Britanija, Ruanda i imigranti

Ilegalni imigranti i izbeglice su već od devedesetih godina prošlog veka jedna od najvećih drama savremenog sveta. Milioni ljudi beže iz svojih zemalja mahom na Zapad u potrazi za boljim životom i zaštitom a u zemljama u koje dolaze postaju prvorazredni politički problem, ali i izgovor za praznine u vizijama vlasti, i instrument držanja stanovništva u strahu.

Ministrima evropskih vlada, čije su zemlje najviše na udaru, su "puna usta" borbe protiv ilegalne imigracije, ali imigranti i dalje dolaze. Velika Britanija je došla na do sada najneobičniju ideju da deo ilegalnih imigranata iz kraljevstva prebacuje u Ruandu, u Afriku, gde bi onda oni mogli da traže azil. Taj plan u obliku nacrta zakona je već usvojio Donji dom britanskog Parlamenta.

Posledice nezahvalnosti Rusiji

Prema nacrtu tog zakona, Britanija će u početku sve imigrante koji u Kraljevstvo dođu čamcima iz Francuske i kamionima iz Evrope, a koji su došli sami, bez porodica, deportovati u Ruandu koja je 6.500 kilometara daleko. U toj zemlji će se tokom pet godina voditi sudski procesi koji bi trebalo da utvrdi da li neka osoba zaslužuje azilantski status. Ukoliko se utvrdi da zaslužuje onda će imati pravo da ostane u Ruandi, a ako ne ispunjava te uslove biće prebačena u neku drugu zemlju. Obećano je da neće biti vrađani u zemlje porekla. A i oni koji dobiju azil u Ruandi neće imati pravo da ikada dođu u Veliku Britaniju.

Dok, kako je predviđeno, budu čekali na deportovanje u Ruandu oni će u Britaniji biti smešteni u bivše kasarne i sabirne centre, nalik zatvorima, i bez prava koje obično imaju imigranti.

Za tu "uslugu" Britanija će Ruandi platiti 290 miliona funti.

Džonsonov plan

Ovaj neobični i u osnovi nakaradni plan je smišljen aprila 2022. kada je premijer bio Boris Džonson. Javnosti je predstavljeno da će se tako uštedeti milijarde funti. Bilo je planirano da plan zaživi još u junu 2022. godine, ali je odloženo zbog mnogih nejasnoća i otpora dela javnosti i nevladinih organizacija. Džonson je otišao iz Dauning strita broj 10, ali plan je ostao.

I dok se navodno tako bori protiv ilegalnih imigranata, britanska vlada je istovremeno dala 230 miliona funti humanitarnoj organizaciji "Migrant help" (Migrant Help) koja ne samo da brine o imigrantima nego im na neki način i pomaže da se dokopaju Britanije. Nešto tu ipak debelo nije u redu.

Ali problem je i Evropska konvencija za ljudska prava čiji je potpisnik i Britanija i koja zabranjuje nasilnu deportaciju kakvu planira britanska vlada. I Evropski sud za ljudska prava u Strazburu je ocenio da britanski planovi nisu u skladu sa tom konvencijom. A Vrhovni sud Ujedinjenog Kraljevstva smatra da je plan u suprotnosti sa važećim zakonima. Taj sud je još 2021. ocenio da Ruanda nema zadovoljavajući status ljudskih prava i da ima slučajeva "ubistava optuženih bez suđenja, smrti u pritvoru kao i nestajanja ljudi i mučenja". Takva zemlja ne može da bude pribežište za azilante i taj sud je za sada zabranio deportaciju imigranata u tu zemlju.

Ali, britanska vlada ne odustaje pa je krenula drugim putem. Umesto vladinog plana krenula je da se donese zakon o deportaciji u Ruandu a kada se neki zakon izglasa u parlamentu onda o tome sudovi ne mogu da odlučuju. I nacrt tog zakona je prošao u Donjem domu. To su isti oni poslanici koji su nedavno glasali protiv primirja u ratu u Gazi. Još, međutim, nije kraj jer sa tim zakonom treba da se složi i Gornji dom parlamenta, Dom lordova, koji za sada odbija da ga podrži. Ali, veruje se da će, kao i obično, posle trgovine iza scene i Dom lordova podržati taj zakon. Jer, Dom lordova je verovatno najnedemokratskija institucija u Evropi i njegovi članovi nikome ne odgovaraju, niko za njih nije glasao.

Britanski premijer Riši Sunak je izjavio da je spreman da ignoriše međunarodne zakone i da će sprovesti deportaciju u Ruandu. On je podsetio da su sada odluke na ministrima vlade jer im to pravo daje nacrt zakona koji su podržali poslanici. Sunak je poručio da neće da dozvoli da neki strani sud spreči planove britanske vlade.

Pravni savetnici Sunakove vlade su upozorili da bi nepoštovanje direktive Evropskog suda predstavljalo kršenje međunarodnog prava. Ali, premijer Sunak tvrdi da je taj zakon "volja naroda".

"Humana društva"

Donošenje tog zakona je istovremeno i priznanje da sadašnja Britanija nije u stanju da zaštiti svoje granice jer objašnjenje za javnost je da će se tim zakonom odvratiti imigranti da ilegalno dolaze u Britaniju. Drugim rečima, umesto zaštite državnih granica nudi se odvraćanje. Mnogi međutim ne veruju da će to smanjiti broj onih koji dolaze, jer oni, zahvaljujući haotičnom sistemu evidencije, mogu i da "nestanu" unutar kraljevstva.

Samo prošle godine, ako su podaci pouzdani, više od 50.000 imigranata je čamcima iz Francuske i kamionima iz Evrope došlo u Veliku Britaniju.

Pravno nasilje i praznine izgovora ne rešavaju, međutim, problem imigranata. Osnovno je pitanje zašto imigranti dolaze i ko ih u stvari dovodi. Jer, svima je jasno da njih neko organizuje. Na primer, otkud emigrantima hiljade evra da kupe potpuno nove čamce kojima prelaze kanal Lamanš iz Francuske. I ko ih pušta iz Francuske. Već decenijama žitelji Evrope žive pod pravim terorom bezbednosti a imigranti i dalje idu iz zemlje u zemlju.

Severni pol kao novo ratište

Imigranti su retko viđen licemerni projekat nevladinih organizacija i paradržavnih struktura koje očigledno dominiraju državnom politikom. S jedne strane se želi izmeniti etnička struktura evropskih zemalja da se izgube njihovi nacionalni koreni a s druge da se potisne činjenica zašto ti ljudi beže. Dok te evropske zemlje razaraju njihove države istovremeno se predstavljaju kao humana društva. Osnovno je dakle pitanje zašto ti ljudi beže iz svojih zemalja. Kada se pogleda struktura imigranata najveći broj njih dolaze iz zemalja u kojima su zapadne zemlje generisale i vodile ratove ili iz onih država koje su multinacionalne kompanije uz podršku Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda opustošile.

Pored toga reč je i o svojevrsnoj pljački. Imigranti rade za manje plate a onda kroz socijalnu zaštitu dobijaju dodatni novac za životne uslove kakvi dolikuju standardima tih zemalja. Vlasnici kompanija, poslodavci, tako ostvaruju velike zarade koje plaćaju država i poreski obveznici. O tome se ne govori.

Perionica svetskog prljavog novca

U britanskom planu deportacije se nameće i pitanje zašto Ruanda, bivša belgijska kolonija. Zašto nije neka druga zemlja? Ruanda je posle genocida i građanskog rata 1994. postala verovatno jedina afrička zemlja koja je praktično privatno vlasništvo američko-britanske paradržavne ekipe koja se obično zove Duboka država. Genocid je iskorišćen za britansko-američko otimanje Ruande. Na čelu te nesrećne države, sa oko 13,5 miliona stanovnika, od 2000. je bivši general Pol Kagame koji je sa svojom paravojnom formacijom i zapalio građanski rat između naroda Hutija i Tutsija i tvrdi se da je i on saučesnik genocida. Procenjuje se da je u tom sukobu stradalo između 500.000 i 800.000 ljudi. Ali, to izgleda Dubokoj državi ne smeta a posebno nije gadljiva na to što u Ruandi postoji samo vlast jednog čoveka, nema demokratije za koju se navodno Duboka država zalaže. Ruanda je pre genocida bila poznata samo po najvećoj populaciji planinskih gorila a sada je, kako izgleda, postala i velika perionica svetskog prljavog novca.

Glavni savetnik predsednika Ruande je bivši britanski premijer Toni Bler koji je izgleda i neka vrsta opunomoćenika Duboke države. Doduše, predsednik Kagame se hvali i prijateljstvom i sa bivšim američkim predsednikom Bilom Klintonom. I advokatska kancelarija Blerove supruge Šeri je angažovana u odbrani Kagameovih saradnika optuženih za genocid. A sam Bler u Ruandi ima registrovanu jednu od svojih "humanitarnih" organizacija na čijim računima završava većina novca koje zarade druge Blerove "kompanije" i tako izbegava poreske obaveze.

Iz Ruande su izbegle stotine hiljada ljudi i najveći broj njih je u istočnom delu Demokratske Republike Kongo. Mnogi se od njih koriste kao paravojne formacije koje su sastavni deo oružanih snaga Ruande koje redovno upadaju u taj deo Konga i izazivaju sukobe. U istočnom delu Konga su bogata nalazišta retkih minerala koja eksploatišu privatne zapadne kompanije.

Apsurd je da Britanija deportuje imigrante u Ruandu iz koje svakog dana beže i njeni državljani.

Malo je verovatno da sve to nije poznato i političkom establišmentu u Londonu pa se nameće i pitanje ko je stvarna vlast u Velikoj Britaniji. Kako svedoče i okolnosti kontraverznog zakona o deportaciji imigranata u Ruandu za sada je samo izvesno da to nisu poslanici za koje su glasali britanski građani. Ali, kako god, sama ideja o deportaciji u Ruandi svedoči o mentalnom sklopu političke elite a u takvom ambijentu mogu se očekivati i mnoge druge nakaradne ideje.