Henri Kisindžer – uglednik iz sveta globalne zavere
Pripadao je onim ljudima u čijem pogledu na svet pravda i sloboda ne postoje. Sem kao sredstva manipulacije. Ljudi su u njegovim projekcijama samo potrošni materijal. Ali to mu se i ne uzima za veliko zlo
U svetskom talasu in memoriam Henriju Kisidžneru (prvobitno Heinz Alfred Kissinger) nezaobilazna je odrednica – državni sekretar, ali taj politički mudrac uglavnom se ne imenuje državnikom. On je stalno bivao tu negde oko državnih izvršilaca – često oko onih najviših, ali ideje za koje se on angažovao bile su naddržavne. On odlazi kao jedan od najistaknutijih pojedinaca ključne moći Zapada – posle Drugog svetskog rata – a koja sad postaje sasvim ogoljena. Zavereničke, u osnovi. Antidemokratske par excellence!
Čiji je interes likvidacija stanovništva
Uzmimo ono što se obično zove Kisindžerov memorandum – tajni dokument NSSM 200 iz decembra 1974. – a koji se koncentriše na uticaj rasta svetskog stanovništva na američku bezbednost.
U formi naučnog manifesta Kisindžer je objašnjavao da je boj za smanjivanje svetskog stanovništva "najveći prioritet spoljne politike SAD prema Trećem svetu"... jer su "američkoj ekonomiji potrebne velike i biće potrebne sve veće količine sirovina iz inostranstva, posebno iz manje razvijenih zemalja". Prosto, kad te zemlje budu imale više stanovnika osetiće se moćnijim i zahtevaće bolje uslove trgovine i veće cene za izvoz svojih sirovina. A to se ne može dozvoliti. Lepo je pričati o pravednom svetu, ali glupo je praviti takav svet.
Zato je najbolje likvidirati im ljudstvo. Svim zamislivim načinima. Henri Kisindžer je nabrojao one na koje treba odmah udariti: Brazil, Pakistan, Indija, Bangladeš, Nigerija, Meksiko, Indonezija, Filipini, Tajland, Etiopija i Kolumbija.
Ali valja razumeti da ta ideja nije ekskluzivna. Henri Kisindžer ju je preneo iz – Rimskog kluba. Glavni među utemeljiteljima te polutajne "nevladine organizacije" je bio Dejvid Rokfeler, unuk Džona Rokfelera, "prvog dolarskog milijardera".
Rimski klub (1968) javlja se posle sličnog sredstva najbogatijih da prave svet po svojoj meri – Bilderberg grupe (1952), i profilisan je da na "naučnoj bazi" opravda globalizaciju, "koja je vlasnicima mašine za štampanje novca iz Federalnih rezervi SAD otvarala ogromne mogućnosti u kupovini vrednih svetskih aktiva". To je najmoćniji instrument "pljačkaške civilizacije" u njenoj postkolonijalnoj eri.
Iz krila Dejvida Rokfelera
Povodom pola veka Rimskog kluba ruski ekonomista i mislilac Valentin Katasonov je vratio film i vidimo da se "već početkom sedamdesetih godina prošlog veka, uz podršku i u okviru Rimskog kluba, počinju pojavljivati izveštaji koji su prognozirali socijalno-ekonomski razvoj i demografske tendencije na duži i dugi rok". Kao što se sad jasno vidi: "Rezultati različitih scenarija (koje je pravila nauka za potrebe kluba) čovečanstvu su, manje-više, predviđali sigurnu propast, bilo zbog osiromašenja i iscrpljivanja prirodnih resursa (tla, vode, šuma, nafte, ruda, itd.), bilo kao rezultat preteranog zagađenja životne sredine." Veština s kojom su ti naučni projekti rađeni, a onda plasirani, tek odskora postaje sumnjiva.
Jedna od tih čuvenih knjiga prevedena je i na srpsko-hrvatski. "Granice rasta" (The Limits to Growth) se među nama pojavila 1974. (original je iz 1972) i čitana je kao projekcija budućnosti brižnih ljudi. I mi smo nabirali čela, iskreno brinući njihovu brigu. Nije smetalo ni što se čitava misaona konstrukcija vratila prokazanom mišljenju engleskog sveštenika Tomasa Maltusa koje je već bilo kvalifikovano kao "propoved genocida".
Nauci u 20. veku uopšte nije problem da se prostituiše, samo ako je ponuda – dovoljno "zelena".
I lako se zaključivalo "da bi se izbeglo iscrpljivanje prirodnih resursa i zagađenje životne sredine, treba obuzdati industrijski i poljoprivredni rast. A za obuzdavanje proizvodnje industrijske robe i hrane ne preostaje drugo nego obuzdati rast stanovništva".
Mnogo nas je, brate, i "nivo proizvodnje i stanovništva trebalo bi zadržati na nivou sedamdesetih godina prošlog veka". Bilo je tu i "ozbiljnijih" mišljenja kao ono Teda Tarnera (osnivač Si-En-Ena) da bi nas bilo dovoljno i 250 miliona, i naravno nešto bizona iz njegovog parka.
Pravda i sloboda nepotreban teret
Ova briga za planetu i čovečanstvo nema neku ljudsku osnovu (iako oni sami sebe časte nazivom filantropi), a podrazumeva se da "glavnu korist od nje izvlače klan Rotšildovih i 'gospodari novca' – glavni akcionari Federalnih rezervi SAD, koji pomoću mašine za štampanje stvaraju novac ni iz čega". Međutim, uvek će se naći "open-majndid" persona koja će i Maltusov "Ogled o načelu razvoja stanovništva" iz 1798. preporučivati kao uverljivu analizu "pogubnost(i) nekontrolisane eksploatacije resursa koje stvara privid blagostanje i dovodi do nekontrolisanog porasta stanovništva". Citat je iz preporuke za izdanje Službenog glasnika, Beograd, 2015.
Sad opet možemo da se vratimo Henriju Kisindžeru koji je bio jedan od ključnih intelektualaca u "rokfelerizaciji" sveta.
Dakle, nema tu nikakvog državništva, jer čitav svet je u toj projekciji – pod jedinstvenom vladom. Tako Kisindžer u vreme kovid-19 pandemije (tekst za "Volstrit džornal") poziva na "prvi korak ka razvoju 'novih tehnika i tehnologija za kontrolu infekcija i odgovarajućih vakcina za velike populacije'", a onda sledi "lečenje rana globalne ekonomije".
Henri Kisindžer pripada onim ljudima u čijem pogledu na svet pravda i sloboda ne postoje. Sem kao sredstva manipulacije. Inače, kad se on poduzme da rešava neki problem, ne opterećuje se tim naivnostima.
Ljudi su u njegovim projekcijama samo potrošni materijal. Da je kriv za smrt desetine miliona ljudi dok je rešavao problem poraza Amerike u Vijetnamu ili sprečavao širenje socijalističkih promena sedamdesetih godina u Južnoj Americi u slučaju likvidacije Salvadora Aljendea – gotovo da niko ne sumnja. Ali to mu se i ne uzima za veliko zlo.
Jer, to bejahu samo figure na "velikoj šahovskoj tabli" (toga će se posle setiti Zbignjev Bžežinski) i one sad jesu, sad nisu. Guraju se tamo-vamo, žrtvuju se. Dok igračima odgovaraju pravila sve ide po pravilima, kad se pravila pojave kao problem, i ona se bacaju se niz reku.
Kisindžer je za to našao opravdanje u novijoj istoriji – Bečki kongres.
Te 1815, pošto se Evropa rešila Napoleona, miševi su mogli da se sastanu i naprave svet po svojoj meri. Knez Meternih je okupio Britance, Pruse i Ruse. Priključio se posle u francuski ministar Taljeran i onda se crtalo po mapi Evrope. Nije tu bilo plenarnih zasedanja, nego se sve rešavalo "među njima".
Tako su veliki uspostavljali mir i stabilnost, što je bio njihov interes, a "na račun sloboda i građanskih prava" što su podsticali procesi koje su oglasile francuska i američka revolucija. U 20. veku se to doba isticalo kao "stogodišnji mir" (1815-1914) a bio je nasuprot strašna dva svetska rata. Henri Kisindžer je branio doktorsku tezu o Bečkom kongresu.
Bečki kongres i glava Alda Mora
Jedino zlo u tom pogledu na svet je – narušavanje "naše", uz vino i najbolje đakonije, dogovorene ravnoteže. I zaista, recite i sami, zar sloboda i pravda tu nisu samo živo blato?
A kad se Dejvid Rokfeler pojavi u ulozi kneza Meterniha, neko mora da ukaže svetu na ispravnost te slike. Pošto su mir i stabilnost vrednosti koje se ne smeju dovoditi u pitanje, milioni ljudi koji će umreti od održavanja takvog reda – jeste ono što se isplati, kako je govorila Kisindžerova naslednica i sunarotkinja Madlen Olbrajt.
A svako ko se suprotstavi tom "najvišem redu" završiće kao Aldo Moro 1978. Taj Italijan bio je slika i prilika čoveka koji će vazda narušavati red Komiteta 300, Kisindžerovog CK.
Kad je posle studija krenuo u politiku s levičarima nije mogao, iako se s njima slagao u dijagnozi problema, jer "ispoveda katoličku veru". Među demohrišćanima je uspostavio ravnotežu koja ga je vodila do vodećeg posleratnog političara u Italiji. Kriza koju je obeležila 1968. vodila je stvaranju unutrašnjeg reda u kojima prilagođena i moćna Komunistička partija Italije nije mogla biti izvan procesa odlučivanja. Aldo Moro je prvo otet (16. mart 1978, otmičari su legitimisani u opsegu od masona do levih terorista), onda je trajala svetska drama koja je okončana ubistvom i ostavljanjem njegovog tela "na pola puta između središta demohrišćana i komunista" (9. maj 1978).
U Rimu na suđenju 10. decembra 1982. Gorado Gerzoni, blizak saradnik Alda Mora, svedoči kako je pokojnom predsedniku italijanske vlade "pretio jedan agent Kraljevskog instituta za međunarodne poslove (RIIA), koji je istovremeno član Komiteta 300", a tad je još bio američki ministar spoljnih poslova.
Na ovom zadatku Kisindžer nije sprovodio spoljnu politiku SAD, nego je radio po instrukcijama Rimskog kluba. Henriju Kisindžeru ovo činjenje nije nanelo nikakvu štetu. Posle je i Morova žena dodala više detalja samom činu pretnje. Profesor diplomatije nije žrtvi ostavljao nikakvu mogućnost sporazuma.
Ovo je samo epizoda iz dugometražnog filma.
Henri Kisindžer je tu počeo kao radnik na terenu da bi stigao do bliskog saradnika režisera Dejvida Rokfelera. Ali on nije samo bio beskrupulozan, već je umeo i da objasni. "Ko kontroliše snabdevanje hranom kontroliše ljude; ko kontroliše energiju može kontrolisati cele kontinente; ko kontroliše novac može kontrolisati svet", govorio je 1974.
I Kisindžer je grešio – na tuđu štetu
Kad bi vam ista ova poruka stigla od nekog neveštog siledžije vi biste se zgrozili, uplašili, neko bi se i pobunio – a kad to sklopi mudrac, pa i kad su mu ruke krvave do laktova, ljudski mozak se otvori i počne da se divi veštini zla. Štokholmski sindrom na globalnoj šahovskoj ploči. To je hipnotisani "vrli novi svet" pred Henrijem Kisindžerom. Jedino što ovaj svet spasava je što su kisindžer-veštine stigle dotle da im se i on sam, u staračkoj iskrenosti, počeo čuditi.
Gledajući kako se "Hamasov napad na Izrael slavi na ulicama Berlina" stogodišnji Hajnc Alfred Kizinger je prvom čoveku "Aksel-Špringer" korporacije Matijasu Dopfneru govorio "da to ukazuje da je Nemačka pustila previše stranaca u zemlju". "Bila je teška greška pustiti toliko ljudi potpuno različitih kultura, religija i koncepata, jer to stvara grupu za pritisak unutar svake zemlje koja to čini."
Šta znači ovo priznanje? Šta god, ali izvesno pokazuje da ideja iz Kisindžerovog memoranduma nije "privedena svrsi". Pošto zavera nije realizovana, ta ljudska masa se otela Kisindžerovoj mašini. I ne samo da im je sve teže otimati sirovine po zapadnim pravilima nego eno njih svuda – od Brisela, Pariza, Londona, Njujorka, Amsterdama...
I veliko je pitanje ima li danas Meterniha koji će konsolidovati iznutra potkopani Zapad. Klaus Švab i Juval Noa Harari samo su blede senke Dejvida Rokfelera i Henrija Kisindžera. Svet može biti zadovoljan, mislim.
