Vekovne činjenice o ruskom Krimu

Kad Vladimir Zelenski objavljuje kako nema mira dok se Rusiji ne oduzme i Krim, to sad već svima deluje kao provokacija koja služi tome da rat ne prestane. U to više ne veruje niko ni u Londonu, Berlinu, Parizu, Briselu, Vašingtonu...

U stvari, meni je uvek bilo čudno kako je Zapad (ako Ukrajinu od njenog izdvajanja iz SSSR uzmemo kao deo zapadnog istorijskog obuzdavanja Rusije) izgubio Krim... U haosu koji je, sad je već neupitno, februara 2014. stvorio Zapad – nezakonito smenjivanje legalno izabranog predsednika Viktora Janukoviča i imenovanje Aleksandra Turčinova na njegovo mesto – donelo je hitan odgovor Vladimira Putina. Vraćanje Krima u rusku državu.

Katarina Velika kao Petar Veliki

Ako uzmemo u obzir ključni argument u istoriji međunarodnih odnosa – moć, Zapad je pre deceniju bio mnogo jači a Rusija mnogo slabija nego danas. Tako da će se Krim iz 2014. u "savremenoj istoriji" uzimati kao dramatični znak drastičnog opadanja moći SAD, tj. Zapada.

Jer, niste morali da budete analitičar u Lengliju da bi vam bio poznat značaj Krima za Rusiju. To se moglo videti i čuti na sve strane. Kupite neku opštedostupnu knjigu i sve ste mogli saznati. Nama je zgodno da za podsećanje na tu činjenicu uzmemo jedan istorijski bestseler: reč je o knjizi Potemkin – Prince of Princes, istoričara koji je na sebe i svoj rad uvek umeo da skrene pažnju, Sajmona Sibega Montefjora.

Knjiga je objavljena u Londonu 2001. a kod nas se pojavila sad, pod naslovom Katarina Velika i Potemkin – moć, ljubav i Rusko carstvo (Laguna, Beograd, 2023). Od "autora koji temeljno poznaje politiku ruskog dvora i diplomatiju tog vremena, što nije mala stvar jer se težište događaja u knjizi pomera između Sankt Peterburga, Beča, Berlina i Istanbula", nastao je detaljan i raskošan, masovnoj publici prilagođen spis, za koji je i Mik Džeger govorio da je "čudesna knjiga".

Reč je o dobu – poslednja trećina 18. veka – kad je Krim postao ruski.

"Potemkin i njegova carica žudeli su da idu stopama Petra Velikog. Petar je oteo Baltik od Šveđana, podigao tamo veliki grad i izgradio rusku flotu. Sad je Potemkin uzeo Crno more od Tatara i Turaka, izgradio rusku flotu i čeznuo da osnuje sopstveni Peterburg. 'Peterburg, na baltičkom moru, severna je prestonica Rusije, Moskva je srednja, a neka Herson Ahtijarski bude južna prestonica moje vladarke', pisao je (Potemkin) Katarini."

Pola veka kasnije (1824.) Puškin će u Odesi, koja je takođe izronila u tom dobu, reći da je Potemkina "dotakla ruka istorije... Njemu dugujemo Crno more".

Ruski Krim svetski događaj

Šta je Rusija bez Crnog mora u modernim vremenima – geostrateški invalid! Bez pristupa južnim morima, bez kontrole ušća Dunava, sa slabim tačkama u složenim i eksplozivnim kavkaskim kretanjima... Ali to nije činjenica od juče.

U doba ono, Evropa je bila drugačija, istorijski živa i još uvek daleko od stanja "američkog pomračenja" uma. Katarina Velika (rođena 1729. kao princeza Sophie Friederike Auguste von Anhalt-Zerbst iz nemačke periferne državice; carica Rusije 1762-1796; i "primer prosvećenog vladara svog vremena") u poslu uzimanja Krima imala je odlučan stav: "Zavist Evrope posmatram vrlo mirno – neka se rugaju dok mi radimo svoj posao".

Katarinini uspesi na jugu, u Rusiji najveći još od pobede Petra Velikog nad švedskim kraljem Karlom XII kod Poltave 1709, odmah su razumevani kao značajni. "Katarinin ugled silno je porastao, naročito u Evropi", konstatuje Montefjore. "Volter je doslovno poskakivao na svojoj bolesničkoj postelji u Ferneu i pevao od radosti zbog smrti tolikih nevernika."

Pošto je mladi Semjuel Bentam gradio brodove za kneza Potemkina, do Krima je dolazio i njegov stariji brat Džeremi Bentam, utemeljivač utilitarizma na kome se podigao Zapad (etička teorija koja kao osnovni smisao uzima korisnost kao zbir svih zadovoljstava koja su rezultat akcije, minus patnja bilo koga uključenog u akciju). Stariji Bentam, već tada znan i cenjen, poslodavca svog brata Sema zvao je "knez nad knezovima".

Komandantsku ulogu u krimskom ratovanju, iako ne baš uspešnu, imao je i Džon Pol Džouns, "legendarni američki admiral i osnivač američke ratne mornarice". Oficir u Potemkinovoj vojsci je bio i vojvoda od Rišeljea, kome je posle rusko-turskog rata dato da podigne Odesu, a po povratku u domovinu stigao je i da postane premijer Francuske. Tu se našao i Francisko de Miranda, južnoamerički revolucionar, koji će podići ustanak i postati vladar Venecuele. Spominjemo samo najupečatljivije slučajeve.

U krimskom vojevanju učestvovao je i čuveni general-feldmaršal Aleksandar Suvorov, čiji će đak iz tih bitaka, Mihail Kutuzov, posle potući Napoleona.

A "pričalo se, na primer, da je na Korzici jedan mladić ponudio svoje usluge ruskom regrutnom oficiru, generalu Ivanu Aleksandroviču Zaborovskom. Korzikanac je tražio da u ruskoj vojsci dobije čin jednak svom činu u Korzikanskoj nacionalnoj gardi, što prema propisima nije bilo moguće. Mladić se obratio čak i generalu Tomari, zapovedniku ruske Sredozemne eskadre, ali njegov zahtev je odbijen i on je ostao u Francuskoj. Taj nesuđeni regrut u Potemkinovoj armiji zvao se Napoleon Bonaparta."

Montefjore dodaje da je "istorija puna takvih sitničavih pitanja čina. Grof Fjodor Rostopčin, kasniji gubernator Moskve, koji je spalio grad 1812. godine, tvrdio je u svom delu Istina o moskovskom požaru da je video to pismo (generalu Tomari). 'Držao sam to pismo u rukama nekoliko puta.' Žalio je što Bonaparta nije stupio u rusku vojsku."

"Potemkinova sela" su nemačka podvala

Za Katarinu Veliku, "jednu od najuticajnijih i najmoćnijih žena koje su imale vlast u svetskoj istoriji", veže se i anegdota "Potemkinova sela". To je priča koju su u tadašnjem "propagandnom ratu" lansirali Nemci. Tvrdnja bejaše da je knez Potemkin, inače jedan od najbliskijih ljudi carici Katarini, prilikom njenog obilaska Krimskog područja prikazivao lažna sela od papirnih kulisa a da su srećni seljaci seljeni od tačke do tačke njenog puta. Priča je lažna, ali se sad već vekovima koristi kao simbolična slika lažnih uspeha.

Toliko je nekima u Evropi bilo važno da na kontinentu šire priču o "nesposobnostima Rusa i Rusije" da niko nije hteo da obrati pažnju na činjenicu da se Katarina na tom putu, planirano, srela sa Jozefom Drugim, carom Svetog rimskog carstva 1765-90 i vladarom habsburških zemalja. Katarini je bila potrebna njegova podrška za Krim, a Jozefu njena za pripajanje Bavarske. Car iz Beča mogao je da pridoda neku pripovest iz svog viđenja "na licu mesta", ali nije – nije carski lagati. To je posao lakeja i varalica.

Ima u toj "pobedi" nemačke propagande nad ruskom stvarnošću neke istorijske logike. Kad je Montefjore pisao svoju knjigu obilazio je mnoga mesta, pa i "Potemkinova sela" – Sevastopolj, Simferopolj, Herson, Dnjepropetrvsk, Nikolajev, Marijupolj, Odesu... I mesta čuvenih bitaka kao što su Očakov, Izmail... Sva ona su od takvih kulisa da i danas postoje.

Posebno važna scena iz komada "Potemkinova sela" je i ona iz Sevastopolja: "Carica i car raskošno su večerali u ljupkom dvorcu podignutom na Inkermanskim visovima, jezičku koji je štrčao iznad mora. Svirao je Potemkinov orkestar. Tatarska konjica izvodila je vežbe po padinama. Serenissimus je dao znak. Posluga je razmaknula zavese i otvorila vrata balkona. Kad su vladari pogledali napolje, eskadron tatarske konjice prekinuo je okršaj i odskakao u stranu da otkrije 'veličanstveni prizor' od koga je svima zastao dah."

"U okrilju amfiteatra planina pružao se duboki i svetlucavi zaliv. Ispred tog zaliva moćna i brojna flota – najmanje dvadeset pet linijskih brodova i fregata, smatrao je Jozef – stajala je usidrena u borbenom poretku, okrenuta ka dvorani u kojoj su vladari obedovali. Na sledeći knežev znak flota je jednoglasno ispalila pozdravne plotune; sam taj zvuk, sećao se Segir (grof de Segir, tadašnji francuski ambasador u Peterburgu), pokazivao je da je Rusko carstvo stiglo na jug i da Katarinina 'vojska može za trideset sati... da pobode svoju zastavu na bedeme Konstantinopolja'".

Vaše Veličanstvo, rekao je u tom času ambasador Segir, "stvaranjem Sevastopolja dovršili ste na jugu ono što je Petar Veliki započeo na severu".

Ne trguje se s istorijom

Inače, čitavo predstavljanje krimskih dostignuća carici i caru dešavalo se pod slavolukom na kome je pisalo: "Ovo je put u Vizantiju". Jedan Katarinin unuk dobio je ime Konstantin i učen je za ulogu "vizantijskog cara". To je deo ruske ideje o Moskvi kao Trećem Rimu.

Današnje zapadnjačko nipodaštavanje velikih trenutaka istorije jedne velike zemlje kao što je Rusija – geopolitički je neoprez. U velikim zemljama sa osećajem za istoriju utilitarizam se ne svodi na egoizam. Utilitarizam, verovao je Bentam, mora da razmatra interese svih bića jednako.

"Pričalo se da je Potemkin Suvorova, kad je odmah posle bitke (za Izmail 1790.) stigao u Jaši, dočekao bogato i upitao ga: 'Čime mogu da vas nagradim za vašu službu?', na šta je Suvorov prasnuo: 'Ne, Vaša svetlosti, nisam ja trgovac... Niko me ne može nagraditi osim Boga i carice!'"

Iako "doslovno svaka istorija, ruska i engleska, navodi ovaj komadić suvorovljevske legende", Sibeg Montefjore veruje da je taj razgovor samo "plod mašte koji je ušao u istoriju". Jer, kod ozbiljnih ljudi, na kojima se podiže istorija, osećaj za svevremensko se podrazumeva.

Opasno je kad se to zaboravi.

Još dve-tri činjenice o Krimu, za kraj. Mladi sultan Selim III, koji je tek stupio na vlast, potpisao je u onom času Ugovor o odbrani sa Pruskom, "ali mu ni to nije pomoglo u ratu". Posle sudara sa Suvorovim ostalo mu je da potpiše Ugovor iz Jašija sa Rusijom 9. januara 1792. "Po tom ugovoru Rusija je 1783. anektirala Krim."

Hruščoveljevo, administrativno pripisivanje Krima Ukrajini u okviru SSSR 1954, što je osnova današnje krimske drame, samo je epizoda u bogatoj istoriji ovog važnog parčeta zemlje na važnom mestu. I ne rešavaju ta velika pitanja glumci iz lakih komičarskih komada. Jer istorija se ne može svesti na trikove.

Podsetnik: tri datuma koja označavaju postanak SAD su – 1776. Deklaracija o nezavisnosti, 1778. donošenje Ustava i 1791. ratifikovanje Povelje o pravima od deset amandmana koji su postali deo Ustava... To oduzimanje teritorija u tom vremenu je neosporivo. I niko ozbiljan o tome ne bi raspravljao. A pripajanje dela carevine koja se istorijski raspadala u istom vremenu, u 18. veku, normalno je osporavati ako ste Zapad u opadanju. Da ne opisujemo to stanje onom opštepoznatom Špenglerovom sintagmom…