"Notorne" istine

Posle Rezolucije o Srebrenici u UN malo je sumnje da naši "evropski partneri" neće pojačati pritisak na Srbiju kako bismo konačno i mi priznali "genocid" u Srebrenici.

Za ovu rezoluciju glasale su sve velike zemlje EU – Nemačka, Francuska, Španija i Italija, kao i sve srednje države EU – Švedska, Poljska, Rumunija, Irska, Finska i Portugalija. Kao što se vidi, čak su i Španija i Rumunija koje ne priznaju Kosovo bile za rezoluciju A/78/L.67/REV.1.

Komentarišući glasanje u UN, portparol EU je izjavio da Evropska unija "odbacuje i osuđuje svaku vrstu dovođenja u pitanje činjenice da se genocid dogodio u Srebrenici".

Pošto se naše vlasti i dalje zabavljaju ulaskom Srbije u EU, jasno je da će nas "genocid" sačekati u nekom od pregovaračkih poglavlja. Dejan Mirović procenjuje da će to biti poglavlje 35 (tzv. Ostalo), u koje je već umetnut nesrećni Ohridski sporazum, a Zoran Čvorović sumnja na poglavlje 22 o regionalnoj saradnji.

"Vojvodino stara, zar ti nemaš stida"

Sva je sreća da smo već zatvorili poglavlja 25 (Nauka i istraživanje) i 26 (Obrazovanje i kultura), jer bi se od nas verovatno tražilo da decu po školama učimo Hilovu skasku kako je "Mladić zaklao svinju pred holandskim komandantom, ne bi li pokazao svoju sklonost ka brutalnosti", a onda da recituju: "Reci glasno sine, zbog naših šehida, entitet RS je rezultat genocida".

Mada, tu je još nezatvoreno poglavlje 10 (Informaciono društvo i mediji), kao i poglave 23 (Pravosuđe i osnovna prava). Šta tu sve može da se stavi – samo nebo je granica.

Recimo, čl. 387 st. 5 KZ Srbije kaže: "Ko javno odobrava, negira ili značajno umanjuje težinu genocida (...) ukoliko su ta dela utvrđena pravnosnažnom presudom suda u Srbiji ili Međunarodnog krivičnog suda, kazniće se zatvorom od šest meseci do 5 godina". Što se u to ne bi dodao i Haški tribunal (MKSJ) ili Međunarodni sud pravde (MSP)? Ili još bolje, što se ne bi doneo ceo zakon o negiranju genocida u Srebrenici, po ugledu na Incka?

A kada je o medijima reč, bojovnici atlantizma su kod nas ionako baš maštoviti, samo njihovu retoriku treba učiniti obaveznom.

Biljana Srbljanović: "U Srebrenici jeste počinjen genocid. To nije moje mišljenje, to je činjenica. Srbija je proglašena krivom za nesprečavanje tog genocida, kao jedina zemlja na svetu ikad." "Mladić je (...) mahniti zlikovac, (...) pokvareni, pijani, neoprani, znojavi i zadrigli nemoralni lažov, personifikacija svakog zla u balkanskom svetu, (...) ljudsko dno, najcrnji mrak, lažov, secikesa i prevarant, osoba koja ne zavređuje da se naziva čovekom, (...) zlo u jedva ljudskom obliku."

Bojan Tončić: "Činjenica je da su Srbi (sic!) počinili genocid u Srebrenici".

Dejan Ilić: "Zločin u Srebrenici bio je kolektivni zločin: planirala ga je i izvela država uz otvorenu ili prećutnu saglasnost većine svojih žitelja."

Dinko Gruhonjić: "U Srbiji, 26 godina posle (Srebrenice – S. A.), i dalje traje genocid, zločin države, u svojoj poslednjoj fazi – poricanju." "Svi su oni ne samo znali, već i odobravali. (...) Bajstendersi – to su oni koji ništa ne čine nego samo posmatraju. Dok im niz ulicu promiču kamioni natovareni ljudima čije su ruke vezane žicom."

Tomislav Marković: "Mnogi proučavaoci genocida pisali su kako poricanje nije nešto što dolazi naknadno, već je upisano u sam zločin, ono je sastavni deo genocidnog nasilja." "Silina kojom većinski deo srpskog društva toliko dugo poriče genocid i ratne zločine najbolji je dokaz krivice."

I naši "proevopski" političari već su se proslavili sličnim mudrostima.

Stranka slobode i pravde: "Svaki 11. jul, Dan sećanja na genocid u Srebrenici, treba da bude posvećen srebreničkim žrtvama".

Demokratska stranka: "Sadašnje vlasti nastavljaju s negiranjem i relativizovanjem genocida u Srebrenici".

Dobrica Veselinović: "Nazovimo stvari pravim imenom – genocidom".

Dragan Đilas: "Međunarodni sud pravde je doneo presudu o tome i mi više nema potrebe o tome da pričamo".

Biljana Đorđević: "Da, Srebrenica je bila genocid".   

Ono što je, zaista, problem s ovom rezolucijom jeste što ona daje još jedan argument u prilog notornosti g.-u-S. Kao što kaže Čanak: "Ima stvari o kojima se ne razmišlja. Da li je Zemlja ploča, da li vakcine štite od bolesti? To su nedopustive stvari. U ovom konkretnom slučaju, to je pitanje odnosa prema genocidu u Srebrnici."

"Notorne istine" uzimaju se kao opšte i samoočevidne, završavajući kao deo novih sudskih presuda. Viši sud Kalifornije za Los Anđeles je 1985. kao notornu uzeo činjenicu da su ljudi ubijani gasom u Aušvicu. U državama koje kažnjavaju negacionizam, poput Nemačke, notornost zatim onemogućava bilo kakvu dalju raspravu:

"Uvek kada se u krivičnim postupcima u pogledu istorijskih tema (pre svega Holokausta) pojave novi dokazi, ili se vodi javna debata, sud se poziva na 'notornost' i time sprečava izvođenje tih novih dokaza. Tako se obesmišljavaju sva nastojanja advokata da izvedu nove i verodostojnije dokaze – prosto 'notornost' podrazumeva da optuženi nije u pravu." (ovde 34)

Ne bi bilo loše da notornost postoji kada su u pitanju mučenici iz Jasenovca – ali, za Srebrenicu oko koje je toliko kontroverzi?! No, dovoljna je samo jedna presuda nekog suda u Srbiji koja će da sadrži sintagmu "genocid u Srebrenici", pa da ta sintagma automatski postane notorna činjenica. – kao što je bila dovoljna i jedna presuda američke sudije Patriše Vold u Hagu (slučaj Krstić), pa da se "od tada kvalifikacija o genocidu koristi kao neporeciva činjenica", najpre u MKSJ, pa zatim u MSP, i na kraju u UN.

Organ kolonijalne uprave

Možemo se koliko hoćemo praviti da se u četvrtak u UN "ništa važno nije desilo". Ali, time je dugogodišnje stremljenje naših zapadnih prijatelja da u Srbiji svaka izjava n-b-g-u-s (nije bilo genocida u Srebrenici) postane krivično delo ušlo u svoju završnu fazu.

Pritisak u delu naše evroidne javnosti već ide u tom smeru, pozivanjem na skupštinsku Deklaraciju o Srebrenici (20/2010-3) koja, navodno, prećutno priznaje genocid. Kao što nedavno reče Radomir Lazović: "Naša Narodna skupština je već donela Rezoluciju o zločinima u Srebrenici i ona je povezana s odlukom MSP, tako da je ta tema još tada odlučena. Međunarodni sud je doneo presudu (...) da se genocid desio."

Međutim, u izvornom tekstu Deklaracije to "priznanje" glasi ovako: "Skupština najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde".

Izraz "na način utvrđen", kao što objašnjavaju pravnici, ne odnosi se na kvalifikaciju zločina, već na način na koji je zločin izvršen. Ratni zarobljenici streljani su, bez suda, tada i na tom mestu, i taj deo presude MSP se prihvata. Ali, Deklaracija ne podrazumeva pristanak i na pravnu kvalifikaciju zločina od strane MSP.

Za Deklaraciju je, da podsetim, tada glasao i SPS. Zar bi Dačić pristao da socijalistima namakne omču "genocidaša" oko vrata? Uostalom, da je Deklaracija faktičko priznanje, ne bi Marinika Tepić, šest godina docnije, podnela "Predlog rezolucije o genocidu u Srebrenici".

U Srbiji nam, dakle, na političkom planu predstoji velika i teška borba s onima koji bi da nas ubede "da lepo priznamo genocid". U Republici Srpskoj ta borba će, paradoksalno, biti lakša – tamo je svakom jasno da iza tog priznanja sledi njeno ukidanje. 

Što reče Dragan Bursać: "Priznati genocid, a smatrati da RS nije genocidna tvorevina, jednako je kao kada biste priznali holokaust, a odbijali prihvatiti postojanje nacističe Njemačke. Jednostavno je!"

Kada je reč o RS, svođenje ratnih događanja u Srebrenici na "tri dana jula '95." i "činjenicu da su Srbi počinili genocid", ima za cilj jedino da se pripremi i prizove osveta. Ne treba niko da misli da se to ne vidi i da to tamo može da prođe bez otpora.

Što se pak Srbije tiče, "teško je zamisliti da posle svega onoga u Njujorku ima povratka na dosadašnju politiku balansiranja". Nastaviti "evropski put", igrati se EU integracija i otvori–zatvori poglavlja – kada znaš da će to značiti tvoje tiho i neumitno davljenje u mraku – nije li sad to već pravi mazohizam?