Nestorović: Iz srca, i tačka.

Kada bi postojao nekakav kalkulator kojim bi se mogli meriti učinci sad već istorijskog iskaza profesora Nestorovića, sklon sam da verujem samo jedno - rezultat bi pokazao izrazite psihofizičke koristi za sve nas do kojih je on stigao.

A te reči, danas već, imaju moć istinske političke parole - predstavljaju reči čoveka koji je bio spreman da svojim likom i delom, veštinom svoje analize u opasnim okolnostima, stane iza njih. I u toj doslednosti, Nestorović je ubedljivo bez konkurencije u našem javnom životu a odskora i u političkom delovanju uopšte. On bez kalkulacija govori šta misli.

Glumci i politika

Povoljne posledice ovog iskaza, osetili smo doslovno svi, na svoj način - od nas kojima je pomogao da ne siđemo s uma u zloslutnom infodemijskom času, do onih koji su u njemu prepoznali zgodnu priliku da se (opet) narugaju nekom autoritetu, verujući da ih to narugivanje "vakciniše" nekakvim viškom "pameti". Svako je, prema tome, čuo ono što je uneo sa svoje duše u pomenuti iskaz. 

Analiza govornih činova, to šta reči proizvode, kakve učinke, na šta nas navode, na kakve odluke i ponašanja, šta one reči koje koristimo, govore o nama a da toga nismo svesni, neka su od mojih osnovnih interesovanja. Tim interesovanjima sam u izvesnom smislu, posvećen iskreno i svakodnevno, otkad znam za sebe.

Raspolažem ograničenim znanjem o problemu u tom domenu filozofije jezika, a to znači da imam jasnu svest o granicama tog znanja, svest o tome da postoji ono što znam da ne znam, ono što znam da znam, ono što ne znam da znam i ono što ne znam da ne znam. Mislim da mi takvo iskustvo u istraživanju pomaže da prepoznam nekoga ko je na sličan način posvećen svom pozivu, kao i to da razaznam kakvu su realnost zapravo mogle da proizvedu, konkretno - poznate Nestorovićeve reči.

Za analizu njihovih učinaka, kako na mene tako i na naše društvo, meni nije neophodan nikakav Kesić niti njemu slični cinični interpretatori naše stvarnosti. Znam o čemu pišem, jasno i pouzdano.

O infodemijskom ludilu i racionalnom odlučivanju 

Odluke šta ćemo činiti sa svojim životom, u rizičnim situacijama, donosimo, instinktivno ili racionalno. Ako je opasnost neposredna i iznenadna, u aktuelnom trenutku, ne stižemo puno da razmišljamo, već postupamo po instinktu. Ako nam opasnost preti u nekom trenutku koji nam izvesno predstoji, razmišljamo koja je odluka najpovoljnija za nas.

Svesni toga ili ne, mi se bavimo onim što je poznato kao racionalno odlučivanje - analiziramo sve faktore koji su nam dostupni da ih znamo i nastojimo da donesemo odluku ispravnu po svoj opstanak.

Taj put nije uvek lak i zbog toga ljudi rado veruju, potvrđenim ili nepotvrđenim, autoritetima u raznim oblastima nauke. Posebno kada je u pitanju medicina i zdravlje. Za te oblasti smo najdirektnije, životno zainteresovani. Tad smo prinuđeni da verujemo u autoritet nauke, jer nam je neposredno znanje o tome šta treba činiti za svoje zdravlje - nedostupno. Jedna od tih izrazito nepovoljnih situacija, bila je upravo okolnost pandemije korona virusa.

Znanje, po definiciji, predstavlja istinito opravdano verovanje. Kada je reč o usko-stručnim znanjima, svi koji nismo učeni u oblasti medicine, naprosto nemamo dovoljno ispravnih znanja o tome šta nam je činiti. Ono što nama, laicima, nesretno zainteresovanim za svoj opstanak preostaje, jeste da verujemo autoritetima. To u užem smislu znači samo jedno: verovati u nekakav naučni konsenzus koji su autoriteti postigli. I tačka.

U pomenutoj okolnosti zloslutnog infodemijskog časa, nikakav konsenzus nauke nije postojao. Postojala su napadna insistiranja na slepom poverenju u struku i armija propagandista koji su najrazličitijim sredstvima informisanja, apelovali na odgovornost prema bližnjem.

Za našeg čoveka, najučinkovitije je bilo upravo to pozivanje da ne budemo sebični i kukavni, i da, ako ne zbog sebe, zbog bližnjih primimo vakcine za koje struka (ili "struka") u tom trenutku zna da ne zna pouzdano da li one sprečavaju ili ne sprečavaju širenje virusa. Da bi to pouzdano znala, naprosto, potrebno je bilo izvesti seriju eksperimenata kojima se to znanje potvrđuje kao ispravno i naučno znanje. Za seriju eksperimenata koji bi to potvrdili, nije bilo vremena. To sam znao da je nužan uslov da bi neko znanje bilo naučno, a o tome znam, preko čitanja Karla Popera.

Samim tim, nešto mi je u celoj stvari bilo sumnjivo.

Bio sam prepušten svojoj intuiciji i njenim moćima.

Moja (polu)znanja iz medicine su sasvim štura i nedovoljna, i mogu samo da mi smetaju ukoliko naivno pomislim da mogu ispravno da raspolažem njima. Na njih nisam računao.

Informisao sam se putem klasičnih sredstva informisanja i preko razgovora sa nekoliko autoriteta iz medicine koje sam lično poznavao. Zanimale su me i sopstvene procene istorijskih okolnosti i društvenih zbivanja. Procene toga šta je istina a šta laž.

Ipak, najviše od svega - interesovala me je moja spremnost da ono za šta odlučim da je istina - ispovedam svojim životom. Ne i da bilo koga ubeđujem u svoje istine. A ponajmanje da se bilo kome rugam na njegovim istinama. Još manje da neko drugi ispašta zbog mojih istina. To je bilo moje stanovište. Ipak, značila mi je i razmena mišljenja sa bliskim osobama.

Tri mišljenja u zloslutnom infodemijskom času su mi bila dragocena.

Prijatelj čije ime namerno ne želim da navedem jer poštujem njegovu potrebu za anonimnošću, a za koga, mislim ispravno, verujem da ponajbolje poznaje logiku medija u Srbiji i medija uopšte, rekao mi je jednu stvar: "Sedeo sam, gledao RTS Dnevnik i čuo sa TV: Dvoje ljudi umrlo u Vuhanu od nepoznatog virusa, pomislio sam - ovo nije vest."

Ostalo je da mi zvoni u mislima to njegovo zapažanje, kao informacija kojom vredi raspolagati u odsudnom trenutku.

Drugi, lekar, izuzetan stručnjak u oblasti interne medicine, rekao mi je: "Ne znam ni sam moj Tabaševiću šta se dešava, nisam ovo do sad video."

Trećeg čoveka nisam poznavao lično, pojavio se i sa malih ekrana izgovorio taj čuveni iskaz: Narod koji je preživeo sankcije, bombardovanja...

Njegove reči su mi iz nekog razloga zvučale kao emotivno najtačnije, iako u tom svom delu, taj iskaz se nije odnosio na sam virus. Iz psihologije komunikacije znamo - smisao izrečenog je samo sedam posto u izrečenom, ostatak je u emociji koja stoji iza, u kontekstu, u intonaciji, u volji koju prepoznajemo iza nekih reči, detektorima koji krase naše biće i koji ga i čine osobenim. Pomoću njih biramo s kim ćemo opštiti u životu, kome ćemo verovati, koga ćemo voleti.

Ove reči su unele nekakav duh u sasvim mahnite okolnosti. I ja sam hteo da sledim taj duh.

Duhom prisutni, napokon

Nemam roditelje. Manje-više sam odrastao bez njih. Imam brata, mlađeg. Za svoj i naš opstanak sam morao da se brinem i borim najrazličitijim psihofizičkim naporima. Ja sa svoje, on sa svoje strane. Zbog takvog života imam i nekakav svoj lični, preosetljiv sastav: važan mi je duh svake stvari.

Handke na jednom mestu kaže: "Ne čekajte na novi rat da biste bili duhom prisutni". Ja tu misao doživljavam krajnje lično - trudim se da budem prisutan duhom, gde god da bio. Nestorovićev iskaz mi je pomogao da razumem da se nalazimo upravo i opet - u ratnim okolnostima, što je značilo samo jedno: postati duhom prisutan.

"Najsmešniji u istoriji čovečanstva" za mene nije izražavalo njegovu nesposobnost da proceni objektivne snage viruse o kojima smo tada svi bili u obavezi da paničimo i da ih i preuveličavamo, nego je značilo samo jedno - poziv da izmislimo neke svoje snage koje će nam neminovno značiti za opstanak. Svako ko je imao minimum srca, to je u tim rečima i mogao da čuje. I to su ljudi i čuli, ma šta da i nas i njega, neduhoviti cinici iz notornog kruga dvojke, ubeđivali da je on, zapravo hteo da kaže.

Ženski glasovi će tek da vrište: Slučaj Ane Miloš

Počeo sam da istražujem podrobno profesorov rad.

Pratio sam lavine osuda i agresivnog podrugivanja. Budući da sam sledbenik misli Rene Žirara, pomislio sam kako svo to ostrvljivanje, te naprasitosti, toliko toga govore o nama i o tome koliko nam je, zapravo, neophodan jedan Nestorović kog ćemo razapeti da bismo lakše živeli u svojim neznanjima i zabludama.

Ta pojava je manje-više tipična za istoriju ljudskih nepočinstava i bezumlja. Sledeća profesorova misao koju sam čuo, glasila je: "Dobro je, vraćamo se u normalu, počele su pljačke i ubistva." Pouzdano sam znao da zna šta govori.

Zaista, kao znak povratka u naše redovno vanredno stanje koje moramo da živimo, jeste odsustvo bilo kakve svesti o zajednici i drugom, i usmerenost na goli, životinjski opstanak koju svakodnevno živimo. To je upravo ona nametnuta nam "normalnost" koju smo i tim bombardovanjem bili primoravani da u nju verujemo kao u jedinu ljudsku vrednost. To opšte odsustvo duha kao mera svih stvari, profit iznad bilo čijeg života, pa čak i sopstvenog i najjeftiniji cinizam - kao mera jedine moguće "pameti". 

Istovremeno sa mojom sve izraženijom naklonošću Nestoroviću i njegovom radu, pratio sam i tabor osuđivača i građanskih grdilica koji su me svojom napadnom glupošću na koju žele da obavezuju ostatak sveta da je podjednako strasno ispoveda - glasnim i dosadnim konsenzusom oko neupitnosti svog jednoumnog stanovišta - naveli da samo još više budem na strani profesora. I znam da u tome nisam jedini. 

Onaj notorni, odvratni i odurni, antinarodni cinizam i podozrenje prema profesoru i ljudima koji mu veruju, bio je pouzdan znak da se čovek drznuo ne samo da kaže prave stvari, nego da ne preza da ih kaže na svoj način.

Nikada u novijoj našoj istoriji nisam svedočio većoj i iskrenijoj (narodnoj) podršci u sekciji "komentari" na Jutjubu, i, paralelno s njom, većoj količini podrazumevanog podozrenja prema svakoj profesorovoj misli, prema njegovom javnom angažmanu, podozrenja koje je išlo iz tabora "građanske elite".

Nestorović je počeo sa akašama, vanzemaljcima, putovanjima kroz vreme. Kao odgovor na njihov tupavi i zlojedni cinizam, kao da je namerno postajao ono što su ga optuživali da jeste. Postao mi je time još draži.

Nestorović je, jednostavno, hteo pravo na svoj "rub znanosti". Jer nauka se i razvija upravo kroz preispitivanje svojih metodologija i s njima ustanovljenih sopstvenih granica.

I tako otkad je sveta i veka i razvoja svesti i nauke. Ili, rečima Hajzenberga: "Metod nauke ne ispituje stvarnost po sebi, već način svog ispitivanja te stvarnosti".

Ali zašto bi Kesić i kesićevi cinični sledbenici, bili zainteresovani za Hajzenberga, za pitanje šta je "stvarnost po sebi" a šta naučne alatke kojim saznajemo (ili proizvodimo saznajući je?) tu stvarnost, čemu služe instrumenti, osnažena ljudska opštila, kojima ispitujemo svet oko sebe, mikroskopi i makroskopi, stetoskopi i teleskopi, kad mogu da guslaju unedogled loše fore o ravnoj Zemlji na oklopu kornjače, kojima obezbeđuju sredstva za svoje lagodne egzistencije.

Kao da pa Nestorović ikada na to misli kada naglas, verbalno i neverbalno, rasterećen od svake potrebe da zvuči pametnijim nego što jeste i da izgleda "pametno", govori pristupačno i jasno, o raznim aktuelnim diskusijama na razne naučne teme.

A narod mu veruje, i prosto je. Veruje mu i kad ga ne zanimaju vanzemaljci, jer veruje se u ono kako se nešto govori, a ne u to šta se govori. Naposletku, veruje se onom kog se imalo prilike da vidi na televiziji - kako nas nije lagao za svoj sitan ili krupan interes. I narod ima njuh za takvog. To pouzdano znam. Uostalom, meni lično, realniji je svaki "Nestorovićev vanzemaljac", više u sebi taj "vanzemaljac" sadrži kvaliteta nečeg živog, nego bilo koji učesnik "rijaliti programa" čijom vriskom je pogubno zatrovana naša kolektivna svest.

Postao sam pristalica Nestora, između ostalog i zbog toga što sam pouzdano znao da isti ljudi koji sebe sile da kapiraju Krešimira Miška i njegov "Rub znanosti", koji se lažno oduševljavaju na njegove goste i uvide, sebe sile i to da veruju kako bolje razumeju od profesora Nestorovića šta se dešava s medicinom danas.

Da li lekar koji je ceo svoj život upleo srcem i mislima oko dečijih pluća, kako bi im našao gde se tu u alveolama smestila kakva dečija emocija i da li je ona u vezi sa alergenima, ili sa ocem i majkom deteta koje psihosomatski pati, treba da sluša lekcije nekolicine jednoumnih, glasnih promotera jedine moguće društvene stvarnosti: onih komičara lišenih svakog duha?

Neće biti dragi moji.

Ljudi nad kojima je izvršeno samoubistvo

U to vreme negde, u jeku infodemije i s njom izazvanim ludilima i nepovoljnostima, ciničnim likovanjima nad "zabludama profesora Nestorovića" kao jedinom merom naučnosti, pisao sam pa čitao nekrolog za dvojicu drugova. Obojica su se samoubili. Jedan se samoubio skokom sa solitera na Banjici. Imao je masku za zaštitu od virusa preko lica. Bio je zubni lekar. Drugi skokom sa mosta u Rakovici. Studirao je prava. 

Sveštenik je rekao da se tih dana, takvim sudbinama - ne zna broj. I pristao je da održi opelo.

Antoen Arto ima upečatljiv stih koji glasi: "Ja sam čovek nad kojim je izvršeno samoubistvo". Misao da se upravo to desilo mojim prijateljima, ne napušta me. Napisao sam čitav roman koji se tiče toga, ali to na stranu.

Nakon što sam u samo godinu dana razmaka, iznad nezatrpane dve rake pročitao ono što sam morao da napišem, kako bih se oprostio od prijatelja, na zahtev njihovih majki koje su verovale da ću uspeti da kažem ponešto o sudbinama njihovih sinova i u njihovo ime, shvatio sam moć reči iznova. I zapitao sam se koje reči bi njima dvojici bile spasonosne da su ih slušali u te pogubne za svoje duše dane.

Nikakav cinizam i nikakva kvazinaučna zastrašivanja putem medija mi nisu padali na pamet, naprotiv.

Posle čitave istorije koja se, kako to uvek biva, opet zgusnula u svega par godina i nekoliko važnih događaja, i danas biram da verujem samo u one reči koje dolaze iz emocije - mi.

U reči ljudi koji žive životom nalik mom.

Iz srca, i tačka.