Ženski glasovi će tek da vrište: Slučaj Ane Miloš
Sva kulturna i ona koja sebe kulturnom doživljava, društvenomrežna i portalna, armija ažurnih prenosilaca ovakvih vesti, poželela je da radosno saučestvuje u obznani toga da se napokon dešava skandal u našoj književnosti. Oko toga šta je tu tačno skandalozno, nije baš postojala potpuna saglasnost
Kada je pre nekih dve nedelje, otkriveno da iza pseudonima spisateljice Ane Miloš, idejom stoji pisac Miloš K. Ilić, a likom - izvesna Marija, "emancipovane mafijašice" sa društvenih mreža, agresivne promoterke "nenasilja", videle su priliku za još jednim preko potrebnim im skandalom. Skandalom u kojem je opet neki "zli" muškarac, glavni akter priče.
Zapaženu zbirku priča Kraj raspusta i druge priče, pisac je pisao u stilu i pod imenom nepostojeće spisateljice, za koju je ispravno pretpostavio da će je njeno takvo pisanje i takav (ženski) identitet, lakše plasirati na tržište knjiga. Ovim projektom, autor je bio kreativno zaokupljen celih pet godina.
Njegova britka analiza uslova mogućnosti da neko, danas, u Srbiji, bude viđen i priznat kao spisateljica, ispostavila se tačnom: Ana Miloš je lako i preko noći, nakon samo jedne zbirke priča, postala još jedan "istaknuti ženski glas" koji će na sva usta ponavljati oveštale fraze o muškim zlostavljačima, tegobnom patrijarhatu, i tako, iz nehata, verujući da čini sve najbolje za svoje saborkinje - ali i za svoj personaliti - stvarati atmosferu opšteg podozrenja ženskih prema svim muškima. To sve bi, u krajnjoj instanci, trebalo da rezultuje nekakvom "emancipacijom". Kako? Ne pitajte - samo "šerujte".
Sva kulturna i ona koja sebe kulturnom doživljava, društvenomrežna i portalna, armija ažurnih prenosilaca ovakvih vesti, poželela je da radosno saučestvuje u obznani toga da se napokon dešava skandal u našoj književnosti. Oko toga šta je tu tačno skandalozno, nije baš postojala potpuna saglasnost, međutim, sama vatra (polu)informacija brzo je gutala sve pred sobom: valjalo je odmah - tagom ili pukom aluzijom - ustanoviti krivca, oštećene, pravednike, profitere, žrtve i - naravno - svima nama danas neophodnog, naprečac, javno obeležiti tog notornog, dijaboličnog, zlog Muškarca, figuru koja je - prema ideološkom "vjeruju" naših dana - svima za sve kriva i koja, kao takva, naše živote "žrtvenih pravednika i pravednica" - makar na društvenim mrežama - čini mogućim.
Međutim, mala zajednica agresivnih eks-tviteraša, "bukstagramerki", "istaknutih spisateljica", "personaliti diva", nije imala koga konkretno da taguje i tako - targetira i proglasi za tog krivca. Lažna, "ubedljiva Instagram realnost" spisateljice Ane Miloš, bila je jača od novonastale svesti da iza tog profila stoji - muškarac, pisac, Miloš. Samim tim, nije bilo moguće izmisliti za šta je to on mogao biti "kriv", jer ovom svetu postojati znači - društveno-mrežno delovati. Miloš K. Ilić, autor čitavog koncepta, na društvenim mrežama, jednostavno, u svoje vlastito ime, ovim povodom - pametno ne postoji. Celokupnost njegovog identiteta u ovom prostoru, zauzima Ana Miloš, profil koji je godinama bio brižljivo pravljen tako da zatvorenoj i jednoumnoj zajednici "aktivistkinja" i "spisateljica", liči na ono što ona misli da je profil jedne "zapažene, mlade spisateljice naših dana". Na njemu su fotografije spisateljice "Ane", koju likom predstavlja Marija: sa psom, sa putovanja, nje nasmejane, nje ponosne sa svojom knjigom, nje zamišljene, nje "angažovane", nje "usred neke emancipacije Srba", nje kako citira, itd. Miloša nigde nema. I to mu je deo koncepta. Miloš je odsutan, upadljivo.
Onaj neophodni, onaj koji je preko potreban da nam odigra dragocenu ulogu muškog agresora u našoj društveno-mrežnoj realnosti za tekuću nedelju, koji bi, onda, na silu zaživeo negde i u realnosti naša četiri zida i bio "prepoznat" u našem bližnjem ili prvom do nas muškarcu - jednostavno nije postojao. Od skandala, prema tome, nije bilo ništa. Ostalo nam je da se pozabavimo istinom i činjenicama, a one nikad nisu lako zapaljive pa samim tim - ni dovoljno interesantne.
Zbog toga - nastao je simptomatičan muk, praćen sa par indikativno nemuštih obrazloženja. Kada je postalo nemoguće da nekog targetiramo tagovanjem, i tako insinuiramo prljave motive i namere čoveka koji fizički i psihički stoji iza profila, bez ikakvih pravnih osnova, a uz oslanjanje na učinkovitost intrige, kao najbolja strategija ispostavilo se: "pravljenje mrtvim".
Naime, kontroverzni izdavač Ane Miloš, muškarac koji za sebe veruje da se uspešno i predstavlja kao muškarac, kako na društvenim mrežama tako i u njima posredovanoj realnosti, izvesni Ivan, anonimno se ovaj put, u ime svoje književno-preduzetničke delatnosti čiji imidž je ustao da brani, oglasio tvrdnjom da Miloš K. Ilić i nije bogzna-šta dokazao. Izneo je da on nije potraživao ličnu kartu Mariji za koju je tada verovao da je spisateljica Ana Miloš, te da "nije mogao pouzdano da zna njen identitet" a prećutao to da je čitav poslovni odnos, zasnovao na lepim rečima i još lepšim očima. U sebi je poželeo da se ne šuška puno o pravnim stvarima i da se ceo "slučaj", zataška: jer to bi moglo biti za njega baš neugodna okolnost ako bi se imenovalo kao "skandal". U svojim knjižarama, međutim, ozloglašenu zbirku priča, ipak, nije povukao iz prodaje, već sa akcije: vratio ju je na prvobitnu cenu, zlu ne trebalo. Jer - "hajp naš nasušni", dobro se odražava i na prodaje. Dva muškarca, po sebi i za sebe, iz senke - Miloš i Ivan - obojica profitiraše od "ženskih priča", te nedelje. Jedan simbolično, drugi klasično - novčano. Svaki prema zaslugama.
Femicid za sve kriv
Ali, da to sve ne bi isplivalo na videlo društveno-mrežnih naših dana, pokušale su da se pobrinu svojim nemuštim obrazloženjima još dve nemilosrdno dosadne autorke. Jedna je panično vadila nekakve statistike sa američkog tržišta knjiga, želeći da kaže kako tamošnji muškarci - dominiraju nad ženama, i kako bi to moralo nas ovde da se tiče - a sve samo da bi zaključila onim što se propagandno nametnulo kao najefektnija reč ovim povodom: FEMICID, naime. Femicid, kod nas. Skok u zaključivanju je neupitan i neophodan. Logika joj je bila nepotrebna. Mora, takođe, da se podrazumeva i insistira na tome da smo mi svi iz ove kulture, pristalice femicida, ako se samo drznemo da kažemo kako književno, pre svega, stvari ne stoje onako kako nas svi ubeđuju da one moraju da stoje.
Druga autorka je u Kulturnom dodatku Politike, naprosto citirala notornog književnog preduzetnika iz kruga dvojke, i dodala krajnje "kreativno" kako je glavni problem sa Anom Miloš, to što je njegova knjiga, ipak, "osrednja". Obelodanjivanje roda autora koji stoji iza teksta, sam tekst je ovom svetu spontanih propagandista i propagandistkinja, profitera iz nehata, učinilo, naglo - "estetski" nepodobnim.
Za sve to vreme, međutim, užasno nas je zanimalo šta se dešava sa diskretnom caricom, saučesnicom cele stvari, ženom koja se fizički predstavljala kao Ana Miloš, koja je gostovala po regionalnim paraliterarnim, propagandnim festivalima, koja je išla na podkaste, učila napamet redosled priča u knjizi za koju je uspešno lagala i glumila, da je njena i da je se ono u njoj napisanoj - tiče. Nju su pokušali da ocrne osudama da je "pozajmila svoje telo jednom muškarcu" i da je tako naštetila interesu "opšte - ženske, razume se - stvari", ne videći u takvom svom stanovištu isti onaj idiotizam svođenja drugog na tuđe sredstvo, protiv kog su ubeđene da se neprestano uspešno bore, na svakom koraku. Opet su, tako grlati i dosadni, sa par priučenih i nemuštih fraza, poželeli da proizvedu našu realnost i konstruišu emotivan naš odnos prema njoj, tamo gde su naviknuti da je to moguće: na društvenim mrežama. Međutim, kao koautorka projekta - i Marija je upadljivo nedostajala u tom prostoru. Tabor ispraznih, "gradskih faca", gospodara floskula, urušio se iznutra: nije bilo moguće inkriminisati, nije bilo moguće insinuirati, podizati prag emocija do onog nepodnošljivog nivoa kad značenje počinje da se podrazumeva, neupitno, i kada nas tera na neku besmislenu akciju koja je upravljena, po pravilu, prema nevinima u našem neposrednom okruženju. U prostoru kojim oni, takvi, vladaju, nije postojao niko, i bili su suočeni sa svojim ogledalom i onim što se u njemu vidi: puko i israzno Ništa.
Opet smo, na sreću, mogli da se bavimo istinom, a ne intrigama, afektima i silinom dosadne saglasnosti koja prikriva naša stvarna neznanja.
U emisiji u kojoj je pre koju godinu, tada još uvek kao autentična spisateljica, Ana Miloš, gostovala Marija, glumeći tu spisateljicu koja ima što-šta važno da nam kaže o svom iskustvu života u Srbiji, sada se pokazivalo dosta od te istine. Gledao sam njen nastup i uživao. Obilje neupitnih fraza, osmejaka, obilje lozinki kojima se napreduje na našoj društvenoj lestvici: solidarnost, žensko pitanje, patrijarhat, kapitalizam. Onda još osmejaka i slatkoće i jedno gromoglasno obećanje gotovo kao pretnja, kako je i naslovljena cela emisija: "Ženski glasovi će tek da vrište". Čudo zvano jezik, udešava stvari samo od sebe, kao da je neko više lukavstvo upleteno u čitav slučaj. Praznine lažnih, napadnih saglasnosti, uzajamni, prećutni paktovi u (samo)obmani koja govori da se zna kuda se to, navodno, idejno stremi, stvar oteraju do kraja, pa nam sve to, sa minimalne vremenske distance i uz saznanje o čemu je zapravo reč - postane svojevrsna farsa, i istina sama izađe na videlo.
Marija je kao Ana Miloš, iznutra samu stvar dodatno obesmislila, uspešno bivajući sagovornica svim svojim koleginicama i kolegama iz tog miljea. Na festivalima na koje je išla, niko nije uspeo da pomisli da ona i nije spisateljica, a još manje da nasluti da iza tekstova koje ona piše, stoji pisac. Sve je to uspešno bilo i ostalo "nevidljivo", zbog toga što je lako te stvari zamaskirati: šlifom za "minglovanje". Dovoljno je samo ljupko klimati glavom i raspolagati sa par fraza o zlokobnom patrijarhatu i famoznoj ženskoj solidarnosti, i ne samo da si stvorio sebi uslove da budeš viđen kao spisateljica koja obećava i kojoj svi veruju, da te zbog toga već sutra angažuju oko nekih "važnih stvari" za koje ćeš biti dobro i plaćen, već si vrlo blizu toga da budeš viđena i kao jedna od najboljih.
Afera "Miloš" - jedan pisac i bar dve žene
Uz to sticanje raznih dobiti, garantovana je i mirna savest: tvoja "borba" od strane zajednice zatočene u sopstvenom ehu, viđena je kao "opšta borba za obespravljene žene Srbije", na koje se ta "borba" odražava taman koliko i lanjski sneg. Nedostaje samo još da i sama poveruješ u laži koje si o sebi uspešno drugima iznela. Priznanja u vidu "efektnih" preporuka na koricama njene knjige, naravno da nisu izostala. To da su stigla od istih takvih spisateljica, koje su se na sličan izborile za svoja priznanja i karijere - agendom na društvenim mrežama, a ne književnim tekstom - neka ostane na teret muškom, zajedljivom meni koji ne može da se nosi sa "uspehom jedne žene". Za to sam već optuživan i na ime tih kleveta, mnogi i mnoge su uspele da steknu razne moralne i materijalne dobiti, pa ja sada komotno mogu da govorim ono što verujem da je istina, bez straha od novih insinuacija. No, nevažno, reč je ovde o divnoj Mariji i njenom umetničkom gestu.
Jasno je da čoveku, nažalost, nije teško da poveruje u razne zablude o "značajnom sebi". I posle pedeset godina od Bartove famozne "smrti autora", mi želimo da idemo starim i dosadnim putem. Jedna od takvih žrtava sam i sam, kao autor ovog teksta. Još jedan takav, brat u poroku, napisao je roman o čitavoj ovoj fami koju je sam osmislio i izazvao, o tome kako je to Po zanimanju biti Ana Miloš, i zove se Miloš K. Ilić. "Kompleks Boga", ubeđenje da može da stvara ni iz čega - ili samo u jeziku - čest je kod muškaraca upravo zbog toga što nam nedostaje stvarnih prokretivnih moći. Žena, koja je jedini stvaralac, ne zanosi se toliko intenzivno i trivijalno, idejama autorstva. Slučaj Ane Miloš, to nam nedvosmisleno govori: Marije nema nigde, ona se ne pojavljuje, jer nema potrebu za tim priznanjima i autorskim osvedočavanjima, povodom projekta u kojem je imala presudan udeo. Zašto, međutim, ni jedna glasna i napadna "feministkinja" naših dana, nije imala oči i želje, da vidi u tome Marijin izraz istinske i suptilne moći?
Onda kada nađemo dovoljno hrabrosti da autonomno razabiramo, Kant bi rekao: da izađemo iz "samoskrivljene nezrelosti", i odlučimo šta je zaista naša tema, tad ćemo moći sebi i da postavimo ova pitanja. Do tada, ne ostaje nam ništa drugo nego da gorimo u vatri društveno-mrežnih zbivanja koja ćemo morati da dopustimo da utiču i na naše neposredne odnose i ljubavi.
Famozni "grad", u vreme kada se dešavala "afera" Ana Miloš, bio je uzdrman eksplicitnijom i drugačije dokumentovanom aferom u koju je bio upleten takođe jedan pisac, sa bar dve žene.
Jednog od dvojice ovih autora smo morali slepo da napadamo, drugog slepo da branimo.
Jedan je izneo istinu o "nama", drugi, možda i ne svojom voljom - istinu o sebi.
Pogađajte koji smo od ova dva odraza u ogledalu, što su nam ih velikodušno ponudile kolege, pisci, zbog decenijskog propagandnog rada na našoj društvenoj svesti, prinuđeni da vidimo i ponosno da priznamo kao svoj.
