Poricanje autošovinizma
Termin autošovinizam je, bez sumnje, reč koja peče. Zato je ne koristimo za ljude, već za postupke ili iskaze. To je sasvim dovoljno da bi se stvarala izvesna društvena klima u kojoj takva vrsta govora ili postupaka nije baš najpoželjnija
Nema omraženije i napadanije reči u „građanskoj“ Srbiji nego što je autošovinizam.
Za nju je rečeno da je „krajnje problematičan pojam“ (Biljana Srbljanović), „sasvim proizvoljan i besmislen pojam“ (Tiago Stanković),„pseudo-naučni i senzacionalistički pojam“ (Branislav Dimitrijević), „jedan mnogo glup pojam – koliko glup, toliko pakostan“ (Mijat Lakićević), „kvazinaučna budalaština epskih razmjera“ (Dinko Gruhonjić), „naci-termin“ (Dragan Bursać), „opasna budalaština“, „besmislica koja izaziva koprivnjaču“ (Ljubodrag Stojadinović), „sklepotina“, „metastaza paranoje“, „prokazivačka kovanica“ (Pavle Radić)...
Na tviteru je za nju pisano još i da je „tupava kovanica bez smisla“, nešto „n-e-p-o-s-t-o-j-e-ć-e“ (Gordana Čomić), „fašistički izraz“ (Aleksandar Radovanović), „fašističko/totalitarna etiketa“ (Ivan Videnović), „nenaučni termin koji koriste samo fašistoidne strukture“ (Jelena Lalatović)...
Najnadahnutiji je, dakako, bio Kišjuhas, koji je ovaj pojam u jednom članku okarakterisao kao: „mutan“, „zloćudan“, „otrovan“, „zao“, „naopak“, kao „(ne)veštu himeru“, „lažni koncept“ i „pseudonaučni malignitet“, a u drugom članku kao: „kvarni termin“, „mentalni malignitet“, „dežurnu podvalu, „besnu, prljavu i masnu etiketu“, „lukavstvo zatucanog uma“, „himeru, maglu i svojevrsnu ništicu“, te kao „podlu, opasnu i zlobnu“ reč...
Osim opšteg nipodaštavanja i proklinjanja, naravno da su navođeni i argumenti protiv termina „autošovinizam“. Ovde ću ih nabrojati tako što ću ih poređati od najjednostavnijih (najslabijih), do najsloženijih (najjačih).
Prvi argument kaže da je autošovinizam „izmišljeni termin“ (Dragan Bursać), „izmišljotina“ (Gordana Čomić), „neologizam domaće proizvodnje“ (Dario Hajrić), te da ne postoji ni u jednom drugom jeziku (Dario Hajrić: „u stranim jezicima ova reč ne postoji“; Kišjuhas: „bukvalno ne postoji (...) u drugim jezicima i njihovim vokabularima – možda zato što je nepotreban, koliko i besmislen?“; „Kako to da smo ga baš samo mi u Srbiji primetili, etiketirali i prozvali?“)
Sve reči je neko nekad izmislio, jedino što za neke znamo tvorca (poput Kontove „sociologije“), a za neke ne znamo. To što je reč „izmišljena“ ne podrazumeva da je manje vredna ili neupotrebljiva.
Takođe, ako neke reči nema u drugom jeziku ne znači da se ona ne može koristiti tamo gde je nastala, niti da je zbog toga pojam „jadan“. Isti argument je korišćen i kod osporavanja „građanizma“. Naime, ovaj termin Svetozara Stojanovića (ovde 23-25) ismevao je svojevremeno Vojin Dimitrijević, tako što ga je, eto, tražio po engleskom, francuskom, ruskom i nemačkom jeziku, pa kad ga tamo nije našao, onda je morao da zaključi kako je pojam besmislen (ovde 310-312).
Ali, to što neke reči nema u drugom jeziku ne znači da u njemu ne postoji neka druga reč koja denotira isti ili sličan (odgovarajući) fenomen. U prošlom tekstu pokazao sam različite parnjake „autošovinizma“ u engleskom i ruskom jeziku. Nema te reči, ali ima neke druge – jer postoji sličan fenomen kao onaj uočen u Srbiji.
Drugi argument protiv termina „autošovinizam“ sastoji se u diskvalifikaciji njenog tvorca i svih onih koji ga upotrebljavaju.
Kaže se „da su očevi tih klevetničkih sklepotina notorni šovinisti“ (Pavle Radić), da su ga „smislile (...) moralne kreature“ (Dinko Gruhonjić) i „hulje“ (Dario Hajrić), da je „nastao u misaonom košmaru i iz stvaralačke nemoći“ (Ljubodrag Stojadinović), da je „nesuvisla kovanica intelektualne pileće pameti srpske naci desnice“ (Ljubodrag Stojadinović), da je „logički nemoguć – što je jasno svima osim onima koji ga koriste i naravno Ćirjakoviću koji ga je, što me ne čudi, i izmislio“ (Mijat Lakićević), da je posredi „izum proslavljenog borca protiv Latinke Perović i Druge Srbije“ (Tomislav Marković), odnosno da ga je „skovao Ćirjaković pošto je antikolonijalno `srbnuo`“ (Kišjuhas).
Takođe se veli da su oni koji upotrebljavaju ovaj termin „patriotski inteligenti“ (Tomislav Marković), „salonska desnica i neuspešni književnici“ (Dario Hajrić), kao i „hulje u intelektualnim odorama“ (Pavle Radić), da „o `autošovinizmu` najčešće drobe upravo šovinisti, odnosno nacionalisti“ (Kišjuhas), da se njegovi „korisnici drže ekstremnog šovinizma“ (Ljubodrag Stojadinović), da ga „nameće trust anti-komunističkih mozgova“ (Branislav Dimitrijević), da se pojam „odomaćio u nacionalističkom diskursu“ (Dejan Ilić) „kao loš zadah“ (Dario Hajrić), odnosno da ga koriste „članovi velikosrpskog intelektualnog i književnog klana“ i „borci za srpsku sabornost u zločinačkom nasleđu“ (Tomislav Marković), te da je njegova jedina funkcija što „omogućava fašistima da imaju šta da vam uzvrate kad ih nazovete pravim imenom“ (Dario Hajrić).
Kao što se vidi, apriornom stigmatizacijom svih korisnika ovog termina nastoji se sama reč diskvalifikovati i izbaciti iz javnog prostora. Ali, najpre, takva stigmatizacija predstavlja aposolutno neprihvatljivo nasilje. A činjenica da se u našoj javnosti ovaj tip siledžijstva toleriše, samo pokazuje koliko je u Srbiji daleko odmakla normalizacija verbalne agresije. I drugo, iz javnog prostora smeju se uklanjati samo reči koje su, istovremeno, vulgarne (nepristojne), uvredljive i pozivaju na nasilje.
No, time dolazimo do trećeg argumenta koji se sastoji upravo u tvrdnji da je autošovinizam termin koji je „uvredljiv“ (Filip David), jer je „namenjen za proskribovanje“, „prokazivanje“, „klevetanje i denuncijaciju nepodobnih ljudi“ (Pavle Radić) – pošto on i služi za „političku denuncijaciju i društvenu defamaciju“ (Kišjuhas).
Korišćenje ovog termina je, navodno, samo prvi korak na putu koji se neminovno završava „obračunom s građanistima i autošovinistima“, „sve uz pomoć vlasti“ (Vladimir Gligorov), to je „propaganda `prava` na progon bilo koga ko se usudi da tupavim samozvanim nacionalistima kaže činjenice“ (Gordana Čomić), on služi srpskim nacionalistima kako bi „markirali neprijatelja“ kog će, „čim se steknu povoljni uslovi“, po modelu „Nemačke (...) 1933. godine“ – budući da su i nacisti „umeli da se obračunaju sa svojim autošovinistima“ – obezbediti da „dostupni autori završe u logorima“ (Tomislav Marković).
Tako imamo zanimljivu situaciju da upravo oni koji – kao što smo videli i u gornjim citatima – naširoko i neomeđeno koriste etikete kao što su „nacionalista“, „šovinista“, „fašista“ i „nacista“, odjednom reč „autošovinizam“ proglašavaju „uvredljivom“ i „prokazivačkom“!?
Prilepljivati naokolo etiketu „fašizam“ svakom s kim se ne slažemo sasvim je u redu. Ali, ako nam se za neku izjavu ili postupak slučajno ukaže da možda malo liči na „autošovinizam“ – e, to je siguran znak da nam spremaju pogrom i da će nas sve potrpati u nacističke logore i pustiti ciklon „be“.
Pri tome, da budemo iskreni, iako je nesumnjivo poseduje, negativna konotacija „autošovinizma“ uopšte nije veća od one koju ima sama reč „šovinizam“, a daleko je manja od one koju sa sobom nosi takav apsolutni diskvalifikativ kakav je „fašizam“. A ako ćemo se pak držati istinskih liberalnih načela, u komunikativnoj sferi demokratskog društva ne mogu važiti jedna pravila za jedne, a druga za druge učesnike – pogotovo ne tako da od idejnih opredeljenja zavisi da li će učesnici smeti da koriste određenu reč, ili neki njen pandan.
Četvrti argument protiv „autošovinizma“ sadržajne je prirode i kaže da je termin „besmislen“ (Filip David, Kišjuhas, Tiago Stanković), da je „leksički i logički apsolutno nemoguć“ (Ljubodrag Stojadinović, 1:04:13; Mijat Lakićević), da „reč sama po sebi ne znači ništa“ (Antonela Riha), da je „nešto što ne postoji“ (Ljubodrag Stojadinović) – „o tome da je sam pojam besmislen beskorisno je govoriti“ (Vladimir Gligorov)...
Po ovom argumentu, „besmisleni termini“ su oni čije je značenje protivrečno – recimo, „suva voda“, ili neki drugi oksimoron. Zastupnici ovog argumenta po pravilu izbegavaju da bliže objasne šta je tačno protivrečno u terminu „autošovinizam“. Najčešće se kaže: „nemoguće je mrzeti Srbe ako si Srbin, jer to onda znači mrzeti i samog sebe“. Ali, premda se autošovinizam ne može samo na to svesti, dobro su poznati fenomeni kao što su samomržnja ili mazohizam. Ako te reči nisu „besmislene“, ne može biti besmislen ni termin „autošovinizam“.
U osnovi, reč je o elementarnoj logičkoj grešci pars pro toto. Niko ne prezire i ne mrzi sve kod sebe (mada, opet napominjem da autošovinizam nije isto što i samomržnja) – odbacuju se i preziru neke sopstvene crte, ono što se doživljava kao negativno, pogrešno i destruktivno. Problem je što se identitet shvata esencijalistički i iz jednog komada: „Pera mrzi Miku; Mika je čovek; i Pera je čovek; znači Pera mrzi sebe“. Ovakva argumentacija je logički pogrešna i nema nikakve veze sa stvarnošću.
Jednu od podvarijanti četvrtog argumenta nalazimo kod Darija Hajrića, s čime su posebno oduševljeni Ivan Mrđen i Kišjuhas. Hajrić kaže da nijedan Srbin ne može biti autošovinista jer onda mora mrzeti doslovno sve Srbe, a taj uslov nikad nije ispunjen.
Ko bi i zašto „mrzeo, recimo, Dudu Ivkovića, iako bi po definiciji morao, zato što pripada istoj naciji kojoj i on“? Pošto se nikada ne mogu mrzeti baš svi pripadnici svoje nacije, onda je pojam besmislen, odnosno neupotrebljiv.
Ali, po toj logici, ne postoji onda ni šovinizam, jer će i najveći šovinisti uvek moći da nađu neki izuzetak. Uzmimo, recimo, onu finu hrvatsku gospođu koja je nedavno Srbe nazvala „bubama“ za istrebljenje. Kladim se da će vam ona navesti na desetine Srba koje „ne mrzi“ – zbog čega se onda ni na nju ne može primeniti termin „šovinizam“. Čak ni gospodin Pavelić, po Hajrićevom rezonu, nije šovinista, jer je Srba bilo i među njegovim generalima (od 93 generala u NDH, 13 su bili Srbi). Štaviše, član predsedništva Hrvatskog sabora, Srbin Sava Besarović, pre no što su ga partizani streljali, uzviknuo je: „Živio Ante Pavelić!“. Pošto Pavelić svakako nije mrzeo Savu, ni ovaj dobričina ne ispunjava Hajrićev uslov za šovinizam.
Konačno, svakako najmaštovitiji je peti argument, Marka Lošonca. On, budući da je filosofski obrazovan, ne pada u grešku da odriče smislenost termina „autošovinizam“, ili realnost pojave na koju ovaj termin denotira. Lošonc čak priznaje potrebu da se kritički odnosimo prema takvoj pojavi.
Ali, on uvodi uslove koje treba da ispunjava kritičar autošovinizma. Recimo, kritičar ne sme „da napada feminizam“, jer time „doprinosi zabrinjavajućim tendencijama koje čine ogromnu štetu ženama“. „Dok je možda u nekom segmentu bio senzibilisan na dominaciju centra (svetskog kapitalističkog sistema – S. A.), on je sada zanemaruje. (...) Fokusirajući se na imperijalne probleme on zaboravlja mikrofašizme oko nas“.
Drugi uslov koji Lošonc eksplicitno spominje, a koji je nužan da neko u Srbiji dobije pravo da kritikuje autošovinizam, jeste da se prethodno „bavio zajednicom koja je najveća etnička zajednica u Srbiji“. Ovde Lošonc misli na Mađare, koji su „simbolički gledano velika rupa u Srbiji“, zbog čega bi upravo na toj temi kritičar prethodno „mogao da pokaže svoju kreativnost i hrabrost ukazujući na odnose dominacije“. Pa kada se na tim i drugim temama na odgovarajući način dokažemo, tek onda se možemo kvalifikovati da koristimo pojam autošovinizma.
Nevolja sa ovim argumentom, koji je u odnosu na ostale ipak najozbiljniji, jeste što nije dat konačni spisak kvalifikacionih tema i ideološki ispravnih stavova – ili što bar nije naznačeno kod koga bi se on mogao dobiti. Lako ćemo se odreći kritike feminizma. Ali, šta ako uz to ide još dvadeset ili sto zahteva? Ili čak neograničena lista – baš kao u slučaju Srbije i EU. Možda kritika autošovinizma i nije toliko vredna?
Na samom kraju, valja jasno reći: termin autošovinizam je, bez sumnje, reč koja peče. Zato je ne koristimo za ljude, već za postupke ili iskaze. To je sasvim dovoljno da bi se stvarala izvesna društvena klima u kojoj takva vrsta govora ili postupaka nije baš najpoželjnija.
S druge strane, oni koji se boje te reči treba samo sebi da odgovore: da li se prema Srbiji odnose isto kao kad odu u Nemačku, Mađarsku ili Italiju? Da li vređaju Nemačku? Da li za Mađarsku viču da je „divlje“, „bolesno“, „smrdljivo“, „seljačko“ ili „izopačeno“ društvo? Da li se u Italiji razmeću objavama tipa: „u normalnoj zemlji, a ne ovde“, „putuj Evropo“, „ko poslednji izađe neka ugasi svetlo“...?
Ako ne, onda treba da budu savršeno mirni – termin „autošovinizam“ nema nikakve veze s njima.
