Pop u džipu – haha

Već sam pisao o medijskoj "obradi" SPC, posebno na N1 i Nova.rs, kao primeru propagandnog novinarstva. Zapravo, taj sektor naših glasila nema skoro nikakvo pravo da se žali na neprofesionalnost medija bliskih vlasti. Jer i oni sami su, ubrzo po nastanku, postali proizvođači prizemne propagande.

Verovatno da je crvena linija između "pregrejano angažovanog novinarstva" i propagande pređena sa N1 serijalom "Junaci doba zlog" (2022). Posebno pristrasne bile su epizode "Ljiljana Smajlović: Pukovnica relativizacije" i "Irinej Bulović: Vučić u mantiji".

Po istom modelu mogla se ocrniti bukvalno svaka osoba u našem javnom životu, pa su time ovi mediji praktično sami sebe diskvalifikovali iz kruga relevantnih glasila.

Ovde ću, najpre, nešto da kažem o ovom drugom uratku, kad već pišem o hibridnom ratu protiv SPC, a zatim ću da pređem na dve omiljene propagandne javke atlantističke mašinerije: "popovi voze skupa kola" i "crkva ne plaća porez".

"Već sam naslov dovoljno govori o kvalitetu i intonaciji ove televizijske drskosti ogrezle u prostaštvu poslednje vrste", rekao je za "Vučića u mantiji" Božidar Zečević.

Ovaj filmski i TV kritičar zamerio je pre svega izrazito jednostrani izbor sagovornika – od Ane Lalić (NDNV), koja prebacuje vladici što joj jednom prilikom nije rekao "dobar dan", do Rodoljuba Kubata, "poznatog po napadima na Njegovo preosveštenstvo", a koji mu zamera što je u svojoj eparhiji onemogućio "kobasicijade", "kulenijade" i "pihtijade" u vreme Velikog posta (ne zna se šta je od ovoga dvoga veći zločin).

Zečević je ocenio da je ovaj TV dokumentarac napravila "domaća 'duboka država'", oličena u ovdašnjim atlantističkim medijima, kao obrazac načina na koji valja tretirati SPC u građanskoj Srbiji.

Emisiju je kritikovao i Filip Rodić, koji misli da navodi o vladici Irineju "predstavljaju ozbiljne insinuacije i poziv na progon". Tako se Njegovo preosveštenstvo bez ikakvih osnova sumnjiči da je odgovoran za tragičnu smrt episkopa Jeronima, iako je "istina da je sve što je vladika Irinej učinio u tom slučaju bilo na zahtev samog Jeronima i za cilj imalo samo zaštitu njegovog dostojanstva".

Ovo i Nebojša Lazić naziva "jezivim lešinarenjem nad smrću blaženopočivšeg vladike Jeronima, na osnovu niza pretpostavki nedokazivih i nedokazanih, što i sami sagovornici tvrde".

Takođe je problematično, ukazuje Rodić, pozivati za svedoka protiv episkopa bačkog izvesnog "oca Serafima", odnosno Bojana Jovanovića, "koji se i dalje pojavljuje u nečemu nalik mantiji i kamilavki, iako je davno raščinjen", "a inače je rado viđen gost u raznim proustaškim emisijama, poput 'Bujice' koju vodi deklarisani ustaša Velimir Bujanec".

"Ana Lalić briljira akrobatskim povezivanjem vladike Irineja sa Ratkom Mladićem pominjući neke 'nedefinisane ljude koji su ispod mantija imali maskirne pantalone' na obeležavanju godišnjice Novosadske racije. Po njoj je to 'demonstracija stava da imamo Ratka Mladića kao heroja, a te iste uniforme su nosili ljudi koji su počinili zločine'. Kakve uniforme? Kamuflažne pantalone koje se vide na jednom čoveku na jednoj slici nisu vojničke i takve nose mladići (i devojke) širom sveta, uključujući i levičare."

Za Rodića je skandalozna i optužba Ane Lalić da vladika Irinej "progoni svakog ko ima reformatorski duh i one koji pokažu da imaju neke ljudske osobine", poručujući joj "neka osnuje crkvu sa Kubatom, pa neka je reformišu do mile volje, pod patrijarhinjom Biljanom Stojković".

U vezi s optužbom još jednog sagovornika, Zlatoja Martinova "da se na liturgijama SPC više ne pominje ime vaseljenskog patrijarha Vartolomeja", Rodić kaže da je tu "opet neznanje na delu", jer "sveštenici na liturgiji pominju svog episkopa, episkopi svog patrijarha, a patrijarh svoju sabraću", pa i patrijarh Porfirije "na svakoj liturgiji, pored ostalih, pominje i vaseljenskog Vartolomeja". Sve u svemu, zaključuje Rodić, "ova emisija nije napad samo na jednog od najeminentnijih srpskih vladika, nego na čitavu SPC".

I Nebojša Lazić celu ovu emisiju naziva "nizom spinova, zlonamjerno upakovanih". To isto uočava i Marko Delić: "U čitavoj konstrukciji epizode protiv episkopa bačkog očituje se da je glavna meta, u koju ovi egzekutori in spe gađaju, zapravo SPC."

Slični propagandi karakter može se uočiti u TV prilozima u kojima su predmet napada službena vozila kojima se služe vladike. Iako su mnoga od njih dakako luksuzna, ona najčešće nisu ništa izuzetno u odnosu na mnoštvo sličnih vozila na ulici.

Kada je mitropolit Amfilohije, 2020. godine, odlučio da kao birač izađe na izbore u Crnoj Gori – a tada je bilo odlučujuće jer se rušio režim Mila Đukanovića – dovezli su ga u "džipu" kakvih je na hiljade na našim ulicama. No, od toga je napravljen cirkus. Zoran Kesić se izrugivao kako "Amfilohije izađe iz džipa, pa glasa" (ovde 2:08—2:10), hahaha, pop u džipu, razumete, baš smešno, haha...

Kada su pak vladike, 2021. godine, odlučile da iznajmljenim autobusom, zajedno dođu na zasedanje Sabora, i to je dočekano s izrugivanjem i optužbama da je reč o populizmu. "Prethodnih godina je sveštenstvo na ovaj dan obično narodu predstavljalo kolekciju luksuznih automobila, što sada iz nekog čudnovatog razloga, koji ne možemo ni da pretpostavimo (?!) — nije slučaj. (…) To stvarno jeste šok na koji moramo da se naviknemo."

Sve je to bio deo propagandnog narativa: "Crkva danas ne valja ništa, zato ja nisam vernik i zato mrzim popove – jeste li samo videli kako je patrijarh Pavle išao tramvajem? – ja istina ni tada nisam bio vernik, niti sam išao u crkvu, ali Crkva mora da se menja, baš mora da se reformiše, mada ja lično ni tada neću ići u crkvu niti ću da postanem vernik, ali ne, ne, ona mora skroz da se promeni..."

Ovde se opet valja setiti Parentija koji kaže da "ljudi iz mejnstrim medija, poput drugih propagandista, nastoje da užlebe (prefigure) naš doživljaj neke teme pozitivnom ili negativnom etiketom". "Luksuzni vozni park" upravo je takva negativna etiketa kojom se u atlantističkim medijima "užlebljuje" javni doživljaj svega što Crkva radi — recimo, odluke Sabora.

Kako lepo primećuje Slobodan Stojičević u knjizi Hibridni rat protiv Srpske pravoslavne crkve, "koliko puta do sada je popis voznog parka ispred Patrijaršije bio 'udarna vest' na naslovnicama, dok su sami stavovi SPC i druge odluke Svetog Arhijerejskog Sabora – o Kosovu i Metohiji i drugim najvažnijim nacionalnim i crkvenim pitanjima – bile sporedna i jedva pomenuta vest. Naravno da se kao posledica ovoga u svesti javnosti polako 'taloži' podsvesni asocijativni sled: 'SPC – skupi automobili – popovi lopovi'. (...) Ovo je praktično 'igranje podsvešću' javnosti ili drugim rečima — psihološki rat" (ovde 337—338).

A kad se neprestanim ponavljanjem uspostavi negativni stereotip "popovi – skupi automobili", nastaje situacija u kojoj "stereotipi u javnom diskursu čine suvišnim svako dokazivanje i rasuđivanje" (ovde 159).

Slično "užlebljenje" mišljenja negativnom etiketom jeste opšta galama da "Crkva ne plaća porez" (recimo: D. Gruhonjić, G. Čomić, N. Čanak, Lj. Krstić, itd.). Zoran Kesić (koji se takođe hvali da nikako nije vernik), ponavlja već otrcani negativni stereotip: "ne smeta ništa što se deca leče SMS porukama a Crkva oslobođena plaćanja poreza – izdajnik si i ako na tu činjenicu podsetiš."

Međutim, "ni Crkva, ni sveštenici, nisu izvan poreskog sistema Republike Srbije – kao i svi ostali građani na sve proizvode i usluge plaćaju PDV po važećim poreskim stopama".

"SPC je, kao i sve druge verske zajednice u Srbiji, oslobođena plaćanja poreza na donacije i priloge vernika, prihode od bogoslužbenih aktivnosti (krštenje, venčanje, opelo…) i imovinu koja služi isključivo za verske svrhe (crkve, manastiri, parohijski domovi…). Ali, ako Crkva obavlja ekonomsku ili komercijalnu delatnost, onda važi isti režim kao za druga pravna lica pa se plaća porez na dobit, PDV (ako se pređe zakonski prag) i porez na imovinu koja nije isključivo verska."

Takođe, objekti Crkve se tretiraju kao ekonomski kada se računaju cene struje, telefona, gasa i ostalih komunalija (ne plaćaju kao domaćinstva, već kao preduzeća – znači, višestruko skuplje).

Fama o neplaćanju poreza nastala je tako što su, po Zakonu o porezu na imovinu, sve verske zajednice oslobođene njegovog plaćanja za bogomolje, ali ga plaćaju za sve ostale nekretnine (konaci, stanovi, poslovni prostori) ili zemljište (poljoprivredna imanja, šume itd.).

Patrijarh Irinej je, međutim, 2017. godine – zbog sporog vraćanja (restitucije) zgrada i zemljišta nacionalizovanih 1945. i docnije — objasnio da SPC neće plaćati porez na imovinu sve dok joj država najzad ne vrati oduzeto. Dotle je, naime, SPC bilo vraćeno 72 odsto zemljišta, ali svega 25 posto kvadratnih metara zgrada.

Restitucija još uvek traje, i kada se konačno završi, ova privremena mera, koja je vrsta pritiska na administraciju da više ne oteže s postupkom, svakako će prestati da se primenjuje.

Dakako, kada govorimo o crkvenoj imovini i prihodima, nema nikakvog spora da Crkva danas uživa materijalno blagostanje veće nego ikada u poslednjih stotinak godina. A vladike i sveštenici su "samo ljudi" (D. ap 10, 26). Međutim, jedno je pitanje da li crkveni oci mogu da žive skromnije, ili za koje sve svrhe Crkva troši novac – premda se zna kada se i kako to pitanje postavlja – a sasvim drugo je besomučna anticrkvena propaganda kojom nas zasipaju atlantistički mediji.

Takođe, jedno je bojazan naših verujućih da se jerarhija slučajno ne otuđi i ne odmetne od naroda, a sasvim drugo ono što je otac Stevan Jovanović nazvao "pokušajem United media grupe da opravdano nezadovoljstvo značajnog dela srpskog društva političkom i društvenom situacijom u zemlji okrene protiv SPC".

Nažalost, to nije slučajni i privatni rat neke medijske kompanije protiv određene konfesionalne ustanove. To je strukturalno determinisano i sistematski organizovano potkopavanje nosećeg identitetskog stuba jednog naroda i njegove države, kako bi se preuzela potpuna kontrola nad tim narodom. Tu razliku moramo naučiti da pravimo. I taj cilj neprijatelja ovog naroda ne smemo da olako shvatimo, mirno gledajući kako nas tama krajnje okupacije još jednom potapa.