Kako je Evropska unija od partnera postala američki vazal
Novouspostavljeno evropsko vazalstvo se desilo pod izgovorom bezbednosti čija se garancija traži i očekuje od Amerike. Iznutra skoro raspadnuta EU se, u stvari, sada krije iza Amerike
Geopolitičke promene koje simbolizuju kriza i rat u Ukrajini su donele i temeljnu promenu odnosa u takozvanom evroatlantskom savezništvu. Od hladnoratovskog partnerstva i kasnije izvesne evropske autonomije Evropa je preko Evropske unije (EU) postala istinski američki vazal.
Za status vazala u velikoj meri su, prema nedavnoj analizi Evropskog saveta za spoljne poslove (ECFR), odgovorne i same, mahom posvađane, zemlje EU koje su tokom ukrajinskog rata insistirale na američkoj zaštiti i sluganstvu američkim interesima. U Ukrajini su isplivale i sve dubine podela u evroatlantskom savezništvu kako među članicama EU tako i u strateškoj politici Amerike prema Evropi.
Amerika u stvari odavno gubi interes za Evropu i osnovno njeno geopolitičko i geoekonomsko opredeljenje su Pacifik i Kina. Evropa može samo da bude u funkciji tog osnovnog američkog strateškog cilja bez obzira što će u tome i ona biti žrtva. U EU se medijski širila propaganda kako je bivši predsednik Tramp pogoršao odnose atlantskih saveznika i dolazak novog predsednika Bajdena slavio se i kao "evropska pobeda". To je, kako se pokazalo, bila zabluda jer se američki strateški interes se nije promenio. Doduše, rat u Ukrajini ga je donekle usporio i zamaglio ali je on i dalje isti. To je politika koja je kreirana još u vreme predsednika Obame i do sada se nije promenila.
Interesi i "partnerstvo"
Zapadna Evropa iz koje je nastala Evropska unija je pod nekom vrstom američke okupacije još od Drugog svetskog rata ali je, što je bio američki interes u Hladnom ratu, ekonomski jačala i imala je status partnera. Amerika je u velikoj meri vodila računa šta kažu Evropljani i njen interes je bio, i ekonomski i politički, jaka Zapadna Evropa. Iako pod američkom okupacijom bila je ipak partner. Sada se sve to promenilo.
Ukrajina jeste američki projekat u ostvarivanju strateškog cilja a to je sukob sa Kinom i u Pacifičkom regionu ali pre toga namera je da se oslabi Rusija i tako liši njene snage kao kineskog saveznika. Evropa nije bila toliko bitna ali je tok ukrajinskog rata privremeno promenio američko-evropske odnose i prirodu politike Amerike. U Evropi su nastale ogromne podele pa je, da bi se sačuvao kakav takav privid zapadnog jedinstva, nametnut problem bezbednosti Zapada koji je postao ključni instrument američke dominacije. Stvoren je mit bezbednosti koji je postao osnova američke i zapadne politike. Novouspostavljeno evropsko vazalstvo se desilo pod izgovorom bezbednosti čija se garancija traži i očekuje od Amerike. Iznutra skoro raspadnuta EU se, u stvari, sada krije iza Amerike.
Koreni vazalstva su, međutim, mnogo dublji i stariji od ukrajinske krize. EU je samo retorikom prikrivala svoje slabosti a pre nekoliko godina je izgovor bila anti-evropska politika predsednika Trampa. Evropski političari su počeli i da govore o "suverenitetu" i "autonomiji" kao mehanizmima uspostavljanja nezavisnosti od američkog saveznika.
Kancelarka Nemačke Angela Merkel je 2017. u kampanji rekla "da su uglavnom prošla vremena kada smo se mogli kompletno osloniti na druge".
Potom je tada nova predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen 2019. objavila da je formirala "geopolitičku Komisiju" koja će od EU učiniti nezavisnim igračem u globalnim poslovima. "Moja Komisija", obećala je pred Evropskim parlamentom, "se neće ustručavati do govori sa samopouzdanjem ali to će biti naš put, evropski put". Ali to se nije desilo i to obećanje se pokazalo potpuno praznim. Evropska komisija pod Ursulom fon der Lajen je postala nosilac vazalizacije EU.
Veća dominacija
Evropljani nisu uspeli da postignu saglasnost ni o tome kako bi trebalo da izgleda taj veći strateški suverenitet, kako da se organizuju za to, ko su oni koji donose odluke u krizi i kako podeliti troškove, cenu. U američkim političkim krugovima vlada uverenje da države Evrope ne mogu da se slože šta žele i šta da rade sa tom većom autonomijom. Američko liderstvo u Evropi je, pokazalo se, ostalo neophodno zato što su Evropljani ostali nesposobni da sami sebe vode.
Evropska unija je politički slomljena još 1999. saučesništvom u bombardovanju Srbije i politici prema Kosovu i Metohiji a ekonomski je vazalizovana finansijskim slomom 2008. godine, sve ostalo je samo privid. Tokom finansijske krize američke banke na čelu sa Federalnim rezervama su upumpale hiljade milijardi u spašavanje evropskih banaka i evro valute. Amerika je tako u EU postajala sve dominantnija i nestajao je dotadašnji balans u transatlantskim odnosima.
Sve veća dominacija Amerike unutar Atlantske alijanse je vidljiva na skoro svim poljima u minulih 15 i više godina. U bruto društvenom proizvodu (BDP), Amerika je dramatično nadrasla EU i Veliku Britaniju zajedno. U 2008. EU ekonomija je bila nešto veća od američke: 16,2 hiljade milijardi dolara prema 14,7 milijardi u Americi. A u 2022. američka ekonomija je porasla na 25 hiljada milijardi a EU i Velika Britanija zajedno 19,8 hiljada milijardi dolara. Američka ekonomija je sada skoro za jednu trećinu veća. A bez Britanije veća je za 50 odsto od EU. Dobrim delom je to i to zbog ogromnih subvencija u Americi. Naravno, veličina ekonomije nije sve što čini moć, ali Evropa zaostaje iza svega drugog što tu moć čini.
Posebno je porasla američka tehnološka dominacija nad Evropom. Najveće američke kompanije, "pet velikih" – "Alfabet" ("Gugl"), "Amazon", "Epl", "Meta" ("Fejsbuk") i "Majkrosoft" – sada su vrlo blizu potpune dominacije kao što dominiraju i u Americi. EU ne uspeva da razvije svoju alternativu.
Od 2008. Evropljani takođe dramatično gube i vojnu moć u odnosu na Ameriku. Između 2008. i 2021. američki vojni budžet je sa 656 milijardi porastao na 801 milijardu dolara a u tom istom periodu budžet 27 zemalja EU je sa 303 milijarde porastao na 325 milijardi dolara. Američko ulaganje u vojnu tehnologiju je sedam puta veće od cele EU. Problem, međutim, nije samo to jer potrošeni novac nije merilo vojne snage. Evropljani skoro da i ne sarađuju u trošenju njihovih budžeta pa su zato i neefikasni. Slično je i sa zajedničkom spoljnom politikom. Evropska unija, uprkos svojim geopolitičkim ambicijama, ostaje nesposobna da izgradi i formuliše zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku.
Glavni cilj
Rat u Ukrajini će se jednog dana ipak završiti a Amerika će sve svoje resurse usmeriti prema Aziji. To bi se moglo desiti i pre kraja rata u Ukrajini. Glavni američki cilj je Kina i kineski problem nije nestao. Američka Nacionalna strategija bezbednosti iz oktobra 2022. ocenjuje da Kina ima sve kapacitete veće od američkih. I Kina je mnogo više integrisana u globalnu ekonomiju, daleko više nego što je bio Sovjetski Savez ili sada Rusija. Kina je u srcu mnogih kritičnih, važnih, linija snabdevanja i Amerika i njeni saveznici od toga zavise. I u Vašingtonu sa smatra da zato Evropa nije više važna.
Ali, u Evropi je dominantan stav da je uloga Amerika toliko velika i jaka da Evropljani nemaju ni interesa ni mogućnosti da razvijaju svoju politiku i svoj politički identitet. Većina zemalja EU nije uopšte ni zainteresovana za veću stratešku autonomiju.
Koncepcijski, evropski saveznici imaju ulogu u ovoj geoekonomskoj borbi sa Kinom, ali to nije ona uloga iz Hladnog rata kada su postajali bogati i doprinosili odbrani centralnog fronta. Naprotiv. Amerikanci vide ključnu ulogu Evrope u podršci američkoj strateškoj industrijskoj politici i da pomogne u obezbeđivanju američke tehnološke dominacije u odnosu na Kinu. U prevodu, vernom prihvatanju američke politike konfrontacije. To će neminovno dovesti do smanjenja privrednog rasta u Evropi i njene deindustrijalizacije kao i dominacije američke industrije i tehnologije.
U stvari, američko prisustvo u Evropi će trajati samo dokle Amerika veruje da nešto može da dobije od Evrope. Do sada je dobila sve što je želela i izgleda da to u Evropi niko nije ni primetio. Ali, većina evropskih zemalja trenutno i ne želi nezavisnu politiku. Evropska većina veruje da nema kolektivni kapacitet za veću autonomiju i ne želi političke i finansijske žrtve da bi je ostvarila. I u dubini, u EU niko nikome u stvari ne veruje i šta god Amerika uradi to teško može da inspiriše važne evropske odluke o autonomiji Evrope. Najbolje ilustraciju su Ukrajina i miniranje gasovoda Severni tok.
Mnogi su istovremeno na obe strane Atlantika svesni da vazalni položaj Evrope nije u interesu ni jedne ni druge strane. Vazalnost nije pametna politika u ovom vremenu intenzivne geopolitičke konkurencije. Ali je ipak realnost Evrope a londonski "Dejli telegraf" ocenjuje da je za "Zapad sada kasno i leš se ne može oživeti".
