"24 minuta" čiste magije
Za svojih deset i kusur godina paralelnog postojanja, i vlast i njena satirična kritika, činjenica je: bitno umnožavaju svoje pristalice. Tako uzeta, ova činjenica može ići u prilog jedino onom stanovištu koje tvrdi da i vlast i satira koja tu vlast uzima kao inspiraciju, funkcionišu sasvim po principima uzajamne koristi
U teoriji, društveni značaj političke satire različito je predstavljen. Stanovišta se radikalno razlikuju i kreću se od toga da je politička satira način demokratske legitimizacije vlasti koja je uzeta kao povod za duhovitu kritiku, do toga da se političkom satirom zaista bitno ugrožava aktuelni politički režim.
Ipak, nije jednostavno dokazati ni jedno ni drugo stanovište. Neophodno je, naime, ustanoviti jasnu uzročno-posledičnu vezu kako bi teorijsko stanovište imalo svoju plauzibilnost. Taj posao u teorijskom smislu nije lak, pa ostaje (teorijski) neizvesno kako to (i pred kim?) vlast crpi svoju legitimnost iz činjenice da – makar sa mesta satire – naširoko dopušta sopstvenu kritiku, a, s druge strane, nemoguće je pouzdano utvrditi to kako biračko telo menja svoja politička opredeljenja nakon iskustva gledanja takvih sadržaja.
Ipak, nešto se da zaključiti i iz samog konteksta.
Najpoznatija politička satira u Srbiji jeste "24 minuta" Zorana Kesića. Po pretpostavci, ekipa okupljena oko ovog projekta, na duhovit i efektan način iznosi nimalo prijatne društvene činjenice koje su – tako iznete – neugodne za aktuelnu vlast, a koje se tiču života svih nas. Koliko je način takve kritike zaista neugodan po samu vlast i koliko se to što je predmet kritike zaista tiče i života onih koji kritiku šarmantno iznose, ostaje, ipak, nedovoljno jasno.
Za svojih deset i kusur godina paralelnog postojanja, i vlast i njena satirična kritika, činjenica je: bitno umnožavaju svoje pristalice. Tako uzeta, ova činjenica može ići u prilog jedino onom stanovištu koje tvrdi da i vlast i satira koja tu vlast uzima kao inspiraciju, funkcionišu sasvim po principima uzajamne koristi. Ta korist, naravno, nije nikad ustanovljena na način da su se akteri tog odnosa, prethodno dogovorili oko svega, već je čitava stvar mnogo spontanija: vlast dobija svoju demokratsku legitimnost a satiričari takve vlasti, zauzvrat, svoje pristojne živote i dragocenu im – moralnu izuzetnost, samo zbog puke činjenice da svako može i mora neometano da radi svoj deo posla.
Svakovrsna politička opozicija se, međutim, u političkoj areni koja je sve samo ne arena, po nekom nepisanom pravilu, hronično raspada i atomizuje, i kao takva – ona ne prestaje da se neusaglašava ni oko jedne bitne stvari decenijama već, a famozni "običan čovek", jedina je istinska adresa za ovaj spektakl, jedini koga se ovako nerešivo postavljen problem – neposredno tiče.
Poznajem lično nekolicinu pristalica aktuelne vlasti koji su strasni gledaoci subotnje satirizacije vlastitih životnih prilika a jedan od njih, moj je komšija. U fazama svoje apsolutne naivnosti, verovao sam da ovi ljudi usled izloženosti takvim "duhovitim" interpretacijama svojih života – menjaju svoja politička stanovišta i dolaze do nekakve "svesti". Nakon decenije iskustva u društvenoj realnosti u kojoj se doslovno ništa politički ne menja, razumeo sam da jedini kojem je neophodno da radi na sopstvenoj svesti – jesam ja.
U svojoj knjizi "Misliti, brzo i sporo", Danijel Kaneman, između ostalog, piše o tome kako je čovek po svojoj prirodi kognitivno lenj i pristrasan, kako mu je teško da "pali" svoj misaoni aparat i da, upravo zbog toga, on često izbegava da apstrahuje, mrzi ga da juri "skrivene" uzroke i motive, već – na prvu loptu – zaključuje, odmah, ono što mu prvo padne na pamet, samo kako bi "pobegao od svakog pitanja i problema", nazad u carstvo svoje misaone inertnosti. Primer kojim on ilustruje tu urođenu misaonu lenjost, jeste istraživanje obavljeno nad brucošima jednog matematičkog fakulteta, i ono je ovako postavljeno:
Olovka i gumica ukupno koštaju 110 dinara. Olovka je skuplja od gumice za 100 dinara. Koliko koštaju pojedinačno?
Uslov je bio da se odgovori odmah, ono što nam "prvo pada na pamet". Rezultat istraživanja je potvrdio Kanemanove pretpostavke o "lenjom umu". Šezdeset posto ispitanika, mahinalno i "intuitivno", odgovorilo je da je cena olovke 100 dinara, a gumice 10 dinara. Iako je prostom računicom lako ustanovljivo da odgovor nije tačan, "intuicije" lenjog uma – navodile su ispitanike da brzo i odmah odgovore pogrešno. Zaključak se sam nameće: zavodljiva iluzija da ono što nam "prvo" pada na pamet, jeste uvek tačno, postoji zbog toga što se brzi odgovori vezuju za emociju olakšanja i rasterećenja, i što nas lišavaju onog napora da aktiviramo vijuge.
U kontekstu mog komše režimlije, koji se glasno smeje sopstvenom životu svake subote uz 24 minuta, kao da ga se taj njegov život nimalo ne tiče, i tako stiče iluziju da je "iznad" vlastitih prilika, Kanemanov zaključak nam nedvosmisleno može biti od koristi prilikom pokušaja objašnjenja za komšina ovakva ponašanja. Naime, sve ono neprijatno što smo dobili iz svojih života, u glazuri "humora", i predstavljeno tako da se tiče svih nas i da je vredno tek jedne šale – postaje lakše za svariti ako nam je "prvobitna intuicija" u vezi sa svim, pozitivna, a takva je jer je izazvana poznatim kontekstom: subota veče je, vreme je za razonodu uz "24 minuta".
U ovim jetkim opaskama na tuđ životni račun koje ekipa oko Kesića uspešno predstavlja i sebi i drugima kao da se i njih skupo staju, nisam jedini koji vidi znak opšteg gubitka svakog kompasa. Prostor da se to saopšti, ipak – minimalan je i nemoguć. Nimalo po strani, nije ni činjenica da sam i sam u jednom trenutku poverovao da učestvujući u takvim programima, mogu iz čiste "zeze" da pozitivno utičem na nimalo šale vredne sudbine i živote, naprotiv. Iskustvo neposrednog učestvovanja doprinelo je tome da jasno pokapiram čemu takvi sadržaji zaista služe.
A oni služe samo jednom.
Subotom naveče, naime, Zoran Kesić izvodi čistu magiju pod plaštom satirične emisije. Neprijatnu društvenu realnost koju drugi živimo, alhemijski on pretače i vezuje za pozitivne emocije i vešto stvara prvobitne "intuicije" o takvoj realnosti koje nam govore da je, ipak, sve u redu.
Društvena funkcija ovakvih programa, kada je Srbija u pitanju, analogna je onom pražnjenju besa i primenjenom, instant patriotizmu koji možemo videti na fudbalskim tribinama. Ako je omladini do Kosova, eno neka svoje emocije u vezi s tim, izdivlja na stadionu svakog vikenda, a ako je nekome do kritike vlasti – evo Kesića subotom, da se malo svi slobodno smejemo svemu što vam se dešava. A od ponedeljka, Jovo nanovo deceniju i kusur već. Neki od vas, doduše, malo tvrđe, al', šta da se radi, život je takav – čupav i dlakav.
