Nadzorni kapitalizam posle Dohe

"Jedna civilizacija i unutar nje jedno doba mogu biti karakterisani svojim igrama", pisao je francuski sociolog Rože Kajoa u kultnoj knjizi Igre i ljudi, 1958.

Nisu su ni razišli loptaši posle Svetskog prvenstva u Kataru, a "Vašington post" u naslovu objavljuje pitanje svih pitanja: Zašto Argentina nema više crnih igrača na Svetskom prvenstvu?

Pa, podnaslov: Argentina je mnogo raznovrsnija nego što mnogi ljudi shvataju - ali mit da je bela nacija opstao je.

A onda, ono što se nekad u novinama zvalo ispravka: Zbog greške u uređivanju, u ranijoj verziji ovog teksta navedeno je da je otprilike jedan procenat argentinske populacije crn prema popisu koji je objavila vlada 2010. Iako je broj crnaca prema citiranom izvoru bio tačan, procenat je zapravo bio daleko manji od jednog procenta i članak je izmenjen tako da se to navodi.

Sportska ekipa a ne Diznijev film

U samom tekstu se, u formi blagog ukora, podseća: "Zapažanje nije novo. U 2014, posmatrači su se šalili kako je čak i nemačka fudbalska reprezentacija imala najmanje jednog crnog igrača, a, čini se, Argentina nije imala nijednog".

Logični odgovori u ovakvim kampanjama nemaju nikakav odjek.

Kad je reprezentaciji Maroka pred polufinalnu utakmicu sa Francuskom stigao prigovor da su afrička reprezentacija a nemaju crnih ljudi (za razliku od evropske crne Francuske) njihov selektor Valid Regrari, Marokanac rođen u Francuskoj i igrao u Francuskoj, smešio se odgovarajući - da su oni fudbalska ekipa a ne Diznijev film.

To je proletelo kroz javno mnjenje kao zvezda padalica. 

Da je to rečeno u vreme kad se ovaj naslednik Mostarca Vahida Halilhodžića na mestu selektora Maroka rodio (1975) mediji, državne institucije, korporativni kapital, svi bi bili oduševljeni. Tada je Zapad učio čitav svet da izuzetne poslove treba da rade najbolji, a dominacija zapadnog sveta se podizala na predavanjima o  meritokratiji - vođstvu, koje je teoretski zasnovano na zaslugama, talentu, veštini, inteligenciji i drugim relevantnim veštinama, pre nego na nasleđu (aristokratija), bogatstvu (plutokratija) ili volji većine (demokratija).

Međutim, danas je to na granici "političke korektnosti". Dopušta se kao duhovitost, a onom ko bi to ponavljao neće biti praštano.

Zašto se medijski "liberalni dvor" Zapada toliko bavi "belom Argentinom" ili "belim Marokom"? Rasizam je zapadni nasad, osnova uspostavljanja zapadne hegemonije. I tu su Anglosaksonci sam vrh. Oni su bili rasisti kad im se to isplaćivalo, danas znaju da je isplativije biti – učitelj antirasizma. Na ruševinama kolonijalnog doba, okrezavili Zapad se okreće "mekoj moći".

Majmuni i civilizacija

I zato tako lako iza sveg tog prenemaganja "suludih krstaša" izbije incidentni glas o njihovim stvarnim željama – kao kad na danskoj televiziji pokazuju da su Marokanci – majmuni. To je nacionalna TV2. Ne, nisu ni niža rasa, nego primates da – gde je nauka ugurala ljude, majmune i lemure. A majmuni su niži primati.

A kojim povodom su Marokanci svedeni na "mankije"?

Kad su doveli na stadion svoje majke obučene u tradicionalne arapske nošnje!

Biti tako iskreno povezan sa roditeljima i porodicom, za Zapad, može samo drugorazredni primat. I, to je najteže podrivanje nedodirljive ideologije transrodnih dostignuća...

Setite se trijumfa Končite Vurst 2014. na Pesmi Evrovizije. To je civilizacija! To je jedini put te civilizacije. Kao, na primer, i rad gorostasnog globalnog vaspitača dece Studija Dizni koji ispravlja bajke – jer deca ne mogu  više da budu seke i bate, a princ koji poljupcem u čelo oslobađa uspavanu princezu - čini nedopustvo nasilje. Možda bi ona želela da ju poljubi druga princeza.

I sam fudbal je, tako se govorilo do juče, "muška igra". Sad su već uvedene žene-sudije. Nije nemoguće zamisliti da se u tom progresu aktuelizuje ideja da – i žene postanu deo "muškog" tima. Rešenja su već tu. Neki muškarci, koji su se izjasnili da su žene, uveliko osvajaju medalje u ženskoj plivačkoj konkurenciji.

Kao što se problematizuje "prisutvo crnaca u timovima", zašto se ne bi postavilo pitanje – obaveznog prisustva određenog broja transrodnih osoba. Recimo, tri od 11. Ljudsko pravo! I ko tome sme prigovarati.

Ništa više nije nedodirljivo. Odnosno, u procesu ubijanja svega tradicionalnog, na svakom mestu i u svakom segmentu kulture - ništa neće biti izuzeto.

Javljaju ovih dana da je "prvi put u istoriji" pokrenuto – da se finale Svetskog prvenstva igra ponovo, jer Francuzi nisu zadovoljni suđenjem poljskog sudije Šimona Marčinjaka. To je "nova normalnost". Prvi put neće uspeti, ali sledeći put...

Mrtvi fer-plej

Nekad se fudbal igrao u skladu sa fer-plejom. Držalo se do toga da igrači, sudije, organizatori i publika, svi učesnici, nastoje da se sve odigrava u okvirima pravičnosti, etike, poštovanja, osećaja zajedništva sa konkurentima. I da svi nastoje da tako bude. Postoje incidenti, pojaviće se ponekad i ponegde neki pokvarenjak, prevarant, zlonamernik ali – nećemo zbog toga da stvaramo atmosferu da su svi nemoralni, lažovi, kradljivci.

O fer-pleju više niko ne govori. Raspevani komentatori, koji „znaju“ hiljade besmislica i vanrazumnih rekorda, i ne pominju da je sramota da budeš samoživi bednik i prevarant. Živi se sa idejom da je sve dopušteno i da su onda svi sumnjivi. I sudija i linijske sudije, i delegat i kontrolor delegata... Tako se uzdiže pravilo da je, u ljudskom svetu, jedino mašina – poštena.

Čelindž u tenisu se pretvara u nedodirljivu istinu. Pa, čekajte ljudi, ako linijski sudija može da navija za nekog i "pomeri" lopticu tamo ili ovamo, pa zar ne može to isto da učini neko od koga vi tražite da vam javi šta je kompjuter video? Njemu je lakše da lopticu stavi gde treba nego uniformisanom sudiji koji silazi sa one skalamerije i ide na kraj terena pa zagleda tačku udara. Čini se, da bi svakom ko o tome razmisli to bi bilo jasno. Ali stvara se atmosfera da je takvo mišljenje nedopustivo.

Poništavanje ljudskih sposobnosti i morala, a uz pomoć veštačke inteligencije - transhumanizam je. Imate sudiju koji sudi na očigled javnosti, pun stadion, milioni gledalaca, a vi onda čekate šta će reći war room. Ne verujete onima koji sve to rade pred vašim očima i ne pada vam na um da je logičnije da lažiraju, ako se neko time bavi, oni koji sede u nekom bunkeru?

Ovo je proces u kome je Svetsko fudbalsko prvenstvo samo epizoda. Da mašina ili "mašina" sudi Čoveku postaje realnost.

Opada moć nadzora?

A izvorna zapadna ideologija se zasniva, podsetimo se, na pojmu – koji nastaje od lat. liber, dakle, slobodan. To je bila vrhunska vrednost te civilizacije. Ovo doba lepo opisuje naslov knjige Doba nadzornog kapitalizma. Pristup Zozane Zubof nije revolucionaran. Samo sagledavanje razmera nadzora.

Odavno fudbal nije igra. Igra dečaka na poljanama po Južnoj Americi, Africi, Aziji i najsiromašnijim predgrađima Evrope, a koja nose "stvaralački impuls, slobodu, pronalazački duh, maštu i disciplinu u isto vreme" (J. Huizinga) potpuno je komercijalizovana u zapadnom potrošačkom društvu. Sad to više liči na cirkus.  

Kad jedno dobro dete uđe u zlokobne koridore moći ono je u obavezi da prestane da bude homo ludens i bude, pre svega – disciplinovano. U dubokoj senci fudbalske veštine Lionela Mesija se odigrava sto važnijih stvari: interesi FIFA, UEFA u pranju novca, angažovanje oduševljenja koje oni proizvode za "korisne stvari" – ljudska prava, teror nad političkim neistomišljenicima, tehnološki progres, uređenje sveta iz zavetrine zavere...

Velika buka, koja je počela napadima na organizatora iz Dohe, nastavila se idejom da su kapiteni timova obavezni da propagiraju LGBT, pa izbila kao korupcionaški skandal "Katargejt" u parlamentu Evropske unije; zato svakodnevno začinjavana pitanjima – ne otkud u Francuskoj i evropskim reprezentacijama toliko crnih igrača, nego zašto u najistaknutijim Argentini i Maroku nema „crnih“ – pokazuje da se sumnja da homo ludens, ipak, izmiče nadzoru... To ima da se sprečava svim sredstvima! A one koji to podržavaju mrzeće k'o Ruse.