Ovoga se plašimo

U povodu nedavne godišnjice Srebrenice, jedan autor se na Peščaniku zapitao zašto se običan građanin Srbije plaši da kaže da je tamo izvršen genocid.

"Pojedincu u Srbiji ništa loše ne može da se dogodi ako prizna proste, sudski utvrđene činjenice. Niko zbog toga neće biti oštećen, niko neće snositi nikakve posledice, niko neće biti čak ni popreko pogledan" (Popović).

Međutim, to jednostavno nije tačno. Naime, u "kulturi sećanja" našeg inverznog nacionalizma neprestano se vrši transfer krivice za "srpske zločine" s pojedinaca koji su ih izvršili na ceo srpski narod, odnosno na sve građane Srbije.

Tako jedan autor kaže: "U teoriji genocida nervira me uvođenje koncepta abolicije za obične građane (…) ne možete ga počiniti (genocid – S. A.) ako nema tihe većine koja ćuti" (Gruhonjić).

Drugi tvrdi: "Svaki čovek koji je slučajno Srbin morao bi da se suoči sa ovom patnjom ljudi koji slučajno nisu Srbi. Svaki pripadnik napadnute grupe ima danas razlog da se boji svakog Srbina" (Dimitrijević).

Treći smatra: "Mi svi govorimo da nema kolektivne krivice, ali možda je vreme da se zapitamo, posle dva miliona Srba na Gazimestanu, a milion na Ušću, u osvit jugoslovenskih ratova, posle stotina hiljada onih koji su, kao vojnici u neobjavljenom ratu ili dobrovoljci u parajedinicama, ratovali, pucali, ubijali, silovali (...) – jesmo li kolektivno krivi" (Mladenović).

Četvrti veli: "Nećemo o devedesetima i kolektivnim srpskim masovnim zločinima (...) – ta patološka veza između starog režima i žitelja Srbije stoji na stidu od zločina i strahu od kazne za zločine" (Ilić).

Peta autorka kaže: "Bošnjaci, Hrvati ili kosovski Albanci (...) samo zato što nisu Srbi (...) država, politička garnitura za koju je većinska Srbija glasala, pobila ih je na stotine hiljada" (Čongradin).

Zapravo, transfer krivice za zločine u Vukovaru ili Srebrenici na ceo narod vrši se uz sledeće para-dokaze:

1. bacali su cveće na tenkove koji su išli na Vukovar (recimo: Kišjuhas; Tončić; Gruhonjić; Popović; Nikolaidis);
2. glasali su za Miloševića (recimo: Biserko 322; David; Gruhonjić);
3. bunili su se protiv Miloševića zbog krađe izbora, ali ne i zbog Vukovara i Srebrenice (recimo: Čongradin; Krstić);
4. kupali se na Adi Ciganliji, na bazenima i splavovima, u vreme tragedije u Srebrenici (recimo: Krstić);
5. odbijaju da prihvate kvalifikaciju "genocid" za masakr u Srebrenici, čime zapravo vrše relativizaciju ili negiranje zločina (recimo: Biserko 32; 357; 376; 406; Gruhonjić; Srbljanović; Marković; Bursać; Ćorović; Nikolaidis);
6. i dalje su na pozicijama srpskog nacionalizma (recimo: Biserko; Dimitrijević;Bursać; Marković.

Posebno je zanimljiv argument br. 3 Čongradinove, koja pobunu od 9. marta 1991. oštro osuđuje, jer "to nisu bile antiratne demonstracije ili demonstracije protiv onoga što je sledilo, a to su teški ratni zločini, genocidi i etnička čišćenja".

Srbi su, dakle, krivi ne samo što nisu masovnije protestovali zbog onoga što se dogodilo u Vukovaru i Srebrenici, već i zato što nisu demonstrirali unapred protiv zločina za koje niko nije imao ni pojma da će se dogoditi!

Dakako da i ovo pripisivanje kolektivne krivice čitavom jednom narodu vuče svoje korene iz ratne antisrpske propagande.

Još 1996. Taras Kermauner je otvoreno rekao:

"Vi Srbi ste kao narod kolektivno odgovorni za zločine poslednjih godina.Kao Nemci između 1933. i 1945. godine. (...) Nije, dakle, reč o kolektivnoj krivici naroda nad pojedincima koji su mislili drugačije, već o 90 odsto pojedinaca koji su odgovorno planirali genocid; i potom ste zajedno formirali stav i volju i akciju Srba kao naroda."

U to isto vreme, Marko Vešović je tvrdio da se "kroz Srbina ne vidi više čovjek" (Vjesnik, 10. listopad 1994; ovde 191), te da to mora biti uklonjeno, jer "biti Srbin – ta riječ u ustima uljuđenoga svijeta postala je nešto kao naziv pilule za povraćanje" (nav. ovde 163-164). Takav stav nije nikakva "antisrpska histerija", kaže on, to je čista i jedina "istina", "jer, istinu, danas u Bosni, govore isključivo srbožderi" (161).

A Mirko Kovač tada je pisao:

"Zašto bismo srpski narod oslobodili krivnje? Milijun Srba urlalo je 1989. pred Narodnom skupštinom u Beogradu tražeći oružje, a podržavali su ih 'svi Srbi sveta'. A je li netko protestirao u Srbiji zbog masovnih srpskih zločina nad srebreničkom rajom? Što više, slavio se pad Srebrenice, a srpski su pjesnici pjevali u slavu tih velikih ratnika. I tko još može tražiti pravdu za takvu zemlju?" (misli se na Srbiju, jer tekst nosi naslov: "Pravda za Srbiju", Feral tribune, 22. srpnja 1996; nav. ovde 41).

To je bilo vreme kada je i Bogdan Bogdanović govorio: "Ovi ljudi koji opsedaju Sarajevo svi moraju biti kažnjeni, a celom narodu se mora da utuvi krivica. (...) Po meni, ovde je reč ne o kolektivnoj odgovornosti (Srba – S. A.) već o kolektivnoj krivici koju će i naši praunučići nositi kao teško breme."

Tri decenije docnije, posebna meta napada inverznog nacionalizma su žitelji Republike Srpske (opširnije ovde). Samo u jednom članku, kaže se "da je narod srpski zapadno od Drine jednako Karadžić, Mladić, Krajišnik, Šljivančanin i ostala krvava bulumenta", da su EU i SAD dali priliku tom "narodu da uđe u civilizovani dio svijeta, da se konačno pokaje, da traži oprost, da klekne i prizna da je neko u njegovo ime počinio zločin i genocide", ali da to narod u Republici Srpskoj uporno odbija, zbog čega se autor pita:

"Ko će liječiti narod bolesni, koji se ne libi hodati po nožu genocidnosti (…). Ko će liječiti tri decenije zločinom i zlom ozračene i inficirane ljude. Milione njih? Ko će provesti dockan-denacifikaciju?"

Tomislav Marković, u članku "Nacija saučesnika", ove optužbe proširuje čak na sve građane Srbije. On kaže da "srpsku javnost čine ljudi koji su saučesnici u zločinima devedesetih. (...) Većina je podržavala zločine u skladu sa svojim mogućnostima, neko ličnim učešćem, neko otvorenom podrškom, glasanjem za Miloševića ili Šešelja, ili u najgorem slučaju ćutanjem. Ali bez masovne podrške masovni zločini nikada ne bi bili izvršeni. (...) Hiljade činjenica koje su izašle na videlo nisu skoro ništa promenile u svesti srpskog naroda. (...) Svo to zlo koje je naša politička i nacionalna zajednica počinila – naprosto nije predmet interesovanja iste te zajednice. (...) I ta ravnodušnost govori sve o suštini našeg društva, o onome što ga utemeljuje i određuje, o našem kolektivnom preobražaju u naciju saučesnika".

"Denacifikacija" se propagira kao jedini način promene "nacije saučesnika", kako u Srbiji, tako i u Republici Srpskoj. Ona je tim važnija što je "Srbija poražena; ali, Srbija nikada nije kažnjena" (Urošević). A nije kažnjena, zato što 1999. nije potpuno vojnički slomljena:

"Sa prošlošću se mogu suočiti samo oni koji su započeli rat a potom doživeli zasluženi vojni poraz, da budem precizniji – potpuni vojni krah. To se desilo sa Nemačkom u Drugom svetskom ratu. A potom su zapadne okupacione sile u Zapadnoj Nemačkoj organizovale proces denacifikacije" (...) (Pitanje novinara – a Srbija?) "Takva zemlja može da se nada jedino truljenju. (...) Propast, trenutna propast, bila bi isuviše blaga kazna za počinjeni magnum crimen" (Gruhonjić).

"Samopokajanje" Srbije podrazumevalo bi, između ostalog, i da Srbija "stvari zove svojim imenom, tj. da kaže kako se u Srebrenici dogodio genocidni pokolj nad Bošnjacima" (Bakić), iz čega proizlazi i Srbijina "moralna obaveza da moralno i materijalno pomogne žrtvama ove tragedije" – tj. da plati ratnu odštetu BiH (Bakić).

"Samopokajanje" bi uključivalo i osvešćenje dijagnoze da je "Srbija postgenocidno društvo" (Gruhonjić), zatim "priznanje postojanja koncentracionih logora" u Srbiji, gde bi se za školsku decu upriličile "ekskurzije i edukativni obilasci" (Tončić).

Takođe, da se "u Beogradu sagradi Muzej žrtava posvećen nevinim Srebreničanima", odnosno da se na mestu Generalštaba srušenog u NATO agresiji "napravi spomenik sjećanja na sva zla koja su počinjena u naše ime" – "spomenik kajanja u centru Beograda" (Gruhonjić), te da "istina o srpskom zločinačkom pohodu uđe u školske udžbenike" (Marković).

I naravno: "da se sinovi i kćeri pod hitno odreknu svojih očeva – da ne pristanu na transgeneracijsku traumu" (Gruhonjić).

Treba li reći da bi upravo nosioci ovakve ideologije "suočavanja s prošlošću" bili zaduženi da paze na efikasnost, širinu i dubinu, gore opisanog, a vremenski neomeđenog, postupka "samopokajanja"...

Dakle, kad nas mamite slatkim rečima "ništa vam se neće dogoditi, samo priznajte genocid, i to je sve", znamo da je to prevara, klasična stupica, posle koje ćete nas zajahati odvade pa do kraja sveta i veka.

Gotovo celi XX vek smo se spuštali na takvo uže, ali te naše naivnosti i lakomislenosti na kraju su se završavale samo novim jamama i vrtačama.

Ne, držaćemo se istine, i samo istine, po imperativu majke Jevrosime, pa kako nam bude: n.b.g.u.s.