43.000 ordena
"To je gore od zločina, to je greška" – reči su koje se pripisuju Taljeranu kao reakcija na Napoleonovo pogubljenje Luja Antoana de Burbona. Svako od nas je pravio glupe pogreške, ali u politici te greške katkad umeju da budu kobne
"Pada se na malim stvarima". Svi znamo da Al Kapone nije otišao u zatvor zbog ubistava, zastrašivanja i iznuda, već zbog utaje poreza. Vlast može biti i ovakva i onakva, ali neke stvari se jednostavno ne rade.
Bira se dekan FPN, grupa profesora pravi opstrukciju i petoro njih podnosi ostavku uoči sednice Saveta. Vlast, kako bi namakla dovoljno glasova, smanjuje kvorum za tih pet članova Saveta, i tako novi dekan ipak biva izabran.
To se ne radi, ostavka znači da je neko mesto upražnjeno, a ne da to mesto više ne postoji. Stavimo na stranu sve političke i klanovske igre koje su bile na delu oko ovog izbora, kao i srećnu okolnost da je tako izabran dekan, posle svega, ipak podneo ostavku. Ali, pomisao da se ostavka onih koji opstruiraju razrešava tako što se smanjuje kvorum, poslednji put se u Srbiji javila, koliko je meni poznato, 1882. godine.
Zbog jedne finansijske afere u koju je bila umešana vlada ("Bontuov ugovor"), opozicija je podnela interpelaciju, na koju je vlada odbila da odgovori. Stoga su 53 opoziciona poslanika (51 radikalac i dvojica liberalaca) podneli ostavke. Ustav je tražio za punovažan rad skupštine kvorum od tri četvrtine poslanika (ukupno ih je tada bilo 167). Kako posle ovih ostavki skupština nije mogla više da radi, opozicija je očekivala raspuštanje skupštine i nove izbore.
No naprednjaci su bili svesni da bi te izbore teško dobili. Zato su protumačili da ostavke znače smanjenje kvoruma, pa je krnja skupština raspisala dopunske (naknadne) izbore za "upražnjena" 53 mesta. Naprednjacima je trebalo da osvoje samo 12 mandata da bi došli do tročetvrtinske većine i vratili se u "normalan" kvorum. Glasalo se javno, ali su, i pored svih pritisaka, naprednjaci dobili samo pet novih mandata.
Opozicioni poslanici su opet podneli ostavke, a nelegitimna, krnja skupština opet raspisala naknadne izbore. No, skupština je sada donela odredbu po kojoj poslanici koji su prethodno podneli ostavke, ukoliko nanovo budu izabrani, neće se uzimati u obzir nego će poslanici postati oni koji su posle njih dobili najviše glasova.
Politička gimnastika
Ali, ovim "kreativnim" tumačenjem ustava i zakona, birači su bili toliko revoltirani da su, na javnom glasanju, opet izabrali stare opozicione poslanike. Tako je krnja skupština morala da imenuje kandidate koji su osvojili tek desetak glasova, pa čak i one sa samo dva dobijena glasa na izborima – podsmešljivo nazvani "dvoglasci".
Naravno da posle ovakve političke gimnastike s kvorumom ni skupština ni vlada praktično više nisu imali legitimitet, pa su već sledeće 1883. godine raspisani opšti izbori. Na njima je opozicija, zahvaljujući revoltiranosti birača, pobedila s tročetvrtinskom većinom (v. ovde 84-86).
Otada se gotovo sve zaboravilo, i ko je bio u vladi, i ko je bio u skupštini, ali se priča s "dvoglascima" i o "kreativnom kvorumu" zapamtila do danas.
Ili drugi primer padanja na malim stvarima – 43.000 ukradenih ordena. Hajde da neko ukrade četiri, ili 43 ordena, pa i 430... Ali, ukrasti 43.000 ordena i da to vlast ne primeti čitavih deset godina – nije li to ipak malo previše? Ne pokazuje li to izvesan nemar ili možda nesposobnost više nego mnogi drugi događaji?
Sveto mesto
Treći primer malih velikih grešaka je rušenje hrasta-zapisa starog 600 godina u Savincu. Taj hrast je bio možda najstarije živo biće u Srbiji, ali je posečen jer se našao na trasi autoputa.
Iako je tadašnji ministar građevina Velimir Ilić obećao da će hrast ipak biti sačuvan "tako što će stablo biti zaštićeno čeličnom oblogom, a drvo će redovno dobijati vodu iz veštačkih izvora", te da će "hrast ostati koliko košta da košta", čim je za ministarku postavljena Zorana Mihajlović, starina od 600 godina je posečena.
Hrastovi-zapisi imali su, u turskim vremenima, funkciju crkve. Turci nisu davali da se zidaju nove crkve, a popaljene da se obnavljaju, pa je uoči ustanka 1804. na jedanaest sela tek jedno imalo crkvu (ovde 201). Mnoga sela su u hrast-zapis urezivala krst i tu je bilo mesto saborovanja i molitve.
Onda su došli "modernizatori" i samouvereno posekli Savinački gorostas. Najlepše od svega je što se to desilo uz burne aplauze naše krugodvojkaške građanštine.
Dragan Šutanovac je tvitovao: "Ne znam šta je Zapis, još manje ko je to drvo proglasio svetim mestom i na osnovu čega. Da li postoji nekakav dokument o Zapisima širom Srbije ili o tome odlučuju seljaci?" (jer šta u Srbiji seljaci ima da odlučuju!).
U "Blicu" je izašao podsmešljiv članak čiji je naslov: "'Sveto drvo' trune na ledini", a podnaslov: "Hrast zbog kog je ometana gradnja autoputa više nikog ne zanima". U članku se opisuje kako "savinačko sveto drvo truli na ledini preko puta crkve u tom selu, a Savinčani na njega ne obraćaju pažnju. Iako je drvo skrajnuto i potpuno zaboravljeno, duh praznoverja kao da i dalje lebdi nad Savincem. Niko nije hteo da se fotografiše pored ostataka stabla, a meštani kažu da mu niko i ne prilazi."
Istovetno je javio i B92 u vesti: "Kleli se u hrast, a danas trune na livadi sam". U njoj se kaže kako su "meštani Savinca dve godine vodili borbu kako bi sačuvali hrast", ali da je danas "nekadašnji gorostas otišao u zaborav", pošto "stablu više niko ne prilazi: od svetog drveta ostali su samo truli panjevi".
A šta je trebalo da urade Savinčani, da bi naša prozapadna građanerija bila zadovoljna? Da svoje drvo-crkvu iscepkaju i da ga raznesu po kućama za potpalu? Da iskopaju raku kako bi hrast-zapis sahranili i kako bi mu održali opelo?
No, najvažnije je pokazati da su čestiti savinački hrišćani praznoverni ("duh praznoverja i dalje lebdi nad Savincem"), ili licemerni ("kleli se u hrast, a danas trune na livadi sam"), dok su političari koji su hrast srušili i novinari koji se rugaju tradiciji vere i naroda – pametni i moderni. Čudovište socijalnog rasizma toliko je veliko da ga više ni ne primećujemo.
Kobne greške
"To je gore od zločina, to je greška" – reči su koje se pripisuju Taljeranu kao reakcija na Napoleonovo pogubljenje Luja Antoana de Burbona. Svako od nas je pravio glupe pogreške, ali u politici te greške katkad umeju da budu kobne. To je zato što se kroz male velike greške često može videti rđava strana neke vlasti bolje nego preko najvećih prestupa.
Ovoj vlasti se svašta može zameriti, ali ne i da ne poštuje tri ne oko kojih u narodu postoji čvrsti konsensus: ne u NATO (80%), ne u EU po cenu Kosova u UN (80%) i ne sankcije Rusiji (84%). Zato, između ostalog valjda, i dobijaju izbore. Tektonski pak preokreti u svetskoj konfiguraciji koji se upravo dešavaju, u najbližoj budućnosti nužno će zahtevati kardinalne promene u našoj politici ekonomskih, političkih i kulturnih integracija.
Sve to će tražiti istorijske hrabrosti i sposobnosti. A ovamo se pada na hrastu, kvorumu i ordenju. Smešno.
