Aleksandar Solženjicin, omiljen pa omražen na Zapadu: Agresija na Srbiju 1999. zauvek promenila Rusiju

Na današnji dan, pre 15 godina, preminuo je slavni ruski pisac i nobelovac Aleksandar Solženjicin. Imao je čudnu i tešku sudbinu, koja je uključivala i učešće u Otadžbinskom ratu. Na front je poslat 1942. godine. Odlikovan je za vojne zasluge, ali ubrzo potom je uhapšen, u februaru 1945. godine, i osuđen na osam godina prinudnog rada.

Čudesno isceljenje od kancera, koje je on tumačio kao plod snage vere, verovatno je označilo preokret u životu pisca. Od tada pa do kraja života bio je ubeđeni hrišćanin.

Kada je došlo do napada na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine, odlučno je podržao Srbe u javnim istupima, smatrajući da je cilj zapadne agresije otimanje Kosova i Metohije.

Takođe, tvrdio je da je upravo agresija na Srbiju 1999. razbudila i zauvek promenila Rusiju i njenu "ljubav" prema Zapadu.

Vrhovni sud proglasio ga je nevinim u februaru 1956. godine. Bilo je to u vreme vlasti Hruščova i njegovog "otopljavanja". U to vreme, pojavljuju se prvi književni radovi Solženjicina, koji mu ubrzo donose slavu, poput kratkog romana "Jedan dan Ivana Denisoviča".

Godine 1970. dodeljena mu je Nobelova nagrada za književnost. U to vreme pripremao je čuveni "Arhipelag Gulag", zamašno delo, njegov opis i tumačenje sovjetske epohe. U stvari, "Arhipelag Gulag" bilo je svojevrsna bomba, koja je podrila temelje SSSR-a i Istočnog bloka.

Uhapšen je 1974. godine i proteran u Zapadnu Nemačku. Godine 1976, preselio se u SAD, gde će se nastaniti na seoskom imanju, u državi Vermont. Solženjicin je u početku na Zapadu primljen oberučke, kao "velika nada antisovjetske propagande", ali je relativno brzo, za mnoge, a posebno za akademski establišment, postao nepoželjan.

U javnim nastupima pokazivao je potpunu odbojnost za vrednosne modele savremenog Zapada, koji je smatrao dekadentnim, konzumerističkim, kolonijalističkim i duboko antihrišćanskim. Sve vrednosti takozvanog liberalnog modela društva smatrao je pogrešnim.

Svetova je mnogo

Svoje političke stavove najpotpunije je izneo u čuvenom "Harvardskom govoru", u kome je upozorio Zapad na njegovu temeljnu zabludu: ne postoji samo jedan ili dva sveta, već ih postoji mnogo. To je činjenica koju zapadna misao već dugo previđa ili ignoriše. Ova temeljna "zabluda" ima svoj koren u prosvetiteljstvu.

Pored dva sveta, komunističkog i kapitalističkog, govorio je pisac, "imamo i pojam ’Trećeg sveta’. Prema tome, već imamo tri sveta. Nesumnjivo je, međutim, da je taj broj daleko veći, samo smo previše udaljeni da bismo to spoznali. Svaka drevna i duboko ukorenjena samosvojna kultura, posebno ako je raširena na velikom delu Zemljine površine, predstavlja zaseban svet, pun zagonetki i iznenađenja za zapadnu misao. U najmanju ruku, u ove kategorije moramo uključiti Kinu, Indiju, islamski svet i Afriku, ako prihvatimo tezu da se poslednja dva mogu smatrati kompaktnim celinama."

Osećanje zapadnog trijumfalizma je puka iluzija, upozoravao je Solženjicin. Kada osećanje trijumfalizma, opijenosti iluzornom pobedom nestane na Zapadu, ispostaviće se da je Solženjicin bio u pravu: postoje, a postojaće i ubuduće, mnogi svetovi, ali ne i "čovečanstvo", a pogotovu ne vesternizovano (pozapadnjačeno) čovečanstvo.

Jedino što može da ujedini tako različite svetove je "borba za našu planetu, i fizička i duhovna; borba kosmičkih proporcija", koja već dugo traje i nipošto "nije neko uopšteno pitanje budućnosti."

Zapad otkriva svoju krhkost i trošnost

U ne tako davnoj prošlosti, podseća ruski pisac, Zapad se sa lakoćom širio, osvajajući drugačije zemlje i pretvarajući ih u svoje kolonije. Ubeđenje o vlastitoj superiornosti (kako će se ispostaviti, sasvim pogrešno i lažno) pratio je "uobičajeni prezir - prezir prema svim mogućim životnim vrednostima porobljenih naroda."

Ispod svega, krio se diktat Zapada potčinjenim: bespogovorna zapovest da se modernizuju, odnosno vesternizuju, i da bezuslovno prihvate "zapadne vrednosti" i modele, "u teoriji najbolje, a u praksi najprivlačnije."

Postojalo je, opominjao je Solženjicin, a postoji bez sumnje i danas, "uverenje da su svi ovi drugi svetovi samo privremeno sprečeni - rđavim vlastima, teškim krizama ili sopstvenim varvarstvom i neshvatanjem - da krenu putem zapadne pluralističke demokratije i usvajanja zapadnog načina života."

Prividno, bio je to "trijumf hrabrosti i snage čoveka Zapada", pobeda jedne civilizacije nad drugim, i pobeda jednog, naizgled obavezujućeg, pogleda na svet.

Ipak, pokazalo se da su sva ta osvajanja bila kratkog daha. Sama "vesternizacija" je pojava koja se odvijala isključivo na površini, i koja je samo prikrivala činjenicu da se "ti svetovi uopšte ne razvijaju u sličnom smeru."

Tokom prošlog veka, za mnoge sasvim neočekivano, Zapad je bio prisiljen da se probudi iz te samoobmane i veoma grubo suoči sa stvarnošću, otkrivajući iznenada "svoju krhkost i trošnost."

Kratkotrajna epoha zapadne dominacije

Epoha zapadne dominacije bila je samo kratkotrajna sinkopa, ne i glavna tema svetske istorije. Ta era se primiče završetku, ili je sada već iza nas. Bilo kako bilo, ova epoha nije bila nikakva kulminacija u istoriji sveta, još manje vrhunac koji je označio njen kraj, kao što je to deceniju kasnije tvrdio američki mislilac Frensis Fukujama.

Solženjicin je ove reči izgovorio pred harvardskim studentima godine 1978. godine. Govor je oglašen za "proročki". S druge strane, izazvao je žestoka osporavanja, pa i lične napade na autora.

Posle toga, Solženjicin je pao u nemilost tog istog Zapada, koji ga je, kao oštrog kritičara Sovjetskog Saveza i komunizma, svega četiri godine ranije dočekao raširenih ruku. To je bila opomena koju Zapad nipošto nije želeo da čuje.

Kada se vratio u Rusiju 90-ih, bio je zgrožen posledicama vlasti Jeljcina i njegovih društvenih elita. Odbio je sva priznanja koja su mu ponuđena.

Svoj stav je sasvim promenio u toku Putinove vlasti.