Lutanje zemljom kamenih bajki
Svi koji pohodimo grčka ostrva, znamo da se tamo gradovi čuju u tami kako pevuše, ptice su u kavezima noću okačene u kritskom Retimnu i cvrkuću tiho, hipnotišući. Grad Krf mi vazda muti snove, od prve posete
Kada na poziv Lorensa Darela Henri Miler prvi put stupi na tlo Grčke, uzvikuje: "Skočiću u nebo da se okupam!" Šeli je tvrdio da smo svi mi pomalo Grci. Putopisac Aleksandar Genis autorki ovih redova rekao je jedne sparne, atinske večeri, "svi smo mi Grci mnogo više nego što se to sebi usuđujemo da priznamo".
Odlazak u Grčku uvek ima čistu radost povratka kući. U sjajnu zoru, more diše ritmično i pravilno. Formalna uglađenost i ljupkost Italije je iza nas. U Grčkoj, putnik stupa u zemlju – divlji vrt, gde je rastinje mahnito, malahitno, neukrotivo, a priroda ima lepotu nemilostive boginje. Sve daje oku, ali sve uzima srcu. Na početku, pije se prvi uzo, jak i opojan. On se u Grčkoj služi kao u Egiptu zebib, ili u Libanu arak. Ima jak ukus anisa.
Ronimo u zelenom moru. Sunčeva svetlost seća na Apolonov zlatni štap... "Ti grčki predeli – da ti srce prepukne od lepote. U njima ima takve čistote i neke nage čednosti; oni ne traže da im se divimo. Svetlost kao da dopire iz središta nekog budističkog, plavog kamena ili cveta... A tek ostrva... Simi, načinjen od vode, kao niz orlovskih gnezda, Kalimnos, poput nekog sivog skarabeja, a onda, nepregledni maslinjaci ispod mramornog grada Kamirosa na Rodosu – i smrknuti Leros", pisao je Darel, engleski autor glasovitog "Aleksandrijskog kvarteta", koji je Grčku smatrao jedinim domom.
O Grčkoj, prvi grčki laureat Nobelove nagrade za književnost, godine 1963, Jorgos Seferis, pisao je: "Ovde imam utisak da su me zatvorili da spavam u nekoj sobi punoj cveća. Moja površina ostaje mirna, ali uvek, u momentima najvećeg zaborava, imam taj osećaj da nešto u dubini tumara."
Dodaje da u Grčkoj možemo da gradimo vrtove na vetru. Ipak, vrtovi na vetru Jorgosa Seferisa donosili su plodove – srebrne jabuke meseca i zlatne jabuke sunca. U "Čatrnji", koja će Seferisu doneti prve cvetove slave, on piše i stihove ovakve sublimnosti i lepote: "O, nek iznenada na naš dodir, omekša koža tišine koja nas steže."
Svi koji pohodimo grčka ostrva, znamo da se tamo gradovi čuju u tami kako pevuše, ptice su u kavezima noću okačene u kritskom Retimnu i cvrkuću tiho, hipnotišući. Grad Krf mi vazda muti snove, od prve posete. Ostrvo Samos šampanjizira poetičku memoriju zapenjenim talasima i metalnim prahom Zvezda u koje je sa ovog ostrva gledao Arhimed… Ta lepota zauvek umanjuje svaki drugi sklad, te muzikalno raspoređene, detinje jednostavne građevine, u vreme podneva usnuli prozori, ukusi svežeg, omamljujućeg morskog vazduha, mrva soli u slasti voća, estetika su koja ranjava.
Nigde na svetu nisu tako neporecivo snažni mirisi maslinjaka sa mlečnih, kamenih zaslona kao na Krfu. Tamni krečnjak meko je pokriven šipražjem i primorskim biljem oštrog i jarkog mirisa… Kadulja, kantarion, ruzmarin, mirta, bosiljak… Uz to ostrvo pristadosmo jednom noću, mesec beše otvorio kavernu svetlosti u ulju crne, nepomične vode, vladao je jul i stenje beše još mlako i blago. Severni deo Krfa odvojen je od Albanije samo trakom somotastog mora širokom dva kilometra.
Hlad albanskih planina osećao se u noći. Meki zov zelenila. Od prvog svitanja naučih da su zore ovde spore, providne i ružoprste elipse svetlosti. Grad Krf jedno je od onih mesta koje je lako voleti. I nikada ne beše to jednostrana ljubav.
"Ulazak u Grčku sličan je ulasku u neki tamni kristal"
Na Rodosu, Lorens Darel počinje da se oseća kao pravi Levantinac: "Ulazak u Grčku sličan je ulasku u neki tamni kristal; obrisi predmeta postaju nepravilni, prelamaju se. Usled optičke varke ostrva nenadano iščezavaju, a ako malo napregnete vid, ugledaćete treperavi zastor atmosfere..."
Na Tasosu, u Limenasu uronjenom u septembarsku, ćilibarsku svetlost (slast kasnog grožđa), sedeli smo na rumenožutim arkadama i po malim kafeima do vrha ispunjenim sjajem kao vodom i posmatrali cizelirani kovčeg mora. Sunce je sagorevalo sate, dok je oko ludovalo i vodilo ljubav sa svetlošću. U osami grčkih ostrva, kasno se odlazi na počinak i malo se sanja, noći brodske sirene cepaju lako, kao starinskim sabljama.
Grčka je simbol za jednostavnost – ovo je pismo koje je napisao Epikur: "Prijatelju, ponesi krišku sira i dođi da se nauživamo", ali i po raspusnosti u koju katkad putnik ovde utone. Do zore, katkad, na Kosu, pod kosmičkim dekorom noći, isprobavasmo sve što je Grčka prosipala pred nas – behu to edenske, jednostavne, pune slasti, čaše alkohola aromatizovanog četinarskom smolom, narandže male i nežne kao slatka sunca, uzo u ponoć, mlečnobeo i sa jakom aromom anisa, ošamućujuće jak… U podne, opojno i dugo, konobari na okruglim, sjaktavim poslužavnicima spuštali sup pred nas cipuro, načinjen od komine ultramarinskog grožđa i maslina. Sve je imalo horski dah zrelih, krupnih maslina.
Na Lefkadi popodne slušah disanje mora, mirno, duboko i jasno, crne dolje talasa penile su u noći bele kao kreč, bez ičega mutnog u sebi. Noću su nam donosili liker od kumkvata, zaslađen gustim aromatom ovog voća, zurila sam u fasade u snu nalik na venecijanske,padale su nečujno zvezde u more, bešumno, potonuće sjaja… Izjutra, na Kefaloniji je u julu bodljikava kruška još u cvetu, a vučji rep razmeće se svojim žutim cvetovima. Neke vrste koriste ribari za pravljenje otrova za ribe. Na Keji sam mislila na Seferisove stihove: "Ovde sam zurio u mesec obojen krvlju mlade vučice."
U Kavali udisali smo mokro rublje koje se vijorilo na svakom prozoru, vedro, razigrano, majušne zastavice radosti, ispucali i slani prozori, podsećahu nas stalno da je u Grčkoj svaki novi dan, novi svet. Ne beše u vazduhu orijentalnog fatalizma. Samo senka Pana. Ili usne Erosa pozajmljene strancu zaspalom na klupi. U hladu Hersonisosa nalazih vazda mir, spokoj i samoću, to sveto trojstvo. Pamtim mesta ljubavi po grčkim ostrvima: pre svega, Muzej školjki, purpurne, ružičaste, bele kao kreč, tako otvorene, mlade, izložene pogledima. Sedefne, u bojama sijene i sepije, sasvim isprane ili abonos crne, ležahu, srebrnkastozelene kao krljušti… U svima njima su nekada pulsirali mali smotuljci života, drhtavi kao pupčana vrpca, sa biserom umesto očiju. Snevam i sad školjke setne, svilaste, sukrvičaste, suncolike, satenaste…
Lorens Darel pobeći će sa ostrva Krfa kad izbije Drugi svetski rat, čamcem koji se opasno ljuljao, sa bebom koja je snevala u korpi za hleb. Ali će se ovom mestu mitske lepote i privlačnosti neprekidno vraćati. Jer grad Krf, zapravo je lavirint, kao i čitava Grčka. U svakom hladu spava po jedan Minotaur. Grci i dalje čuvaju stari naziv ovog ostrva – Kerkira, po istoimenoj nimfi, koju je bog mora, Posejdon, doneo na ovo ostrvo, što poseduje ponešto od nimfe.
Masline podsećaju na njene od sunca potamnele, okrugle bradavice, pučina je tirkizna, sa belim mrljama, kao njene dužice, a zarudele breskve na tezgama, lako naježene što kriju mekoću i slast, sećaju na njenu vrelu put. U Homerovoj Odiseji stoji da je Odisej na kraju svojih lutanja ovde, na Krfu, našao sklonište, a da ga ugostiše kralj Alkinoj i njegova kćer Nausikaja.
Krf jednom beše spas za srpsku vojsku
Krf, zbilja, podseća na mesto gde možete naći mir, spokoj, slobodu i tihovanje, sve što jedno grčko ostrvo čini srećnim skrovištem. A ovo ostrvo i grad Krf za srpsku vojsku jednom behu – materinska ruka i spas. Jer tokom Prvog svetskog rata, Krf je 1916/17. bio sedište srpske vlade u progonstvu, ovde je 1917. potpisan Krfski pakt, kojim je zaključeno stvaranje Jugoslavije.
Posle višemesečnih, teških marševa, srpska vojska se skupila kod Skadra, Valone i Drača i odatle se povukla na Krf. I tu su ih primili, toplo, hrišćanski meko. Srpski vojnici, a beše ih preko 150.000 zvali su Krf – ostrvom spasa. Prvi put su se iskrcali u Guviji, šest kilometara od grada Krfa. U hotelu "Bela Venecija" beše srpska vlada, a štampane su i "Srpske novine" u 10.000 primeraka.
Bile su objavljene i brojne knjiga i školski udžbenici na srpskom jeziku, za đake srpske osnovne škole i niže gimnazije. Dosta srpskih vojnika ostalo je da živi na Krfu, a vlasnik hotela Venecija, Janis Gazis, sve tri kćerke udao je za Srbe. Regent Aleksandar i mnogi srpski vojnici krstili su krfsku decu. Stariji Krfljani i danas razumeju šta znače reči "tata", "glava", "kuća"…
Tu, u gradu sa trideset sedam crkava, svoj dom našla je jednom srpska vojska. Ali nisu svi imali sreće. Prilikom povratka u Grčku, blizu ostrva Krf, nemačka podmornica potopila je brod na kome je bio i veliki srpski pesnik, Vladislav Petković Dis, koji je napisao zbirku poezije, "Utopljene duše". Kao da čovek zna kraj pre svakog početka. Tako je Dis ostao da sanja zauvek u Jonskom moru, u zoru sivkastog, magnezijumskog bljeska. Od svih grčkih ostrva, a obišao ih je gotovo sva.
Darel je, ipak, najviše voleo Krf: "Krf je sav u venecijanskom zelenilu... Čovek se oseća smlavljen količinom raskoši... Rogač raste duž prašnjavih puteva u vidu strašnih eksplozija ljubičastog."
Boravak u gradu Krfu se ne zaboravlja: venecijanska arhitektura, arkade, kolonade, prozorske škure – nalik na oguljenu kožu, vaskrsavaju kasnije u prozi neprospavanih noći. Na grčkim ostrvima, putnik leži u krevetu i gleda kako more svetluca po ispucalim plafonima, ukrašenim "volutama i heruvimima". Za razliku od Egipta i Aleksandrije, gde caruje "mek, tup zvuk aleksandrinaca", lutaju kockari i ljubavnici "koji igraju da izgube", lutanje Grčkom je "lutanje zemljom kamenih bajki, smrskanih mitologija i vremenom izjedenih statua, koje su (poput voska u plamenu) propuštene kroz žižu sunčevih zrakova".
