Istorijski marš populusa protiv demosa

Jasno je od odavno, ali sad postaje očigledno. Ukrajinska kriza je ubrzala procese koji menjaju svet. A promene će slomiti i one koji sve ovo rade da se ništa ne bi promenilo.

Radi se o pobuni protiv sistema – kapitalističko-liberalnog – koji je u političkoj sferi predstavnička demokratija sa smenjivim vladama, u ekonomskoj tržišno privređivanje koja favorizuje najkonkurentnije a koji onda ne staju od pobede u svom gradu do pobede na svetskom tržištu, u kulturi promoviše masovnost i komercijalizaciju ljudske kreacije...

Protiv vladajuće klase i njenih institucija

Ali: "Jedan od tri Evropljanina sad će izabrati anti-establišment", objavljuje evropski korespondent "Gardijana" Džon Henli kao exclusive - "analizu rezultata istraživanja u 31 zemlji iz prošle godine koja je pokazalo da su populističke stranke, krajnje levice ili krajnje desnice, imale 32 posto glasova".

Kad se kaže anti-establišment to znači protiv establišmenta a "što potiče od engleske reči establishment (doslovno: ustanova) a označava vladajuću klasu, odnosno elitu nekog društva zajedno sa svim institucijama koje joj – formalno ili neformalno – stoje na raspolaganju".

Glavni problem u ovoj objavi nije u "nepoželjnoj trećini" već u trendu – analiza "koju je sprovelo više od 100 politikologa iz 31 zemlje pokazuje da je na nacionalnim izborima prošle godine rekordnih 32 odsto evropskih birača glasalo za stranke protiv establišmenta, u poređenju sa 20 posto početkom dvehiljaditih i 12 odsto početkom devedesetih". Uzroci takvog trenda ne bi mogli biti uklonjeni ni kad bi "establišment" odlučio da izađe u susret populusu.

Demokratija protiv naroda

A ako se držimo reči k'o pijan plota, čudićemo se – u čemu je tu uopšte problem. Jer populus na latinskom znači narod, a i demos na grčkom znači narod. Paradoks je veći što Zapad, kome je Rim bliži u svakom pogledu, drži do vladavine demosa [demos (narod) i kratein (vladati)], a ne može očima da vidi populus.

Idemo na "Vikipediju", to znanje do kojeg establišment više drži nego do Biblije, i tamo ćete odmah naći zašto demokrati ne vole populiste.

To iza čega stoje populisti "jeste politička orijentacija ili stanovište, koje se odnosi na interesovanje i shvatanje celokupne populacije (poput nada i strahova)". A demokrati? Rekao bi čitalac, pa valjda to isto!? Ali, ima bitna razlika. Oni stoje iza "političke orijentacije koja favorizuje vladu naroda, odnosno izabranih predstavnika naroda" i zato oni nikad, nikako ne planiraju da će igde doći trenutak da baš oni neće biti izabrani.

A populisti, vidi tih prevaranata, planiraju da oni, kao neko ko "predstavlja kontrast nove kolektivne svesti uperene protiv važećih status quo interesa bilo kojeg dominantnog političkog sektora" – dođu na vlast. I budu "vlada naroda". Dosad su bili vrlo strpljivi i nastojali da utakmicu dobiju po pravilima koja su postavili demokrati. Istorijski, to je vrlo korektno. Podsećamo da je vladajući sistem poslednja dva veka osvajan – nizom nacionalnih revolucija, od kojih je najpoznatija ona prva Francuska buržoaska iz 1789.                          

Nije neuobičajeno da se "isto" u političkoj borbi doživljava kao najgori neprijatelj. Komunisti su, recimo umeli da budu nemilosrdniji prema "mangupima iz svojih redova" nego prema onima s druge strane ideološkog i političkog fronta. Ako bi neko pregledao novine iz zapadnih zemalja poslednjih četvrt veka našao bi najveću koncentraciju najnegativnije energije pri pominjanju pojma "populizam" – i sve što uz to sledi.

Tek je Vladimir Putin – odlučivši da nije rad da mu demokrati uvode demokratiju i vrednosti zapadne civilizacije a sve do poništavanja njegove države i naroda – pre godinu i po pretekao "populiste". Pa su oni koji bi stavili neku primedbu na nedemokratske talambase zapadnih demokratskih vlada oko Ukrajine proglašavani i "Putinovim špijunima", plus.

Desni su jači od levih

Postoje desni i levi populisti. Desni su neuporedivo jači. Posledica je to istorijskih procesa u kome su levičari kao velika pretnja vladajućoj klasi u 19. i 20. veku bili predmet najdrastičnije višedecenijske propagandne operacije na Zapadu – od Hitlerovog rata na život i smrt sa ukorenjenim marksističkim strankama kojima je on suprotstavio nacionalsocijalizam pa do Čerčilove "gvozdene zavese" u kojoj se stopio antiboljševizam i antirusizam. Nad svim tim se podizala najveća propagandna mašinerija u istoriji, američka antikomunistička – od Holivuda do Si-En-Ena, od makartizma do bezočnog bajdenizma. Ni jedna cena tu nije dovođena u pitanje – od progona najvažnije figure u istoriji filma, Čarlija Čaplina, do "udaljavanja" sa istorijske scene popustljivog predsednika Džona Kenedija.

A ukrajinska kriza je sve to ogolila. Sad je i deci u vrtiću jasno da se liberalni Zapad nikad nije odrekao nacizma, fašizma – naprotiv, gajio ga je od 1945. do današnjih dana. To oružje protiv Istoka, oživljeno i u razvaljivanju bivše SFRJ, u uvođenju evropskog Istoka u "dobrovoljno ropstvo" i naravno najviše protiv glavnog neprijatelja – SSSR-a.

Ovih dana se kanadski parlament oduševljavao pojavom Jaroslava Hunke (98) ratnika Vafen SS-divizije Galicija koji se u Drugom svetskom ratu "kao 'ukrajinski heroj' borio za nezavisnost Ukrajine od Rusije"!? Dok su se salom razlegali aplauzi i ovacije pored Zelenskog je ponosno stajao premijer Džastin Trudo. Ipak, da mora ponekad biti neke granice oglasila je jevrejska zajednice i – Kanađani su se izvinili.          

U ovakvom sistemu sve je paradoksalno – pa se današnji Zapad, za razliku od Hitlerovog Trećeg Rajha stvaranog na nacionalsocijalizmu, kao Četvrti rajh podiže – na internacionalizmu i mutiranom trockizmu. Doduše, to se danas zove globalizam. Tako to ide kad vam je osnova moralnih principa – utilitarizam. Interes kao princip iznad Boga i ljudi.

Nepodnošljivost statusa quo

I sad se to preliva u – desni populizam. Demosu je demokratija nepodnošljiva. Kad umru ideali i postanu prazne ljušture kojima se maše ispred obespravljenih, poniženih, osiromašenih i depresivnih status quo je nepodnošljiv.

I sve što davosovski trockizam nudi danas postaje sumnjivo do potrebe da se odbacuje. Jer sve je upotrebljeno za održavanje sistema u kome je maloj i sve neznatnijoj manjini dobro i sve bolje, a ogromnoj većini sve gore.

LGBT ideologija "ljudskih prava" sve više se doživljava kao teror nad narodima i milijardama ljudi kojima to ubija smisao života i poništava najviše tradicionalne i verske vrednosti.

"Zelena agenda" pokrenuta kao zaštita prirode od nediscipline i rasipnosti potrošačkog društva postaje bankarsko-finansijski mehanizam za pljačku "trećeg sveta" i poništavanje ljudske racionalnosti. Sve se sprovodi u ime nauke, a Davos i BlekRok neće dati ni pet para na svetski protest hiljadu i petsto svetskih autoriteta u poznavanju klimatskih stanja i mena. Ili, normalno je da se pre deceniju uvede da se širom planete vozi i danju i noću sa milionima upaljenih farova, a opasnost za klimu su postale krave koje su na Zemlji otkad postoji i klima.

Ili eksplozivni problem – imigranata. Otkad je sveta i veka ima seoba pojedinaca, grupa, pa i naroda. Ali, otkad postoji Čovek postoji i strah od stranca (rukovanje pri susretu je, u stvari, davnovremensko pokazivanje da se nema ništa opasno u ruci), a današnji establišment na Zapadu to izvodi kao internet-igricu i ponaša se kao da imigrante dočekuje AI (Artificial intelligence). Postoje neki kojima su imigranti potrebni i oni će onima koji već tu žive poslati SMS ili neku sofisticiraniju poruku i oni će je primiti. I kraj.

Ali nije. Iskonski strah tada metastazira. A strahom se može manipulisati do neke mere, ali nakupljeni strah – vodi sumnjičavosti, odbijanju, potpunom nepoverenju pa i eksploziji.

Na Zapadu je faza kada nepoverenje raste. I to ubrzano. Vera u demokratske vrednosti se tanji. Godine 1998. na nivou kontinenta 12,5 miliona Evropljana je živelo u državi u čijoj vladi je bio najmanje jedan populista, a u 2018. to se uvećalo deset puta – na 170,2 miliona.

Populisti dolaze sa svih strana

Dok ste jaka vlast možete ih potkupljivati, razbijati, ubacivati one koji će se promeniti kad dođu na vlast, možete se uostalom udruživati protiv njih – Nemačka je u jednom trenu stigla do velikih koalicija partija koje su potpuno poništavale smisao izbora. Ali takva zakrpa puca.

„Antiimigraciona Alternativa za Nemačku (AfD) postala je prva stranka krajnje desnice od Drugog svetskog rata koja je ušla u svaki nemački državni parlament i ima više od 90 mesta u Bundestagu; u Italiji, krajnje desničarska Liga i anti-establišmentski Pokret pet zvezdica osvojili su skoro 50 posto glasova; Fides je vraćen u Mađarsku sa 49 odsto glasova; a krajnje desničarske Švedske demokrate napredovale su na 17,5 posto." ("Gardijan")

Desili su se veliki lomovi u ljudima. Jedan Francuz priča kako je njegova baka, komunistkinja – pošto je levica u Francuskoj izgubila sve osobenosti leve kritike i borbe za siromašne i prezrene – našla utehu kod Le Penovih. Kad neki učeni liberalni analitičar posmatra proces u kome se to desilo on nalazi da je "porasla grupa birača koji imaju toleranciju prema populistima", pa "oni koji ne bi ni glasali za Le Pen u prvom krugu francuskih predsedničkih izbora, hoće u drugom krugu. Ta grupa je zaista, zaista porasla." Kas Mad, profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Džordžija u tome vidi "anti-establišment" proces. I u pravu je.

Traženje se nastavlja. U Slovačkoj slede izbori koji bi se "mogli pokazati kritičnim za kontinuiranost evropske podrške Ukrajini" jer se, najverovatnije, na vlast vraća Robert Fico, koji je "proto-populista" i "izrazito promoskovski nastrojen".

U novembru će na iskušenja Holandija – gde su pretnja "popularni bivši poslanik demohrišćana i njegova potpuno nova stranka protiv establišmenta, kao i grupa koja tvrdi da govori u ime ljutih farmera". Ekspert za populizam i krajnju desnicu (postoji i to) Ketrin Fijeski ukazuje da te stranke jesu "veoma, veoma različite stranke", a "sve što im je zajedničko je da su, u različitom stepenu, protiv establišmenta".

Ovaj pogled je proširio politički sociolog sa Univerziteta u Amsterdamu Matjus Roduijn podsećajući da je "ne tako davno populizam bio fenomen političkih margina", ali da "danas to postaje sve više mejnstrim: neki od najznačajnijih nedavnih političkih događaja poput referenduma o bregzitu i izbora Donalda Trampa se ne mogu razumeti bez uzimanja u obzir porasta populizma".

I tako, izlazimo iz ove teme koja je najmanje pitanje prizemnih političkih analiza, već podsećanje da su pred nama – velika događanja. Promene političkog sistema (što na savremenom Zapadu zovu "anti-establišment") događaji su koji potresaju svet, proveravaju istorijsku sposobnost naroda i uvlače pojedince u drame koje ne postoje u mirnim vremenima. Davos se tu može hvatati "velikih reseta" da se za njih (to je 0,001 odsto stanovništva Zemlje) ništa ne bi promenilo, ali nas koji nismo srećni da oni, koje nikad i nigde nismo izabrali nama vladaju, ima mnogo, mnogo više. U istoriji, to je presudna činjenica.