Tvitovima protiv nepostojećeg fašizma

Neke od njih su desetine hiljada ”misli” i kvaziduhovitih opaski svedenih u formu ”cvrkuta” ograničenog broja karaktera, do danas objavili, pa ništa još uvek ne ispuni tu njihovu taštinu u koju bi da zatoče sve nas: još bi da ”cvrkuću” protiv svega što im zaliči na neprihvatljivu im normalnost.

Mehanizam je prost i onima kojima je dato da ovu stvar razumeju bolje od nas, a koji su pomenutu platformu i smišljali, jasno je zašto mora baš tako i u toj formi: etiketira se gotovo nasumice bilo koga na koga se baci ”sumnja”, logika ”gde ima dima, i vatre ima” uradi svoj posao dalje, i stvar je rešena u korist opšteg i obavezujućeg jednoumlja: nepodobnima mesta nema.

Iks mreža služi da se ukaže upravo na te u nevirtuelnoj realnosti nepostojeće nepodobnike i da pruži satisfakciju i osećaj samobitnost njenim korisnicima, koji ”dižu glas”. Šta god da Ilon Mask hteo da od svoje mreže učini i kome god i kako god da isprkosi, ona će služiti ovome i tu nema puno mrdanja: njena forma je takva da proizvodi samo takve učinke. 

Odavno je već u svojoj ”Buci i besu”, Fokner primetio da odbrana same stvari, rađa tu stvar bez obzira da li je iko ugrožava. Česterton je takođe na sličan fenomen ukazao: Jeres rađa pravoverje. Da bi, dakle, sve što nam savremena propaganda nalaže da mislimo, moglo da postoji, neophodno je da što više ”neprijatelja” svoje ”ideje” ”prepoznajemo” oko sebe: fašiste, ženomrsce, genocidaše i druge protiv kojih društveno-mrežni aktivisti žele da veruju da se bore. Normalnom svetu onda ne ostaje ništa drugo nego bude viđen kako se međusobno kolje i siluje, kako bi samonametnuti nam ”pravednici”, imali za pravo. 

Paradoks ovde ne prestaje. Iako nepodobnika ne postoji u obilju u iskustvu naše društvene realnosti onoliko koliko nas na njih upozoravaju, da bi "influenseri" bili to što jesu, oni moraju neprestano da tvrde i iznalaze nekoga koga se u realnosti mora optužiti da je on baš ”taj”. Svako malo, mora pasti po jedna glava kojoj se omakla neka ”nepodobština”.

Nakon što su iznašli na silu boga onog nepodobnog, neophodno mu je, zatim, zaista i uskratiti radno mesto i priliku da od svog takvog nepodobnog misaonog rada živi. Onaj ko mu uskraćuje pravo na rad, time dokazuje svoju lojalnost ”opštoj” ideji jednoumlja.  Uostalom, ako se taj neki već drznuo da ne poštuje sveta pravila našeg jednoumlja i denuncijacije koja mu je pripadna, neka snosi konsekvence.

Lozinke koje su poželjne i koje nam garantuju opstanak i način da se od upotrebe njih živi, svima su već dobro poznate. Prokazuju se narečeni genocidaši i podržavaoci takvih ljudskih težnji, zatim, razume se - fašisti, ženomrsci, republiko-šumci, i drugi za koje se šušne da su ”od zla oca i gore matere” i da su im motivi i namere onakvi kakvi su odlučili neki influenseri na Iksu.

Njih takve glasno i neprestano moramo oko sebe da prepoznajemo i na njih da ukazujemo - svojim objavama. Ko god ne učestvuje u hajci protiv u realnosti nepostojećih ”njih”, rizikuje da ga i samog izopšte i ponište.

Hleb naš nasušni, od mišljenja i deljenja ovakvih misli, danas nam je dat samo ako neprestano oko sebe prepoznajemo i o tome putem društvenih mreža svedočimo o nečemu što u realnosti zapravo ne postoji. Među Srbima, naši influenseri kažu, zapatilo se  ponajviše takvih nepodobnika i zato je tu neophodna neprestana ”istraga” i potkazivačina.

Ko god da promoli nosa i drzne se da ponešto od podrazumevanih i obaveznih ”istina” javno dovede u pitanje, olako će dobiti etiketu kojom će, često da to i ne zna, trajno završiti svoju karijeru mislećeg bića. Od ”male kite” energenta, do ”genocidaša”, put je od svega nekoliko reči. Na stubu srama i izrugivanja, završiće njegova reputacija kao mislećeg bića. Ostaje mu samo famozna trafika da tamo u noćoj smeni politički nekorektno misli za svoj groš, ne ugrožavajući bilo koga, ili nešto drugo u zoni fizičkog rada svakako. Sa mišljenjem je taj i takav završio.

Lično ne poznajem nikog ko aktivno koristi ovu mrežu i prilično sam ponosan na tu činjenicu. Ova društvena mreža predstavlja glavno mesto denuncijacije, u svetu ”liberalne” misli.  To što sebe nisam hteo sebe da zatočim u zajednici jednoumnika koji se međusobno prate i podržavaju, šeruju cinične, samo njima duhovite opaske, u lavirintu sopstvenog eha i ega, dovijajući se ko će na račun političkih i životnih neistomišljenika da izbaci što efektniju sentencu - moj je izbor na koji sam ponosan.

Društvene mreže inače ne trpe ”previše” ozbiljne misaone ispade, ali ”urbani” Iks srpskih influensera, mesto je najučinkovitijeg ”targetiranja” naših dana, i ono se tamo odvija sa religioznom posvećenošću potkazivača. Vremena su se promenila, dakle - ubrzala do nepojamnog maksimuma.  

Ako se nekad nešto u materijalnoj i očevidnoj realnosti dešavalo, pa se o tome, zatim, izveštavalo putem medija, da bi se u jednom istorijskom trenutku, čak - izveštavalo kako bi se postiglo nešto u toj materijalnoj, očevidnoj realnosti - danas nikakva ”realnost” ne postoji pouzdano, ali se zato neprestano izveštava o ”realnim” neprijateljima na svim stranama kao da je to najpouzdanije nešto što promiče samo ”maloumnima”. Odavno je to, naravno, tematizovano u teoriji koja nikako da padne šaka ”najglasnijim” među nama, pa je zbog toga izlazak iz ove vrste simulakruma gotovo nezamisliv. 

Ako su neki od njih, međutim, i uspeli ponešto da razumeju o tome kako se nepostojeći ”fašisti” lako proizvode raznim formama histeričnog afektiranja u prilog važnosti ”antifašizma”, putem društvenih mreža, oni su, sigurno, ”razumeli” i to da im se baš i ne odustaje od zadovoljavanja svojih relativno oplemenjenih fizičkih potreba, koje su kod sebe uspeli da razviju upravo tako silnim društveno-mrežnim zalaganjima protiv tih nepostojećih ”fašista” koji su na sve strane.

Oni ”rade ono što ih plaća”, i tačka. Odnosno - ”smrt fašizmu” rado kliču, a ta parola danas što ne znači ništa drugo nego ”od ovih reči do kojih mi nije stalo ni zeru, ja imam i socijalni status, i apanaže, i tezge i sve što mi za život i ego treba”, prema tome - fašista si ako probaš ovo da mi ugroziš na bilo koji način.

Rečima gorepomenutog Foknera: ”Voleo je da brani čast svoje žene bez obzira da li je ta čast napadnuta, jer je ta čast postojala - samo kad bi je on branio”.

Otprilike tako nekako i naši društveno-mrežni aktivisti, u neprestanoj borbi sa neophodnim im vetrenjačama, stiču ego-status svoj nasušni i zarađuju za hleb od sedam kora simulakruma što ga proizvode svuda oko sebe. Svakog od nas koji bismo da smo normalni i da verujemo u normalnost drugih, važno je optuživati: čas za ”fašizme”, čas za ekskluzivno vlasništvo nad energijom ”male kite”. Kako i zašto su takva ponašanja jedina prihvatljiva i jedina isplativa ispoljavanja ”inteligencije” na društvenim mrežama danas, neka ostane otvoreno pitanje za kraj ovog skromnog zapažanja.