Povratak državnog terorizma

Posle serije lokalnih ratova svet se izgleda suočava i sa novim talasom terorizma. Dve su okolnosti pogodne za taj surovi oblik političke borbe. Prva, suočen sa porazima u svim tim ratovima a uporan da to ne prihvati, Zapad se vraća staroj tehnologiji terorizma. Nijedna teroristička organizacija još od vremena Napolena kada je institucionalizovan terorizam ne može bez podrške neke države, i u osnovi to je državni terorizam. Druga okolnost je ekstremna frustriranost evropskih, zapadnih društava kojima dominiraju generacije rasle u kulturi nasilja i onda nije teško stvoriti ambijent terorizma.

Za tu okolnost ilustrativan je primer nedavnog atentata na predsednika vlade Slovačke Roberta Fica. Na sreću, preživeo je. Na njega je iz blizine pucao građanin Slovačke za koga bi se teško moglo reći da pripada nekoj terorističkoj organizaciji i da iza njegovog napada neko direktno stoji.

Ali, u evropskim društvima je generisano nezadovoljstvo i frustracija i mnogo je onih koji razmišljaju da "sami reše problem" jer ne vide druge mogućnosti, i uistinu ih i nema.

Politička elita je toliko udaljena od stvarnosti i naroda da je postala potpuno autistična a istovremeno javnost se svakodnevno zasipa neverovatnim lažima koje u stvari inspirišu nasilje.

To već dugo traje a u novije vreme ekstremni primeri su ratovi u Ukrajini i u palestinskoj Gazi. Svi vide šta se dešava ali im "izabrani predstavnici naroda" uporno govore drugačije i traže da se verno slede te laži. I u takvom raskoraku nastali su lomovi u društvima pa ne bi, na žalost, trebalo isključiti još atentata na političare u raznim evropskim zemljama. Apsolutna bezbednost ne postoji.

U slučaju Fica problem je bio što je on govorio šta stvarno misli i uistinu vidi i za to je dobio poverenje većine glasača, a onda je zbog toga pucao onaj koji je poverovao lažima drugih.

Centri moći su svesni te frustriranosti i pažljivo prate te procese i označavaju grupe frustriranih. I onda se organizuju razni pokreti i nevladine organizacije koje frustirane okupljaju, usmeravaju, ohrabruju i "edukuju". Tako da i spontane akcije nisu u stvari spontane, ma kako ličile na takve. U tom svetlu moglo bi se posumnjati da "usamljeni" atentator na slovačkog predsednika vlade nije baš bio sam. Zanimljivo je da Amerika pokušava da učestvuje u istrazi atentata na slovačkog premijera.

U zapadnoj štampi se umesto analiza i upozorenja na takve terorističke napade prostor daje strahovanju šta bi preživeli Fico sada mogao da uradi, pa se na izvestan način sugeriše žaljenje što je preživeo. Tako je londonski "Fajnenšel tajms" zabrinut da bi Fico mogao da pooštri zakone o stranom finansiranju nevladinih organizacija (NVO), takozvanih "stranih agenata", kao i medijskog prostora.

Mediji u Evropi sve više liče na vreme Sovjetskog Saveza. Prepuni su propagande ali, uprkos tome, ko pažljivo prati i razume i zna da čita zapadnu štampu onda može da bude veoma dobro obavešten. Utoliko pre što je propaganda centralizovana, a vode je veoma netalentovani ljudi. I još nešto: za šta god Zapad optužuje druge, to znači da on to radi a ne drugi.

Mnogo je, međutim, intrigantniji, iz ugla obnove državnog terorizma,  i na žalost tragičniji slučaj pogibije predsednika Irana Ebrahima Raisija. Istraga je u toku i razumljivo nije poznato mnogo detalja, a samo je saopšteno da je po sredi tehnički kvar na helikopteru. Javnosti se, medijski, nastojala nametnuti verzija da je bilo izuzetno loše vreme i da se zbog toga srušio helikopter. Ali, u pratnji letelice pokojnog predsednika Raisija bila su još dva helikoptera i letela su po tom istom vremenu ali se nisu srušila. Stoga, uprkos medijskoj kampanji probudile su se mnoge sumnje i to pre svega među stručnjacima koji veruju da je ipak reč o diverziji, drugim rečima, terorističkom činu.

Pored klasične sabotaže dok je letelica bila na zemlji najviše sumnji je na elektronsko oružje koje blokira GPS sistem navigacije i instrumente letelice. Do stručne javnosti je došla i informacija da su komandna tabla i instrumenti helikoptera bili skoro spaljeni.

Takvo oružje imaju i Amerika i Izrael a korespodentske instalacije preko prisustva Turske postoje u Azerbejdžanu. Tokom istrage i Azerbejdžan će morati nešto da kaže. Drugim rečima, i Azerbejdžan bi mogao da deli odgovornost. Većina stručnjaka pre svega sumnja na izraelsku umešanost.

Azerbejdžan je minulih godina kroz energetsko tržište i preko Turske uspostavio poprilično intenzivne odnose sa Zapadom, a posebno sa Izraelom koji je među najvećim kupcima azerbejdžanske nafte. Uz to, današnji Azerbejdžan je nekada imao brojnu i jaku jevrejsku zajednicu, takozvani "brdski Jevreji", pa su te veze oživljene. To šurovanje Bakua sa Zapadom i Izraelom je minulih godina dovelo do zategnutih odnosa sa Teheranom ali u poslednje vreme došlo je do ponovnog približavanja, predsednik Raisi se i vraćao sa otvaranja važnog zajedničkog projekta hidrocentrala na reci Araks na granici sa Azerbejdžanom.

 Današnji Azeri su, inače, u najvećoj meri etnički poreklom Turci Seldžuci, ali su i jedina zemlja sa dominantnim iranskim šiitskim islamom izvan Irana. Jedan deo istorijskog Azerbejdžana je ostao u Iranu.

Zanimljivo je da se odmah posle nesreće "ničim izazvan" oglasio Izrael tvrdnjom da "nema ništa sa tim".

Američka administracija je proturila vest kako je Iran tražio pomoć od Amerike u traženju mesta nesreće helikoptera, a da je to odbijeno zbog "manjka logistike". Ispostavilo se da to nije tačno. Državni sekretar Entoni Blinken je potom u Senatu izjavio da uprkos zvaničnom saučešću Amerika ne žali za iranskim predsednikom.  

Pokojni predsednik Raisi (63) je bio jedan od nosilaca novih odnosa u Aziji i na Bliskom istoku i uz Kinu, Rusiju i Indiju među ključnim predvodnicima evroazijskih integracija.

Imao je veliki ugled u Iranu i bio je viđen da nasledi Alija Hamneija na mestu vrhovnog poglavara Irana. Kao takav, na Zapadu i u Izraelu je bio označen kao "vodeći neprijatelj".

Ima još jedan detalj. Prema nekim izveštajima Amerika je uspostavila kontakte i imala tajne razgovore sa Iranom, verovatno u Omanu, o smanjenje napetosti na Bliskom istoku i tražila je pomoć u "smirivanju" boraca Hamasa i jemenskih Huta što, veruje se, nije u interesu Izraela. Ali, kome god bi to odgovaralo ili ne odgovaralo potvrđuje se stara praksa, kao i u slučaju ubistva generala Kasima Sulejmanija u Bagdadu, da kada god Amerika traži ili nudi tajne pregovore, to vodi ka novoj nesreći.

Vredelo bi podsetiti i na još neke okolnosti pre helikopterske nesreće. Nekoliko dana pre tragedije, 13. maja,  Indija i Iran su potpisali sporazum o dugoročnom korišćenju i razvoju iranske luke Čabahar u Arapskom moru.

Taj sporazum predviđa da će luku voditi indijska kompanija IPGL i to je prvi put da Indija operativno preuzima neku stranu luku. To nije samo važno kao saradnja Indije i Irana, zemalja BRIKS-a, nego i jedan od ključnih koraka uspostavljanja koridora Jug-Sever i povezivanja Indije i zemalja Azije sa novim putevima od Arapskog mora preko Rusije do Evrope. Istovremeno, to je značajan geopolitički korak  u razvoju odnosa Indije i Irana. Ali, to takođe dovodi u pitanje američki plan izgradnje "ekonomskog koridora Indija-Bliski istok".

Američki Stejt department je odmah zapretio Indiji uvođenjem sankcija.  Reakcija Vašingtona otkriva ambiciju da se taj trgovinski koridor onemogući i da se spreči povezivanje Globalnog juga i Severa a preko Rusije.

Amerika se nada da će pretnjom sankcijama odvratiti Indiju koju je 2023. godine označio kao glavnog podizvođača američkih radova u Aziji. A pre svega se u Vašingtonu preko Indije očekuje podrivanje BRIKS-a i drugih evroazijskih integracija kako bi se Indija odvojila od Kine i Rusije. Ali od toga do sada nije bilo ništa i verovatno neće ni da bude, Indija je velika i moćna zemlja koja štiti svoje a ne tuđe interese.

I ponovo mediji svojim načinom pisanja otkrivaju pozadinu. Gotovo svi zapadni mediji su oduševljeno pisali o pogibiji predsednika Raisija a britanski "Dejli mejl" je među svim njegovim "gresima" izdvojio da je bio blizak ruskom predsedniku Vladimiru Putinu.

I naravno besmislene spekulacije šta će biti sa Iranom posle pogibije predsednika Raisija. Sve je to netalentovana propaganda jer se uporno ili ignoriše ili se ne zna priroda strukture vlasti u Iranu. Ta zemlja ima dualnu vlast, predsednika i vrhovnog lidera koji u svemu ima poslednju reč. Taj vrhovni poglavar se nije promenio a uz to Iran je već doneo strateške odluke i tu nema prostora za suštinske promene dosadašnje politike.

Državni terorizam ne može da promeni realnost. Ostaje, međutim, da se vidi kako će Iran reagovati kada jednog dana bude završena istraga o pogibiji predsednika Raisija i budu otkriveni detalji njene pozadine.