Život u logoru kao ideal Davosa

Jeste ukrajinska kriza u trenu uklonila sa svetske scene faktor pandemije kovid-19, što je – sada postaje svima jasno – "najveća, najsofisticiranija propagandna operacija u istoriji" koja je uspevala da izaziva strah i paniku među osam milijardi ljudi. Glupo je da poverovati da će "davoski čovek" to sad baciti niz vodu.

Mnogo je u to uloženo, a rezultati su – i za respekt i za brigu.

Najavljuje se sa proverenih izvidnica – kao što je Nuriel Rubini, koji zna da glumi "doktora propast" a da propast bude prihvatljiva za Davos – kako ćemo biti "prinuđeni da vodimo i skup rat protiv budućih pandemija. Iz više razloga – od kojih neki imaju veze s klimatskim promenama – žarišta bolesti s potencijalom da prerastu u pandemije javljaće se sve češće".

Kovid-19 je jaka karta, ali sa klimatskim promenama je – džoker. Tako se ovih dana najavljuje da će iz Davosa svesrdno podržati koncept "15-minutnog grada" gde bi se koristila iskustva iz jednog od najvećih dostignuća pandemije kovid-19 – zaključavanje građana.

Da bi se pomoglo majčici Zemlji, grad (urbano naselje) biće izdeljen na zone u kojima je slobodno pešačko kretanje ograničeno 15-minutnom daljinom. Izgleda kao igra dece predškolskog uzrasta , ali verujte, uopšte nije.

Time se bave najozbiljniji ljudi koje Zapad sada ima.

Najavljivano je prošle godine da će to da "zaživi" u Parizu, a sad je stiglo u – Oksford. Na Francuze se družina koju predvodi Klaus Švab ne može osloniti, Englezi su pouzdaniji. Neki Oksforđani su se okupili, i stavili to na Tviter, da jave kako nisu radi ograničavanju slobode kretanja, ali gradske vlasti i država i ne pomišljaju da Davosu kažu "nou".

Da li ćemo da osvanemo u "15-minutnom gradu"?

Mislite da je to nemoguće? Da vam neko ne dozvoljava da izađete iz svog sela, a automobili jure dvesta na sat?

Oni misle da ćete pristati.

Imaju u iskustvu da ste već pristajali na istovetne stvari. Nosili ste masku, nedeljama su vas "zaključavali", mamuzali su vas "buster" vakcinama kojima niko nije znao posledice, sad se u sve više država na prvom mestu statističke liste smrti građanstva pojavljuje "uzrok smrti nepoznat" a da se ne bi širilo pitanje da li su umrli bili vakcinisani...

Moguće je da jedno jutro osvanete u "15-minutnom gradu", koji se najavljuje i u Agendi UN 2030. A oni koji se ovih dana sastaju u Davosu znaju – da hoćete! Oni nisu navikli da se njihovi planovi ne ispunjavaju.

Dakle, Savet okruga Oksfordšir je u decembru rutinski, kao da se radilo o bilo kojoj tački dnevnog reda, "odobrio planove da se stanovnici zaključaju u jednu od šest zona kako bi se 'spasila planeta' od globalnog zagrevanja. Najnovija faza u programu '15-minutni grad' je postavljanje elektronskih kapija na ključnim putevima - u i van grada, ograničavajući stanovnike na sopstvene kvartove."

Ako slobodni građanin poželi da napusti svoju zonu ići će po "dozvolu Saveta koji odlučuje ko je dostojan slobode... stanovnicima će biti dozvoljeno da napuste svoju zonu najviše 100 dana godišnje, ali moraće da registruje podatke o svom automobilu u Savetu koji će potom pratiti kretanje putem pametnih kamera po celom gradu".

Ima li tu išta paradoksalno što se vodeća predstava odigrava u "slobodarskom Oksfordu"?

"Oksfordšir je dom Univerziteta u Oksfordu, jedne od vodećih britanskih institucija za učenje", piše ovim povodom Erik Voral, autor Whatts Up With That?, "najpregledanijeg sajta na svetu o globalnom zagrevanju i klimatskim promenama".

"Činilo nam se da su komunističke države poput Sovjetskog Saveza i Kine volele ograničenja kretanja i unutrašnje pasoše", podseća Voral na omiljene narative iz XX veka. "Po mom mišljenju, Britanija se približava golom komunizmu najmanje pola veka, tako da je bilo neizbežno da će se u nekom trenutku pokušati uvesti ograničenja kretanja u kineskom stilu za Britance. Po mom mišljenju, klimatske tvrdnje su samo izgovor, pokušaj da se odvrati kritika od njihove autoritarnosti."

"Voleo bih da napišem da je Univerzitet u Oksfordu na udaru, da su oksfordski akademci ogorčeni zbog ovog pokušaja ograničavanja slobode ljudi, ali do sada nisam otkrio ni jedan izraz javnog negodovanja univerzitetskih nastavnika", javlja nam Voral s lica mesta i podseća nas na sjajne legende koje prate zapadne univerzitete, a koje su prihvaćene širom sveta:"Skoro hiljadu godina Oksfordski univerzitet je stajao kao svetionik intelektualne slobode. Neki od vodećih oksfordskih intelektualaca  u tim vekovima bili su obešeni, ili na drugi način proganjani, zbog otpora autoritarizmu. Tako da izgleda neverovatno tužno da naslednici te ponosne tradicije izgledaju spremni da okrenu leđa onim slobodama za koje su njihovi prethodnici ponekad bili spremni da polože sebe u njihovu odbranu."

Koncetracioni logor vaskrsava u liberalnim zemljama 

Ideja koncentracionog logora vaskrsava u liberalnim slobodnim zemljama. Ostaje nam da se setimo kako se logorima upravljalo preko kapoa – da neki od "nas" potencijalne pobunjenike drže na uzici. I da ih sprečavaju. Tako da onaj ko čuva logor razume da, u stvari, ispunjava želje najsvesnijih među logorašima.

Podsetićemo da nisu nepoznata, ali jesu nepopularna mišljenja u zapadnoj kulturi, da su koncentracioni logori (uzimamo te najekstremnije oblike kontrole ljudi) društveno zakonita posledica procesa na Zapadu.

"Danas znamo da ekstremi kolektivne histerije i divljaštva mogu koegzistirati sa istovremenim očuvanjem i čak daljim razvojem institucija, birokratije i profesionalnih zakona visoke kulture", pisao je pre pola veka američki mislilac Džordž Stajner. "Drugim rečima, biblioteke, muzeji, pozorišta, univerziteti, istraživački centri i naučna saznanja, mogu napredovati odmah pored koncentracionih logora. Rasuđivanje i svežina njihovih poduhvata mogu trpeti spoljni pritisak nasilja i vojne mobilizacije. Ali trpe iznenađujuće malo..."

Stajner je bio i mnogo direktniji: "Znamo da je personal zadužen za mučenja i krematorijume poznavao Getea, voleo Rilkea. Laka objašnjenja po kojima 'takvi ljudi nisu razumeli poeziju koju su čitali ili muziku u koju su bilu upućeni i koju su, izgleda, tako dobro svirali', ne stoje. Naprosto nema dokaza da su takvi ljudi bili neosetljiviji od ostalih na dostignuća ljudskog duha, na živu moralnu energiju velike književnosti i umetnosti. Jedno od glavnih dela iz filozofije jezika, koje se bavilo sveobuhvatnim čitanjem Heldrelinove poezije, nastalo je na puškomet od logora smrti. Hajdegerovo pero, kao i njegov duh, nisu zanemeli ni za trenutak". (Dž. Stajner)

Posle Drugog svetskog rata, opravdano, fokus je usmeren na Nemce. Njihova dostignuća plašila su i one koji su pronašli ta strašna sredstva.

Najpojednostavljeniji uvid u pojam "koncentracioni logor", Vikipedija npr, pokazaće da su "Britanci koristili koncentracione logore za vreme Burskog rata (1899-1902), u kojima su zatvarali žene i decu u 31 logora širom Južnoafričke Republike. Zbog loših uslova života i slabe ishrane u logorima je umrlo preko 28.000 žena i dece."

Otprilike. Kome je bilo važno tačno koliko.

Kako kaže naša narodna mudrost, ne budimo slepi kod očiju. Ili, stvarno, građanin Srbije jedva čeka tu izuzetnu novost "15-minutini grad", pa da čeka dva meseca da ode na ljutu i pršut kod kuma na Bežanijsku kosu. Uvek mi pada na pamet pitanje: šta bi Moma Kapor pisao o ovim čudesima izvanrednim?