Da li će biti novog rata na Bliskom istoku?
Izrael bi, kako se najavljuje u Teheranu, mogao dugo da čeka na iransku odmazdu. Kako je rekao jedan iranski zvaničnik, "čekanje smrti je teže od same smrti"…
Geografiju Bliskog istoka već decenijama svetska javnost uči iz ratnih izveštaja, ali ta geografija bi uskoro mogla i da se promeni. Sve su to do sada, u osnovi, bili regionalni ratovi sa ograničenim brojem zemalja koji nisu doneli bitnije posledice za globalnu bezbednost, no u ovo vreme opasnost znatno šireg rata koji bi uvukao mnogo više zemalja postaje sve realnija. U svetu raste zabrinutost, ali i nemogućnost da se bilo šta učini.
Kao i svaki put do sada, u ratnom centru su Izrael i sudbina Palestinaca. Čak i američka invazija na Irak 2003. godine je u velikoj meri imala veze sa Izraelom. Ali, izraelsko-palestinski sukob je u savremenim globalnim promenama postao samo upaljač razvijanja znatno šireg sukoba. Izrael je u statusu vodećeg ratnog huškača i kidiše na Iran, vojno najmoćniju zemlju regiona. I ključno je pitanje da li će Izrael zaratiti sa Iranom.
U osnovi, to je politika jednog moćnog dela političko-vojne paradržavne strukture, ali ne i cele američke administracije, koja se u ovom vremenu podudara i sa ambicijama aktuelne vlasti u Izraelu.
Najmoćniji deo izraelske vlade pripada radikalnim takozvanim revizionističkim cionistima, a među njima je i sam premijer Netanjahu. Procenjuje se da oko dva miliona Izraelaca verno sledi tu političku liniju. Pored premijera tu je najmoćniji ministar bezbednosti Itamar Ben-Gvir kome je vlada dozvolila da ima i "autonomne vojno-policijske snage" koje su, u stvari, privatna armija. Osnovnu snagu ta formacija crpi iz stotina hiljada jevrejskih naseljenika na Zapadnoj obali koji se pokazuju kao veoma militantni i na neki način su izvan zakona.
Ali, mnogi veruju da je sve ipak u rukama Netanjahua. Kao mlad čovek Netanjahu je govorio da je Palestina "zemlja bez naroda za narod koji nema zemlju". Uz to je zagovarao ideju da država Izrael treba da bude "od Nila do Eufrata". I stalna je ideja da se svi Palestinci isele, proteraju.
Izrael već dugo kidiše na Iran a direktni sukobi su se približili 7. oktobra prošle godine, kada je počeo rat palestinskog pokreta Hamas i Izraela. Nakon što je Izrael ubio nekoliko komandanata Revolucionarne garde u napadu na iranski konzulat u Siriji, Teheran je odgovorio lansiranjem stotina projektila i dronova na Izrael. Četiri meseca kasnije, ubistvo političkog lidera Hamasa Ismaila Hanijea u Teheranu stvorilo je potpuno novi ratni ambijent. Za to ubistvo Iran je optužio Izrael.
Zapadni, posebno američki mediji, svakog dana su, pozivajući se, naravno, na "obaveštajne izvore", najavljivali odmazdu Irana i napade na Izrael. Čak su neki tvrdili i da znaju u koje vreme će to biti. Ali, do sada se ništa nije desilo.
Zvanični Teheran je javno obećao da će kazniti Izrael i tako Izraelce i Amerikance stavio u ambijent neizvesnosti. To je u stvari psihološki rat koji iznuruje i izraelske oružane snage, ali i građane Izraela. Izrael je praktično iznutra blokiran. Kako je rekao jedan iranski zvaničnik, "čekanjesmrti je teže od same smrti".
Izrael bi, međutim, kako se najavljuje u Teheranu, mogao dugo da čeka na iransku odmazdu. Kakva bi to mogla da bude iranska akcija, još uvek nije jasno. Iranski prioritet je, kako je saopšteno, uspostavljanje trajnog prekida vatre u Gazi. I to je deo psihološkog rata jer u Teheranu se zna da uspostavljanje trajnog prekida vatre za Izrael nije prihvatljivo. To je pokazala i nedavna, peta poseta u poslednjih nekoliko meseci američkog državnog sekretara Entonija Blinkena Izraelu. Blinken se vratio neobavljena posla.
Amerika je pozvala Iran da ne eskalira situaciju, upozoravajući da odmazda nije u interesu Teherana. A istovremeno Vašington je povećao svoje vojno prisustvo u regionu kako bi podržao Izrael.
U javnosti malo se zna kakvi bi u slučaju šireg rata mogli da budu planovi arapskih zemalja, pre svega Saudijske Arabije i Egipta. U slučaju šireg rata te zemlje više ne bi mogle da ćute kao sada.
U američkoj štampi se širi propaganda kako je Rijad spreman da prizna Izrael i da Amerikanci preko te zemlje dostavljaju oružje Izraelu, ali se potiskuje da je osnovni uslov za to formiranje palestinske države. Naravno, svima je jasno da današnji Izrael uz podršku Amerike nikada neće prihvatiti formiranje te države, naprotiv, kao što se i javno priznaje, izraelski cilj je proterivanje Palestinaca.
U sve se nedavno uključio i Alžir koji je saopštio da je spreman da pošalje svoju vojsku u Gazu da brani Palestince. A i Turska nagoveštava da je spremna da se vojno angažuje.
Za arapske i sve islamske zemlje posebno osetljivo pitanje je bezbednost džamije Al Aksa u Jerusalimu. To je jedna od dve najveće islamske svetinje a za njenu bezbednost je zadužen Izrael, tačnije ministar bezbednosti Ben-Gvir, čovek sa privatnom armijom. I bilo kakvo skrnavljenje te džamije bi moglo da bude upaljač za opšti rat. Saudijska Arabija je u ranijim pregovorima sa Amerikancima tražila da ona preuzme bezbednost Al Akse, ali to Izrael nije prihvatio.
Stvoren je ambijent koji bi uistinu mogao da dovede do velikog rata na Bliskom istoku. Svima je jasno da Izrael nema kapaciteta da se nosi sa takvim ratom. Uostalom, Izrael je još 2006. godine doživeo poraz u jednomesečnom ratu sa Hezbolahom a ni za 11 meseci rata u Gazi nije pobedio Hamas. I onda je neizbežno da u pomoć Izraelu priskoči Amerika koja bi tako bila direktno uvučena u ozbiljan sukob ne samo sa Iranom nego i celim regionom. Pa se ponovo nameće pitanje čija je to ratnička politika koju vodi Izrael, jer Tel Aviv je svestan svih tih svojih nemogućnosti i posledica.
Većinske procene su da je Izrael samo instrument Amerike koja gubi uticaj na Bliskom istoku pa kroz izazivanje sukoba i napetosti nastoji da ostane i dalje uticajna. To je, kako izgleda, samo upotreba Izraela jer je jasno da Izrael, uprkos svom nuklearnom arsenalu, koji zvanično ne postoji, nema kapacitet za takav rat. Ali, ipak može da ga izazove.
Situacija se, ipak, promenila. Zvanična Amerika sada ne želi veliki rat na Bliskom istoku, ali zbog podrške Izraelu neće moći da ga izbegne iako je dominantna svest da bi taj rat Amerikanci izgubili. I Vašington je dospeo u situaciju da ga praktično izraelska vlada ucenjuje i da mu nameće svoju volju iako jedan deo vašingtonskog establišmenta ohrabruje izraelsku ratničku politiku.
Veruje se da izraelski premijer Benjamin Netanjahu želi da ratom protiv Irana da po svaku cenu izazove američku intervenciju. Mnogi su u dilemi da li u stvari Netanijahu koristi aktuelni vakuum vlasti u Vašingtonu kako bi uvukao Ameriku u još jedan rat. Na neki način Vašington je uhvaćen u zamku, niti može da ne podrži Izrael, niti je spreman za još jednu ratnu katastrofu. Svi su u Vašingtonu nesrećni zbog toga ali ipak nemoćni.
Američki analitičari ukazuju da bi jedini način da se spreči ratni sukob moglo da bude organizovanje smene režima u Izraelu, neka vrsta vojnog državnog udara o čemu se u Vašingtonu već izvesno vreme razmišlja. Amerikanci tvrde da u vojnim krugovima Izraela postoji veliko nezadovoljstvo politikom vlade. Jedna od ideja je i američka vojna okupacija Izraela.
Malo je, međutim, verovatno da bi to bio put da se izbegne veliki rat jer, ne samo što je situacija sve manje pod kontrolom, nego i zbog činjenice da su te promene na Bliskom istoku deo globalnih promena u kojima Amerika gubi svoju dosadašnju moć a ne želi da se pomiri sa tim.
Šta god da bude jedino je izvesno da Izrael neće više biti ono što je bio do 7. oktobra 2023. godine. On to već i sada nije.
