Šta će Americi rat protiv Kine?

Naslovi uvek varaju. Obećavaju više nego što će čitalac naći u tekstu. Ali u doba klikova naslovi više ne varaju, nego – lažu. Kad stignete do sadržaja jedino što vas raduje je što ne morate da kroz te gomile reči kopate do kraja.

Tako će se čitalac "Forin polisija" obradovati pred naslovom Gotovo ništa nije vredno rata između SAD i Kine. Jer posle proksi-rata u Ukrajini SAD protiv Rusije i rizika koje on nosi, svet, posebno zapadni, plaši se još jedne slične pogibelji. To što se svet toga plaši prilika je da ga se besomučno straši. Odnosno, da mu se sugeriše da dobra Amerika nikad ne bi pokrenula nikakav rat, ali zla Kina se, izgleda, neće moći uzdržati.

Amerikanac koji je upoznao Kineze

Tekst u FP je potpisao kolumnista ovog magazina Hauard Voring Frenč, inače dugogodišnji spoljnopolitički novinar "Njujork tajmsa", koji je toliko vremena proveo na Dalekom istoku, pa i u Kini. Pre šest godina objavio je i knjigu Everything Under the Heavens: How China's Past Helps Shape its Push for Global Power (o tome kako je kineska prošlost pomogla u oblikovanju njenog napretka do globalne sile), a kao neko ko ništa manje nije bio uspešan ni kao fotograf, poznat je i kao autor višegodišnjeg projekta Nestajanje Šangaja (Disappearing Shanghai: Photographs and Poems of an Intimate Way of Life, 2012) koji je viđen na izložbama u Aziji, Evropi i Sjedinjenim Državama. U knjizi koja je objavljena pod istim naslovom njegove fotografije su sjedinjene sa lirikom "intimnog života" romansijera i pesnika Ćiu Sjaolinga. Haurd V. Frenč je od 2008. i profesor na Fakultetu novinarstva na Univerzitetu Kolumbija.

Pravimo dug uvod jer je važno ko će nam objašnjavati "samo da rata ne bude, ludila među ljudima,/veliki nude zablude, plaše nas raznim čudima/ i svakoj bajci naude – samo da rata ne bude!" (Balašević, 1987).

Tekst Gotovo ništa nije vredno rata između SAD i Kine je i kratak i prazan. Dok Frenč večera u bogatom šangajskom restoranu, uz tihu lokalnu muziku, primećuje kinesku porodicu prekoputa – tri generacije isto večeraju – dve bake i dve deke, kćerka po odeći se vidi iz uspešne klasi i dete. Frenč nalazi da su oni iz njegove generacije – bake i deke "istrošeniji od prosečnog Amerikanca" njihovih, tj. Frenčovih godina (1957) jer su prošli Kulturnu revoluciju (od 1966) koja je nosila velike društvene drame pa i glad od koje se umiralo.

Palo mu je na um i da svoj lament nad Kinom i Kinezima podeli sa jednim od deka, koji je na sebi imao "Gep" majicu, "ali pomislio sam da bi to bio prevelik udar, uzdržao sam se, s žaljenjem".

Šta bi za Kinu bilo pametno, po Amerikancu

U toj ideji da bi savremeni Kinez, o svojim iskustvima, plakao na ramenu dobrom Amerikancu, krije se verovatno najdublji jaz nerazumevanja. Ne, to ne znači da se ne bi mogao naći Kinez koji bi pričao kako njihov put može da se ugura u američko razumevanje događanja, ali to ne bi moglo da promeni – ulogu Amerike a ni stav sad već moćne Kine prema tim događanjima. Drugo, sama ideja da se očuva status quo u vreme kad se odnos snaga menja na tvoju štetu je razumljiva, ali potpuno – ahistorična. To je lepo u dečjoj igri "mir, mir, niko nije kriv", ali istorijski je gruba laž. I nepodnošljivo podmetanje.

Dakle, lepo je rečeno "ne postoji ništa što je vredno rata između Sjedinjenih Država i Kine". Smisleno zvuči i da "kontrola nad Tajvanom, koju je vlada kineskog predsednika Si Đinpinga pretvorila u javnu opsesiju, nije vredna ubijanja koje bi izazvala kineska invazija i bilo kakav odgovor SAD u odbrani tog ostrva". Pa ni pokušaji održavanja "geopolitičke nadmoći SAD u svetu takođe nisu vredni velikog oružanog sukoba sa Kinom". O čemu se onda radi?

Pa, o tome što je Angela Merkel rekla o Minskim sporazumima: mi na Zapadu verujemo da vi na Istoku ne vidite i ne možete da prozrete u naše namere, čak i kad su one očigledne. Mi vas lažemo dok vas gledamo u oči, a vi i dalje verujete da reč nešto znači. Zašto, uostalom, ne bi to i dalje radili kad je to dosad funkcionisalo.

Gospodin Frenč je, prema istom tekstu, bio mesec dana u Kini, pa nije mogao da vidi ono što nam javlja Majk Vitni, američki analitičar iz Vašingtona, ali čiji pogled na svet nikad nije bio predmet interesovanja "Njujork tajmsa" ili "Forin polisija". On piše: "Antikinesko ispiranje mozga je brzi put do rata". I navodi primere, kako paralelno sa antiruskim cunamijem napreduje i širenje antikineskog raspoloženja među Amerikancima.

Ko više veruje u te gluposti i laži?

"Sjedinjene Države moraju imati neprijatelja. Poslednjih sedam godina neprijatelj je bila Rusija. Sada se fokus pomerio na Kinu. Pogledajte naslove na Gugl vestima i videćete na šta mislim: Da li je Amerika suviše spora da se probudi pred kineskim pretnjama? Zašto je Kina pretnja Sjedinjenim Državama? Da li su SAD spremne da na vreme odgovore na pretnje Kine kako bi uspostavile razliku? Kina i Rusija vode još jedan hladni rat – da li je Zapad spreman za izazov? Kina tajno šalje opremu da Rusija opremi vojsku; Si Đinping priprema Kinu za rat...

Dobili ste sliku? Kina je velika pretnja Sjedinjenim Državama. Zaboravite da SAD redovno šalju ratne brodove u Južno kinesko more i Tajvanski moreuz.

Zaboravite da su SAD opkolile Kinu vojnim bazama i raketnim sistemima.

Zaboravite da su SAD poslale više delegacija u Tajpej kršeći politiku 'jedne Kine'. Zaboravite da SAD naoružava i obučava vojno osoblje u tajvanskoj vojsci.

Zaboravite da SAD nameću jednostrane carine na kinesku robu i sankcionišu kineske biznismene. 

Zaboravite da su SAD sprovele najdrakonskiju blokadu naprednih poluprovodnika u istoriji.

Zaboravite da SAD grade antikineske koalicije širom regiona.

Zaboravite sve ove stvari jer – pred genijalnostima koje dolaze iz mejnstrim medija – Kina je problem, Kina pretnja, Kina zemlja koja gura svet ka ratu.

"Da li više neko veruje u ovu glupost?", pita se Vitni.

To onima koji organizuju glupost više nije ni važno, jer se ušlo u fazu kad "vlada oblikuje percepciju javnosti i postavlja temelje za rat".

Mesečnik The Diplomat piše kako je "ključna karakteristika današnjih mejnstrim zapadnih medija nemilosrdno batinanje Kine. Neuobičajeno i zamorno, često uključuje naručene trivijalnosti ili izmišljene priče bez dokaza...  Ali takve priče se puštaju bez kraja".

Kongres javlja o 496 američkih vojnih intervencija

Iza "buke i besa" stoje činjenice da Kina u poslednjih 70 godina nije započela nigde nekakav rat, dok su Sjedinjene Države, prema izveštaju Kongresne istraživačke službe, od 1991. do 2022. "pokrenule najmanje 251 intervenciju. Izveštaj je pokazao da tome valja dodati još 218 američkih vojnih intervencija u prethodnoj istoriji SAD – od 1798. do 1990. godine."

"To čini ukupno 469 američkih vojnih intervencija od 1798. godine koje je Kongres priznao... Lista zemalja na meti američke vojske uključuje ogromnu većinu nacija na Zemlji, uključujući gotovo sve zemlje Latinske Amerike i Kariba i veći deo afričkog kontinenta." Koliko god da ste kritični prema američkom pacifizmu, ove brojke vas ostavljaju poraženim.

Kad se sa umerenim Kongresom uporedi brojanje Centra za strateške studije Univerziteta Tafts onda je suočavanje još dramatičnije: "SAD su preduzele više od 500 međunarodnih vojnih intervencija od 1776. godine, od kojih je skoro 60 posto preduzeto između 1950. i 2017. godine", piše u projektu. 

"Štaviše, više od jedne trećine ovih misija dogodilo se posle 1999." Primedba koja stoji u tom projektu je objava smrti logike: "Sa završetkom ere hladnog rata, očekivali bismo da SAD smanje vojne intervencije u inostranstvu, pretpostavljajući postojanje manjih pretnji... Ali ovi obrasci otkrivaju suprotno – SAD su povećale svoje vojno angažovanje u inostranstvu."

To što američka propagandna mašinerija ignoriše ne znači da ljudi u svetu ne razumeju ko je glavni siledžija savremenog sveta. Koliko god da je "ispiranje mozga" uspešna operacija, samo ispiranje nije potpuno. Ima nešto u ljudskom biću što ne podnosi laž i lažove.

Majk Vitni, tako skreće pažnju na skorašnja istraživanja javnog mnjenja u svetu: "A koja država je 'najveća pretnja miru u svetu'? Kina?", postavlja on retoričko pitanje i daje odgovor: "Ni blizu! Pogledajte: SAD su se pojavile kao najveća pretnja svetskom miru, a slede Pakistan i Kina, u globalnom istraživanju koje je krajem prošle godine sproveo WIN/Gallup International u 65 zemalja sveta. Od više od 66.000 anketiranih širom sveta, 24 posto ispitanika veruje da su SAD najveća pretnja svetskom miru. Da su to Pakistan i Kina veruje osam, odnosno šest odsto ispitanih, dok su Iran, Izrael, Severna Koreja i Avganistan izjednačeni na četvrtom mestu sa po četiri odsto." Posle decenija dezinformisanja i laži "vodeći svetskih medija" taj prosti narod misli tako!? Sve u svemu, "džaba ste krečili"!

To što je brižnom Hauardu V. Frenču isti rizik za započinjanje rata, Kina i Amerika, u svetu se vidi kao 4:1. Četiri puta više Zemljana zna da su američke potrebe za ratom veće od kineskih!

Dajmo sad Majku Vitniju još jednu rečenicu: "Kongres se sprema da potroši još 'stotina miliona dolara' da intenzivira medijsku indoktrinacionu kampanju da osigura da će svaka osoba koja kritički razmišlja i veruje da SAD treba da vode politiku mirnog angažovanja sa Kinom - biti proglašena kukavicom i marionetom Si Đinpinga".

Ovo pokazuje da se teror dezinformisanja troši neuhvatljivom brzinom. Što će svet učiniti – slobodnijim i ljudskijim mestom.