Januar, književne nagrade i pišanje uz vetar

Pre neki dan mi je jedan čova koji ima priličan kredibilitet u svetu naše književnosti, profesor na Filološkom fakultetu, prilikom upoznavanja, uputio simpatičan komentar: "Imate neverovatan književni dar, ali volite da pišate uz vetar", aludirajući na moj, široj javnosti sad već dobro poznat, odnos prema književnim nagradama, "sceni" i tzv. establišmentu: ponekad neću ni kako ja hoću.

Ženski glasovi će tek da vrište: Slučaj Ane Miloš

Nasmejao sam se i dodao opasku na svoj račun: "A onda se žalim na vetrove kad mi sopstvena pišaćka pada po licu". Tako smo stvorili jedno zdravo središte za početak sadržajnog razgovora o literaturi. Iskrenost, samokritika i dar za sprdačinu na sopstveni račun – neophodni su da bismo bilo šta razmenili. Osim u slučaju kada želimo da "minglujemo", onda to sve ne važi, i mora samo odurno dodvoravanje i cvrkutanje, od čega se, na koncu, kod ljudi sa iole osetljivim duševnim sastavom, pojavi psorijaza, ili nešto drugo, kožno – u najboljem slučaju.

Što se mene tiče, januar, mesec književnih nagrada, zaista jeste doba za uriniranje uz i niz vetar, i profa je bio u pravu da mi je to neka vrsta navade.

Nekad promašim, nekad šaram, nekad baš ne šaram, nekad sebe poštrcam, ali nepogrešivo sam ubeđen da radim pravu stvar: uzburkavam žabokrečinu rizikujući da budem viđen kao neko ko živi za skandalozno i nedolično. Iskreno – uspeo sam nekako da se ne bavim time šta će ko o meni misliti. Radim ono što moram, iz stomaka, i verujem da nije priviđenje – zapažam krajnje dobre učinke. Pojavljuje se sve više relevantnih književnih nagrada, pristojnih novčanih iznosa, razgovara se o literaturi: da li ona služi za ili na štetu zdravlja nečijih baba. Ne kažem da sam za sve to zaslužan direktno i neposredno, ali moje učešće u tim zbivanjima nije neznatno, i to me raduje.

Taština i želja

Međutim, "pristojnost" našeg paraknjiževnog svetića na koju bi mnogi, došaptavajući mi da se skrasim i da prestanem sa pišanjem uz vetar, "pristojnost" na koju bi da me obavežu, skriva u sebi, nepogrešivo, "ruka-ruku-mije" logike, nepotizme, partijske podobnosti, kolegijašenja, kumstva, "ja tebi ti meni", "tante za kukuriku" i druge "vrline" kulturne zajednice, koja izneveravanje ovakvih "uzajamnosti", budući ogrezla u njih, nažalost krajnje iskreno – vidi kao čin nezahvalnosti, a ne kao principijelan gest.

Primera radi, moja pobuna protiv NIN-ove nagrade, nakon što sam je dobio 2019. godine, značila je da sam "nezahvalan", a ne da se borim za svoje pravo da ne budem političko-ideološki sledbenik onih koji me nagradiše, iako mi je novčani deo nagrade životno važan. Pobuna protiv nagrade, uobičajena je tek nakon što se nagrada ne dobije, a do tada joj se sujeverno nadamo. Ovakvo moje izneveravanje logike "pobune", značilo je samo jedno – da je problem u meni. U svemu našem, (para)književnom, jasno je – kriju se razne podobnosti na koje moramo da želimo da smo spremni, ako uopšte želimo da nas uvaže. Ko se drzne da proba drugačije – proglasiće ga ludakom.

Početkom svake godine, dakle, pošten svet (u koji sebe ovim povodom ne želim da ubrajam) ne može da živi od spisateljica, muških, ženskih i srednjih, pisaca sa malim i velikim "p", i naših taština koje zrače željama da nam se prošlogodišnja pisanija priznaju kao relevantna, da za ta svoja pisanija dobijemo nagrade, što znači samo dve stvari: satisfakcija za krhki nam ego i neki dinar u džepu, napokon.

To sve, kao što rekoh, nimalo nije loše za književnost, iako je često – lišeno elementarnog ukusa. Unapred, jasno je, odbijam optužbe da sam to samo ja takav gnjiduljko, a da je ostatak "književnog sveta" decentan i nezainteresovan za priznanja.

Svest o granicama

Upoznao sam previše svojih koleginica i kolega da bih poverovao u tu laž da postoje oni među nama lišeni goriva sujete. Postoje samo oni koji dosta šeprtljavo izvode taj ples lažne ravnodušnosti, ali takvi su najdosadniji ne samo uživo, nego i u pisanju. Znam nas pisce, nažalost, u tanane naše duše, duše koje su nam predugo već izgubljene u potrazi za rečenicom koja bi nam zaličila na bar jednu Andrićevu i za koju bismo verovali i da neki, možda i nebeski – žiri koji odlučuje o našoj književnoj sudbini, u njoj vidi istu tu sličnost. Živimo za to. Neki, srećom, ne zauvek. Neki, nažalost, zauvek.

I to razlikuje kvalitetnog od manje kvalitetnog pisca: sposobnost da odustaje od laskavih viđenja sebe u koje je sam sebe ubedio, pa da još dokaze za ta svoja ubeđenja – zahteva od drugih. Nagrade često znače simboličku, lažnu potvrdu da nije slučaj ono što se čitav život pribojavamo da možda ipak jeste: nismo Andrić! I zato čeznemo za njima jer strepimo da smo možda zaista samo neko bedno piskaralo koje je ceo život maltretiralo sebe i bližnje – iluzijom sopstvene veličine.

Tim našim mučnim uobraženjima o vlastitoj važnosti, potvrdama ili osporavanjima, da li zaista jesmo ili nismo "žive legende", "živi klasici", ono što mislimo da neko o nama misli da jesmo – snage daju književni kritičari okupljeni u neparnom broju, u žirijima za neke od književnih nagrada za kojima čeznemo. Tad nastupa njihovih pet minuta: procenjivanje snage naših (umišljenih) talenata, na koje čekamo postojani u svom mišljenju kao "Šredingerova mačka".

Kritičare, međutim, prati jedan drugi neprijatan rep: glupo, uvreženo stanovište da su oni samo tek neostvareni pisci, da su i oni piscima hteli da postanu, ali da im je – eto – nedostajalo talenata. To najčešće tvrde baš oni pisci koji nikada nisu odustali od pogrešnih ubeđenja o enormnim razmerama svojih "darova". Njima, nažalost, nema načina da padne na "talentovanu" pamet, to da je svest o granicama svojih talenata, vrsta talenta, i da bi i njima možda bilo bolje da odustanu od vere u literarno talentovane sebe, napokon. To da postoje, i da su i te kako izazovna i zanimljiva , i "talentovana čitanja" književnosti, to im je nepojmljivo.

Naime, logika je i u ovom međuljudskom odnosu nekakvih "moći" i zahteva za uzajamnim priznanjem, nažalost prosta i prostačka, i postala je jedini kod našeg kulturnog bića: nenagrađen pisac, nakon što je nenagrađen a nadao se da će dobiti priznanje, uvređeno ustvrdi kako o njegovoj "veličini", neće odlučivati neki tamo kritičar koji je samo želeo da bude pisac a nije to mogao. Ako je, međutim, isti taj pisac nagrađen, osetiće se polaskano od istog onog kog bi kudio da nagrađen nije, i naglo će sve srce svoje uložiti u svedočenje o sili autoriteta arbitra književnosti koji je, eto, ispravno prepoznao užasno velike razmere njegovog dara.

Uprošćeno, ali tako – "funkcioniše", ustaljeno i bez velikih smetnji, sistem nagrađivanja, priželjkivanja i prihvatanja književnih nagrada kod nas. Ti meni, ja tebi – i eto nas u timu.

Maske "pristojnosti"

Razlozi za to su mnogi i razni. Upisani su duboko u način na koji korupcionaška logika funkcioniše, često potpuno nesvesno, javljajući nam se kao "zdravorazumsko držanje". Ko izda tu logiku – bolje mu je da menja "kulturu". Ne izopštava se samo zbog pogrešnih reči, već i zbog izneveravanja te logike.

Ti razlozi kriju se i u odsustvu potrebe za javnom debatom u kojoj bi se moglo neposredno – bez straha od toga da će nam neko nešto uzeti za zlo i tako ugroziti naša primanja, u krajnjoj instanci – misliti i razgovarati o tome čemu literatura danas. O tome koji su kriterijumi kojima sudimo nekom književnom delu; kakve su veze između političkih, estetskih, etičkih i ideoloških vrednosti nekog dela. Da li, naposletku, romani samo ilustruju nekakva politička stanovišta, bilo da su toga njihovi autori svesni ili ne? Ko osniva nagrade, sa kakvim ciljem, da li one idu podobnima, onima koji su podobni likom ili delom, ili i likom i delom, i književno i paraknjiževno? Šta nagrađujemo, kad nagrađujemo određenu književnost, veliko je pitanje, kao i to – čemu književnost, danas, u epohi dominacije vizuelnih sadržaja.

Iza maske "pristojnosti", često, skrivamo svoje sitne staleške interese i privilegije, računamo da smo ovladali uspešno logikom podobnosti i da nas niko neće otkriti u našim malim kompromisima koje smo sebi opravdali jednim geslom: ako ne pristanem ja - neko drugi će. Iza te odvratne maske "pristojnosti", često se krije samo odsustvo hrabrosti da otvorimo ova velika i važna pitanja čiji bi odgovori preispitali i naše pozicije.

Zato pišam uz vetrove.

Otporaš i vremenska crvotočina

Da bi se naša književna scena probudila, da sistemi nagrađivanja i kriterijumi za nagrade, postanu jasni i transparentni, da i mučeni pisci mogu da živi od svog rada, a ne od svojih uobraženja, da polemike o značaju literature – budu na elementarnom nivou književno-teorijske pismenosti. Kao i sve što je radikalno novo, kad se pojavi prvi put, zaliči nam na zlo – upravo jer postojeći poredak dovodi u pitanje, tako nekako treba razumeti i "dževe" koje svesno i namerno pravim na našoj sceni, želeći samo jedno: da kažem kako carevi i carice ne samo da su goli, nego su i impotentni.