Kad narod spava buditi ga, kad se razdraži urazumiti ga

Nije lako biti danas javni intelektualac u Srbiji. Javnost je podeljena u dva neprijateljska tabora, strasti su uzavrele, mržnja kipi na sve strane. Štagod čovek da kaže, makar i najrazboritije, jedna od strana će ga klevetati i mrzeti, a druga strana će ga hvaliti, što ne znači da će ga i manje mrzeti.

Reagujući na moje zalaganje da se greške sa "revolucijama" iz prošlosti ne ponove, kolega s fakulteta, Jovo Bakić, javno me je optužio da sam čovek režima. "Ne može Slobodan Antonić da objavljuje u stranačkom časopisu 'Napredak', a da ne bude deo naprednjačkog režima", bio je njegov krunski dokaz.

Taj navodno stranački časopis je standardni naučni časopis, a moje "objavljivanje" je jedan tekst za pet godina – mada mi je žao što nisam objavio i više, jer je reč o kvalitetnom naučnom časopisu, s vrlo dobrim prilozima i uglednim autorima.

Ali, kod nas se bezobrazno, pod vidom ideološke ispravnosti, pokušava u nauci uvesti princip političke diskriminacije autora i časopisa (o tome sam pisao ovde 69-115), pa se onda to još povratno koristi za javnu defamaciju.

Kakve su to gluposti da se neko ko je napisao preko stotinu tekstova kritike režima na osnovu jednog objavljenog teksta u naučnom časopisu – jer, u nauci nema "stranačkih" časopisa, već samo naučnih i vannaučnih – svrstava u režim? Po toj istoj metodi, Bakić bi se mogao prikazati ne kao deo, već kao stub režima.

Nisam ja odlazio Vučiću na kanabe u zgradu vlade, na sastanak u četiri oka, da mi pokazuje dosijee političara i kompromitujuće fotografije – već moj uvaženi kolega. I šta sad, šta se iz tog može zaključivati o Bakiću, kakve generalizacije se mogu praviti? Nemojmo da se služimo takvim sredstvima.

Ali, to je sve samo izraz žarke želje da se diskredituje svaki drugačiji pogled na naše društvene i političke prilike – pogotovo ako taj pogled nailazi na izvesnu pažnju javnosti. Dozvoljena je samo strogo binarna podela: mi anđeli, oni demoni, svi koji tako ne misle su prodane duše.

Sličnu diskvalifikaciju doživeo je i apel grupe od stotinak naših intelektualaca za srpski put izlaska iz krize, koji sam i ja potpisao. Odmah je smišljena, a onda i vešto raširena, kleveta da su "Srpski put osnovali Vučić, Dodik i Porfirije" (sic!).

Kolega Bakić ima čuvenu tezu da su Srbi debili: "Mi imamo o-o-ozbiljne probleme. Ti ozbiljni problemi su ovde (pokazuje na mozak). Testiranje inteligencije u Evropi govore da je Srbija samo ispred Crne Gore i Albanije. To je kvocijent 89, što znači ispod onoga što je prosek za čoveka. Već ulazimo u domen debiliteta! Kao sociolog sam uvek sklon da testiranje inteligencije uzimam s rezervom. Ali, ako povežete kvocijent inteligencije s dešavanjima u privredi i u društvu onda vidite da to zapravo možda i nije besmisleno. Mi moramo da vidimo u glavi našoj šta je." (ovde,  56:33-58:08; ovde)

Pa ako su Srbi stvarno debili, onda će naravno poverovati u ovakve i slične izmišljotine. Mi smo u sred bespoštednog propagandnog rata, gde se sva sredstva, uključiv i najniža, koriste ne bi li se diskreditovali ne samo politički protivnici već i svako ko se vidi kao mogući konkurent.

To se dešava na svim stranama, pa onda, recimo, mediji i akteri koji podržavaju ProGlas beskrupulozno napadaju ljude koji su na njihovoj strani samo zato što su "nacionalisti", jer misle da oni kvare studente i previše utiču na studentski pokret.

N1 je Danicu Crnogorčević, koja je podržala studente, nazvala "pevačica sa nacionalističkim repertoarom", Autonomija.info objavljuje gnusan tekst protiv profesora Lompara "Kroz snajperski nišan srpskog stanovišta", a "Danas" poklanja celu stranu Dušanu Teodoroviću za njegov rad: "Milo Lompar je za budućnost Srbije opasniji od Šešelja" (18-19.1.2025, str. 12).

"Srpski nacionalisti" im nikad nisu dobri, makar lično smakli Vučića. Jer, oni su srpski nacionalisti – ima li od toga išta gore? Ono što sam prošli put napisao za SPC važi i za "srpske nacionaliste". Ko misli na izborima da smenjuje režim, taj ne sme da od njih pravi neprijatelje – bez njih nema natpolovične većine na izborima, to je valjda svakome jasno.

Ali, deo opozicije je i poziv da se poštenim izborima razreši kriza proglasio potajničkim radom za režim. Zato smo u pat poziciji: vlast čeka da se protesti ugase sami od sebe, a opozicija sanja generalni štrajk koji će da obori režim.

Nerealno je i jedno i drugo. Zato smo u opasnosti da upadnemo u spiralu nasilja. Na gaženje studentkinje u Beogradu, u Novom Sadu su "aktivisti pokreta Bravo polupali izlog SNS". Šalju se poruke tipa: "ako dođe do nasilja, za njega će isključivo biti odgovorna vlast". Da li?

Naravno da narasli protestni pokret uključuje široki ideološki spektar aktera, i da se on teško može redukovati samo na jednu, prozapadnu ("N1-Nova.rs") opciju – jer bi time neminovno prestao da bude pokret. Ali, to što je pokret u osnovi pluralistički, ne znači da se, što se ide više prema vrhu, ne vodi ogorčenija borba za preuzimanje kontrole.

"Ovaj društveni pokret je potrebno kanalisati i politički artikulisati", čuje se žal ideološki jasno profilisanih aktera zbog opasne protestne spontanosti. Borba oko kontrole vidi se i na simboličkom nivou.

Na protestu ispred Ustavnog suda bilo je mnogo srpskih zastava. Onda je usledilo saopštenje: "Mi, studenti u blokadi, želimo da se jasno i nedvosmisleno ogradimo od svih ekstremističkih organizacija i nacionalističkih obeležja koja su se pojavila tokom naših protesta. Prisustvo njihovih zastava i transparenata u prvim redovima protesta nije u skladu s našim vrednostima i ciljevima".

"Šta, smetaju srpske zastave?", mnogi su se zapitali – pogotovo jer je N1 ovu vest ilustrovao fotografijom studentkinje koja visoko vije srpsku državnu zastavu (?!). Zbog toga je, zatim, usledilo dopunsko saopštenje "studenata u blokadi", u kome se kaže da se ono prethodno ne odnosi na "Ustavom zagarantovane simbole srpskog naroda", a na mreži se pojavila i fotografija sporne zastave – jedne jedine.

No svejedno, na sledećem protestu ispred RTS, kada je bilo dvostruko više ljudi nego ispred Ustavnog suda, već je bilo primetno znatno manje srpskih zastava...

Kako će dalje prilike da se razvijaju valja pratiti i ocenjivati. To i jeste glavni "borbeni" zadatak javnih intelektualaca. Jer, kao što kaže Džordž Orvel: "Da bismo videli ono što nam je pred nosom, potrebna je stalna borba".

U toj borbi, a pogotovo u ovako zaoštrenim okolnostima, raste i iskušenje za intelektualca da se uključi u politiku. I jedan Slobodan Jovanović se pod stare dane, kada je otadžbina napadnuta, morao odati politici.

Međutim, u tome ima jedna protivurečnost: dok političar, u izbornom poretku, gleda da zastupa stavove koji su najpopularniji, koji su najbliži što širem krugu birača, javni intelektualac mora da iznosi ono što vidi makar u tome bio sasvim usamljen, makar zbog toga privukao samo negodovanje i gnev.

Zato je mišljenje javnog intelektualca često nepopularno, zato on često mora da ide protiv struje: kad narod spava on ga budi, kad se razdraži on ga urazumljuje.

Naravno da se čak ni oko ovoga ne moramo složiti. Ali ono što je najvažnije za sve aktere, pogotovo u ovako zaoštrenim prilikama, ostaje ovo: ne ući u gnev i mržnju, ne varati sebe i druge, i ne prozliti se.