikom Crnjanski. "Da sam sve to vreme imao spokojstvo u svom stanu u Beogradu, da se nije dogodilo sve ono što se dogodilo, ja bih danas imao mnogo više knjiga i postigao bih mnogo više."
Prema sopstvenim rečima, po naravi je bio "prznica, svađalica, inadžija": "Mene su pljuvali, kovali zavere protiv mene, organizovali hajke, kamenovali su me, izmišljali intrige... Šta tu da se kaže, nego da pisac mora da računa na prokletstvo svog poziva. Svi mogu da nas kleveću i vređaju. Istina, i sam sam često izazivao svoju sudbinu."
Životni krug Crnjanskog
Crnjanski je bio student, austrougarski vojnik u Galiciji, profesor u Pančevu i Beogradu, daroviti novinar, ataše za kulturu pri jugoslovenskoj ambasadi u Berlinu i Rimu, gde ga je zatekao Drugi svetski rat, potom emigrant u Londonu i, konačno, pesnik i pisac koji se, posle dugog izbivanja, vratio u otadžbinu.
Prema sopstvenim rečima, imao je buran i težak život - tegoban život izbeglice, emigranta. Mogućnost povratka u zemlju nagovestio mu je slikar i komunistički funkcioner Moša Pijade, koji mu je, na jednom prijemu u Londonu, rekao: "Što se ne vratiš u zemlju, budalo matora?"
Dolasku Miloša Crnjanskog prethodila je depeša Jovana Veselinova, šefa Komunističke partije Srbije i bliskog saradnika Josipa Broza Tita, upućena ambasadoru Srđi Prici, preko Ministarstva spoljnih poslova, dakle - preko Koče Popovića: "Garantujemo trosoban stan. Do useljenja obezbeđujemo o našem trošku apartman u hotelu ’Ekscelzior’ Beogradu."
U Jugoslaviju se konačno vratio 1965. godine, u društvu jugoslovenskog ambasadora.
Prvobitno je stanovao u beogradskom hotelu "Ekscelzior", u blizini Skupštine.
Labudova pesma o povratku u zavičaj
U to vreme, prema knjizi Radovana Popovića, govori o svom novom romanu: "To će biti moja labudova pesma. Kao što je `Lament` labudova pesma u stihu, `Roman o Londonu` je moja labudova pesma u prozi."
"Prav kao mladić," zabeležio je Popović, "čilog koraka svakodnevno je u šetnji Pionirskim parkom, Kalemegdanom, Knez Mihailovoj. A onda se zatvara u svoju hotelsku sobu, gde radi na svojim rukopisima."
"Roman o Londonu" je, možda, najveće i najbolje delo Crnjanskog. Njegov glavni junak je ruski emigrant Rjepnin.
"Roman sam počeo da pišem u Finčliju," rekao je kasnije, "u predgrađu Londona 1946. i `47, u trenucima kada sam sa suprugom bio vrlo blizu samoubistva."
Izmeštanje sa ognjišta i motiv putovanja, bilo je da reč o samovoljnom ili prinudnom odlasku, provlače se kroz gotovo sva dela pisca.
Ključni motiv je stranac u svetu, koji negde putuje: "Bilo je seoba, i biće ih večno, ali živeti u svojoj zemlji je logično, ma kakav to život bio", zapisao je Crnjanski u romanu. "U tuđini, nije."
Motiv migracija i preseljenja u dubokoj vezi je sa velikim političkim događajima 20. veka. Kako je primetio profesor Milo Lompar: "To je jedna neprekidna promena, koja se odigrava u različitim pravcima i koja čini konstantu njegovog dela."
Glavni junak romana retko napušta London, ali on stalno putuje u mislima - ka rodnoj Rusiji.
Crnjanski je umro u Beogradu i sahranjen je "dostojanstveno ali ne i pompezno", u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Prema želji iz testamenta, Narodna biblioteka Srbije je 1979. godine primila zaostavštinu Miloša Crnjanskog.
