I novinarski unuci pod smrtnim rizikom
U današnjem zapadnom svetu istina i objektivnost su nepoželjni. Potpuno nepoželjni. Istoku, kad je bio u takvom stanju, na glavu je pao Berlinski zid. Zapad sad, posle Ukrajine, ne može da se odluči da li će da se poturi pod Zid plača u Jerusalimu ili pod Kineski zid
Novinarstvo postaje preopasan zanat. Dosad su objavljivane liste stradalih novinara, ali izgleda da, posle Gaze, ulazimo u novu fazu. Spiskovi će morati da se proširuju. Da se dodaju i članovi porodice.
Iz vesti objavljene 25. oktobra, sreda, (izvor: portal "Aksios") saznajemo da je državni sekretar SAD Entoni Blinken "u ponedeljak rekao grupi lidera američke jevrejske zajednice da je pre manje od dve nedelje zamolio katarskog premijera da 'Al Džazira' ublaži retoriku o ratu u Gazi".
Veliki ljubitelj "nezavisne štampe na globalnom nivou" bio je "zabrinut" da bi ovakva kakva je (uglavnom po meri Zapada, sem kad je izveštavala o Izraelu) "Al Džazira" mogla uticati na "eskalaciju tenzije u regionu". Sama "Al Džazira", nastala 1996. od saradnika osposobljenih u arapskom Bi-Bi-Siju, pare dobija od katarske vlade, a onda se oglašava – nezavisnom. A za "eskalaciju" Stejt department, dakle, ne krivi vojnike, tajne službe, političke siledžije nego televiziju "Poluostrvo" (na arapskom "Al Džazira" znači – poluostrvo).
Smrt porodice koja nema krivicu
Elem, "Al Džazira" u ovakvoj situaciji – kad jevrejska država ubija hiljade Arapa – nije mogla promeniti ništa. Arapski svet u kome ona primarno širi vesti uopšte ne bi imao razumevanja za tu vrstu manevara. A koliko god televizija manipuliše – mora negde imati na umu i svoje gledaoce. Inače, "džaba kreči".
Nekoliko sati pošto je "Aksios" objavio ovu vest u izraelskom vazdušnom udaru bombardovan je dom u koji se sklonila porodica Vaela el Dahoduha, šefa biroa "Al Džazire" u Gazi – i ubijeni su njegova žena, sin, kćer i unuka. Slučajnost koja se, u datim uslovima, od onih koji to gledaju ne može drugačije shvatati nego kao namera.
"Počeo sam da osećam kako sam opasan za one oko sebe", reagovao je jedan novinar u Gazi. "Osećao sam to od početka rata, otkako se moj glas čuje... Toliko je nevinih oko mene, ljudi koji nemaju veze ni sa mnom, ni sa mojim pisanjem, ni sa mojim radom." Čovek je, logično, hteo da ostane anoniman.
"Ciljanje na nečiju porodicu je bolnije od ciljanja na tu osobu", dodao je. "Možda je ovo poruka koju žele da pošalju svakom novinaru: 'Niste vi jedini na koje ćemo ciljati; možemo vam spaliti srce tako što ćemo gađati vašu porodicu i nakon toga vam oduzeti volju za životom.'"
Uskoro je i drugi palestinski novinar, Mohamed Fara, primio vest "da su mu žena i deca ubijeni u izraelskom vazdušnom udaru na Kan Junis, dok je on bio u Ramali, mnogo milja i kontrolnih punktova daleko od Gaze".
Kaže njegov kolega: "Svaka osoba čiji se glas čuje ili dobije međunarodnu vidljivost primoravaće se da plati cenu. Možete da osetite intenzivan nadzor svega što dolazi iz Gaze. I ako neko kaže bilo šta, čak i frazu ili reč, što Izrael ne želi, biće gađana i njegova porodica."
Sarajlija Semir Sejfović, ratni reporter koji godinama radi za tursku agenciju "Anadolija", posle 19 dana u Gazi – povučen je. Njegovo svedočenje ovih dana čini prethodne priče dramatično realnim.
Naravno da se ovakva svedočenja mogu i osporavati, ali ne može se izbrisati činjenica da su novinari deo ratnih operacija – bez obzira šta oni mislili o svom činjenju. Nekima je život ugrožen gde god u svetu, a neki će morati da se predaju u dobrovoljno ropstvo.
Poništavanje izveštaja sa lica mesta
Tužni Bi-Bi-Si, koji je do skora uspevao da drži lekcije "slobodnim novinarima" širom sveta, sad se koprca. Kad je razorena bolnica Al Ahli (17. oktobar) i ubijeno 500 ljudi, reporter sa lica mesta reče "da ne vidi drugu mogućnost osim da je uzrok eksplozije izraelski vazdušni napad". Kakav je ovo čovek? Veruje sopstvenim očima!
Onda su oni koji vide bolje, iz Londona, sa 3.500 kilometara udaljenosti – "saopštili da je Donison pogrešio što je 'spekulisao o uzroku eksplozije bolnice'". Tako je servis koji je čuvao neki ugled, pa je i sad "hrabro" odbijao da Hamas naziva terorističkom organizacijom (Hamas je legalno pobeđivao na izborima Palestinaca koje je Zapad priznavao) – bačen u blato. Objašnjenje je bedno: "Ni u jednoj fazi (reporter) nije rekao da su to uradili Izraelci" – jer je valjda danas na Zapadu svakom jasno da "vazdušne napade" izvode hamasovci koji nemaju avione!
I stvar mora da se zakuje: pa medij koji o ovom sukobu objavljuje samo laži mora da koristi formulaciju – "apsolutno tačno". Reporter sme da javlja samo "apsolutne tačne" vesti.
Je l' ovo sekvenca iz "Letećeg cirkusa Monti Pajtona"? Da, bila bi, da smo u 1969. godini.
Bi-Bi-Si je, naravno, samo vrh zapadnog medijskog ledenog brega.
Nemački korporacija "Aksel Špringer" se ne upušta ni u najnaivnije nijanse. Radi ono što se od nje očekuje. I nađe način da javi – da kolebanja nema.
"Naime, najveća aplikacija za vesti u Evropi 'Apdej', u vlasništvu pomenute novinske korporacije, izdala je direktivu zaposlenima da o ratu u Pojasu Gaze izveštavaju s proizraelske pozicije." Izbegavaj "bilo šta što se tiče palestinskih žrtava ukoliko ne sledi nešto značajnije u vezi s Izraelom", ne objavljuj naslove koji bi se mogli "pogrešno protumačiti" kao propalestinski; ističi komentare izraelskih političara koji dehumanizuju Palestince, naglašavaj obim i brutalnost Hamasovih napada...
Jasno, ne obraćaj pažnju na ono što se dešava – stvaraj sliku u koju će sluđeni gledalac poverovati. Makar malo, i makar za koji dan.
Jeste menadžment ovu vest demantovao, ali bez žara. U dokumentu koji je 1967. formulisao osnivač kompanije i ostavio naslednicima stoji da Špringer neupitno "podržava jevrejski narod i njegovo pravo na postojanje države Izrael". Tako da tu nema ni šta da se demantuje.
Kapitalna činjenica za korporaciju čija je zgrada podignuta u Zapadnom Berlinu, bukvalno nasuprot tada moćnom Berlinskom zidu, je – odanost svojim pokroviteljima, SAD. To je osnovna oporuka osnivača. U nemačkoj javnosti to nije ni prikrivano. Naprotiv. (Upravo je u Srbiji objavljen prevod kapitalnog dela uglednog novinara Uda Ulfkotea Kupljeni novinari – Kako političari, tajne službe i visoke finansije upravljaju nemačkim masovnim medijima – u kojoj se Špringerova korporacija opisuje naširoko i do detalja.)
I do skora to nije nosilo nikakvu opomenu o "lošoj strani". Iza je stajala velika propagandna pobeda Zapada nad Istokom, upravo pod Berlinskim zidom. Baš tu je, posle propagandnog poraza, oglašen pad dominacije sovjetske imperije u noći 9. novembra 1989. godine.
Komunstički Istok kao sudbina Zapada
Jedan analitičar je taj događaj opisao: "Počelo je na haotičnoj konferenciji za štampu u Istočnom Berlinu koju je držao Ginter Šabovski, portparol Partije. Pokušavajući da dešifruje nova pravila koja su mu upravo bila dostavljena, on je u jednom trenu rekao da prijave za stalni izlazak (iz Istočne Nemačke) mogu da se dostavljaju odmah. Novinari nisu razumeli šta on tačno misli. Nije razumeo ni Šabovski, koji je trebalo da kaže 'sutra' umesto 'odmah'. Ali posle nekoliko kafa, neki reporteri su shvatili šta se sa malo kreativnog pristupa može učiniti. Prvo, Rojters je tvrdio da svi građani DDR ne mogu sada ići preko svih graničnih prelaza (što nisu bile reči Šabovskog). Onda je AP oglasio: ' DDR je otvorio svoje granice'. Zapadnonemačke televizije su to zgrabile za prvu vest. Pre nego što su emisije bile i gotove građani Istočnog Berlina su krenuli na prelaz u Bornholmerštrase, a onda i na Invalidenštrase. Gomila je bila spremna i za nasilje, a graničari, bez posebnih instrukcija i naređenja o pucanju, propustili su ih. Ukratko, ni političari ni obični ljudi nisu otvorili zid. Sa izvesnim preterivanjima može se reći, to su uradili mediji."
Ova epizoda o haosu u propagandnoj sferi bila bi poučna za Zapad danas, kad bi tamo bilo ljudi koji bi mogli uticati na svoju raspomamljenost i mehanizam koji funkcioniše na tom gorivu. Ne ubijajte istinu, jer tako ubijate sebe.
Stari Džon Lok, na čijem se razumevanja sveta podigao moderni Zapad, govorio je da je "najbolji način da se dođe do istine da gledamo stvari onakvima kakve jesu, i da ne zaključujemo da su onakve kakvima bismo ih voleli zamišljati ili kako smo naučeni od drugih da ih zamišljamo". Posle je Margaret Tačer, koja je inače bila loš učenik lokovske promišljenosti, ipak znala: "Kad se dvoumiš, reci istinu".
U današnjem zapadnom svetu istina i objektivnost su nepoželjni. Potpuno nepoželjni. Istoku, kad je bio u takvom stanju, na glavu je pao Berlinski zid. Zapad sad, posle Ukrajine, ne može da se odluči da li će da se poturi pod Zid plača u Jerusalimu ili pod Kineski zid.
