Beda filozofije o imigrantima
Traženje neprijatelja ne vodi rešenju problema. Naprotiv, služi da se oni prikrivaju. I, izvesno, ne rešavaju. A mržnja prema strancima dolazi iz "nezadovoljstva koje proizlazi iz nesigurnosti ekonomskog života u svetu kojem dominiraju povučene i bogate elite sa prezirom prema običnim ljudima"
Pričalo se da je Mao Cetung,, slušajući neku raspojasanu američku brigu o njegovim Kinezima kojima se uskraćuju ljudska prava jer ne mogu slobodno, kad hoće i gde hoće, da putuju, odjednom upitao: Hoćete li da izdam par desetina miliona pasoša, pa da vam ih pošaljem?
Naravno, i Amerikanci su znali da Mao nije bio tako neozbiljan čovek da se igra sa svojim narodom i kineskim komunističkim sistemom u koji je verovao kao rešenje. Prošle su decenije i Kinezi imaju pasoše, glavni su turisti širom sveta – a Maov naslednik na čelu Komunističke partije Kine ne mora da brine da će silan narod emigrirati iz zemlje.
Ruanda – pretnja imigrantima
Međutim, imigrantski problem – i bez Kineza i Rusa – danas duboko potresa zapadna društva. Nekad je to bila ona šibicarska kuglica koju je igrač držao u malom prstu pa niko ne vidi prevaru, ali sad se to otelo. "Slobodni svet" je to neko vreme ignorisao, napadao populiste kao što su Viktor Orban ili Robert Fico, prezirao one koji su iz tih društava ugrožavali "ljudske slobode". Sad traži izlaz...
Ovih dana se Britanija pojavila sa karikaturalnim rešenjem. Naime, vlada Konzervativne partije, na čijem čelu je Indus Ruši Sunak, setila se da bi "izbeglice odvratile od pokušaja da ilegalno uđu u Britaniju (a postoji vrlo malo načina da to urade legalno), kako bi se moglo neke od njih poslati da žive na mestu koje im se neće dopasti". Vlada Ruande se ponudila da učestvuje u projektu. (Ovaj slučaj je, inače, na RT Balkan već predstavljen do u detalje u prošlonedeljnoj kolumni Siniše Ljepojevića "Britanija, Ruanda, imigranti", 26. januar 2024.)
Samo da podsetimo, Ruanda je država od 12,6 miliona stanovnika, najgušće je naseljena zemlja kopnene Afrike, a među zemljama većim od 10.000 km², peta najgušće naseljena država na svetu. U globalnom javnom mnjenju Ruanda je najpoznatija po posledicama građanskog rata iz 1990. koji je za posledicu imao genocid.
"Argument je zbunjujući", piše ovih dana profesor Kolin Krauč, "jer se pretpostavlja da će izbeglice koje su prošle pustinje i otvoreno more da stignu do Britanije, rizikujući živote u niz navrata, smatrati da će slanje u Ruandu biti više zastrašujući od svega toga". Besmislica!
Prvo, "biće to vrlo mali rizik, jer nema prostora za slanje velikog broja u tu zemlju", a drugo "čak i ako se tražilac azila nađe u Ruandi, to bi mogla biti bolja sudbina nego da je ostao kod kuće u zemlji verovatno razorenoj građanskim ratom ili suočene sa glađu".
Ljudska prava program protiv ljudi
Problem nastaje, piše Krauč, kad se britanske vlasti sete da "zakon o ljudskim pravima, među 46 država članica Saveta Evrope, koje su konačno i pod okriljem Evropskog suda za ljudska prava, može sprečiti da se to izvede". E, onda su torijevci krenuli u operaciju da se "drastično smanji prihvatanje tog suda od strane Ujedinjenog Kraljevstva". Tako Sunakova vlada preduzima sve "da se uklone skoro svi kanali preko kojih bi tražioci azila mogli da se žale Strazburu", a najekstremniji torijevski brižnici za demokratiju razmišljaju o "potpunom odbacivanju nadležnosti suda".
Profesor Krauč objašnjava kako se tu Britanija našla s one strane zdravog razuma: sudovima objašnjava da je Ruanda odlično mesto za život a onima koji traže azil preti – da će ih poslati na neko "užasno mesto". Onda su se u Domu lordova setili da se ne ratifikuje sporazum "dok vlada ne dokaže da je Ruanda bezbedna". Monty Python's Flying Circus koji je sa Bi-Bi-Sijevih ekrana otišao 1974, oživljava u Downing Street 10 uveliko nadilazeći maštu scenarista pre pola veka!
Iako znate da živimo u vremenu kad je svaka besmislica i glupost moguća, na prvi pogled ne možete da razumete čemu ovo zevzečenje. Da stvari ubrzano idu u ovom pravcu pominjani Kolin Krauč je najavljivao pre dve decenije u, po obimu nevelikoj studiji "Postdemoratija": objasnio je da u društvima više ne postoji klasa koja je "osmišljavala aktivne politike u kojima je i sama učestvovala". Globalizam je doneo "novu samozadovoljnu političku klasu kojoj je više stalo da štiti poslovne interese bogatih nego da sprovodi političke programe koji se bave rešavanjem problema običnih ljudi". To je suština, sve ostalo proizlazi iz toga.
Izborne i druge igre
Tako je i ovo proigravanje s Ruandom banalno pitanje opstanka na vlasti još jedan krug. Torijevci su u problemu pred ovogodišnje izbore, a u 2019. su ubedljivo pobedili koncentrišući se gotovo isključivo na izlazak iz EU, "uglavnom motivisani mržnjom prema 'imigrantima'". Može li se isti trik izvesti 2024?
Čini se da nema razloga tražiti novi mamac, jer je ova potraga konzervativaca za novom igrom protiv stranaca poslednjih godina u modi i u drugim (demokratskim) zemljama. "Kad se jednom krene ksenofobičnim putem, apetit za pronalaženjem novih neprijatelja postaje nezasitan", veli Krauč.
Ali traženje neprijatelja ne vodi rešenju problema. Naprotiv, služi da se oni prikrivaju. I, izvesno, ne rešavaju.
Mržnja prema strancima dolazi iz "nezadovoljstva koje proizlazi iz nesigurnosti ekonomskog života u svetu kojem dominiraju povučene i bogate elite sa prezirom prema običnim ljudima". Da ne bi delili bogatstvo s bednim i siromašnim, oni će radije da troše pare za tehnike manipulisanje njima.
U ovom trenu, pripoveda Krauč, elite "iz nekog razloga favorizuju imigrante (ponekad i gejeve, žene ili razne druge mete) u odnosu na strejt, obično muške, starosedeoce". To daje rezultate ali društvena drama raste. Napetost ne popušta, preti da sve odleti u vazduh jer "napad na lažne mete ne može da reši prvobitno nezadovoljstvo". Ostaje da se stalno "iznova pronalaze nove mete. Sledeći na redu u Britaniji biće legalni imigranti, čiji se broj povećao od Bregzita. A nakon toga će se pojaviti novi neprijatelji, koji će svaki put pojačati netrpeljivost i govor mržnje."
Demokratske tehnike varanja naroda
Te "igre bez granica" imaju za posledicu sve raširenije odbacivanje "tvrdnje da su savremena demokratska društva nužno bolja od svi prethodnih demokratskih svetova". Vraća se Aristotel. Društvom može vladati jedan čovek, grupa ili – demos. Svaka vlast može biti dobra, ali svaka od njih može biti – loša. I nepodnošljiva.
Dok gledate promene u Rusiji, Kini i drugim zemljama koje postaju sve moćnije nikakva uteha nije da živite "u najboljem od svih sistema". I ne vidite zašto bi to – što vaši neuspešni lideri njih zovu "autoritarni sistemi" – značilo da je loše samo po sebi.
Ovih dana je lider opozicione Stranke nasleđa na društvenoj mreži Iks napravio anketu – koga bi Britanci kao vladara. I na šalu/zbilju se nakačilo 40.000 interesenata: Klausa Švaba optira 3,9%, premijera Sunaka 4,3%, vođu britanske opozicije Kira Starmera 4,9%, a Vladimira Vladimiroviča Putina – 87,4%. Više nego u Rusiji, bog te mazo!
Tako društvo koje se bučno hvalilo kako je "demokratsko" sve manje liči na samo sebe. Glavni neprijatelji demokrata u tim društvima postaju oni koje narod radije bira nego njih – populisti. Populisti ne smeju da dođu na vlast, viču, jer će ugroziti demokratiju!
I, kako je pisao Krauč: "Mada izbori... svakako postoje i mogu se na njima smeniti vlade država, javna izborna rasprava predstavlja strogo kontrolisani spektakl pod budim nadzorom rivalskih timova stručnjaka, upućenih u tehnike uveravanja, koji se svesno usredsređuju na mali krug problema."
Tehnike demokratskih vlada su u stvari oruđa protiv naroda. Za manipulisanje narodom. I one su sada svedene na principe koji su važili za reklamiranja proizvoda. Predsednik se prodaje kao deterdžent, a njegove reči nikog ne obavezuju ni na šta: "Veoma kratke poruke koje zahtevaju izuzetno malo koncentracije, upotreba reči sa ciljem da formiraju impresivne slike, a ne argumenti za koje je neophodan intelekt." I tu se Putin pojavljuje kao Aristotelov mlađi brat!
Zdrav razum, moralan odnos i držanje za reč među liberalnim demokratama nemaju nikakvu vrednost: "Reklamiranje ne predstavlja formu racionalnog dijaloga. Reklama se ne zasniva na dokazu, već na principu asocijacija, odnosno povezivanja određenih proizvoda sa nekom slikom. Na reklamiranje ne možete da odgovorite. Cilj reklame nije da vas uvuče u raspravu, već da vas ubedi da kupite. Usvajanje metoda reklamiranja pomoglo je političarima da izađu na kraj s problemom komuniciranja s masovnom publikom, ali ovo nije služilo svrsi same demokratije."
Sad su imigranti najkurentnija predizborna roba. Bez njih se ne može, a oni su nepodnošljivi. To se može prodati samo kao – strah od budućnosti. Nudeći svoju pomoć.
Iako je pre dve decenije objasnio da je postdemokratija nepovratno razaranje demokratskih vrednosti, profesor Krauč i sada, kao lojalni Englez, nastoji da u truleži nađe zdrave klice, te savetuje da i "ovde postoje važne lekcije za stranke i pokrete zabrinute zbog sve veće privlačnosti ksenofobije. Ne pokušavajte da prihvatite retoriku populista – to samo pomera celu igru dalje u njihovu korist.
Umesto toga, uradite dve stvari.
Prvo, planirajte kreativne pristupe ljudi koji daju običnim građanima ulogu u određivanju politike, posebno na lokalnom nivou.
Drugo, razmislite o rešavanju stvarnih problema koje izazivaju arogantne elite u društvima sa rastućom nejednakošću."
Narod kao višak u demokratijama
Zasad se ne vidi da te stranke pokazuju sposobnost da svoj pogled na svet resetuju u tom pravcu, i u tako velikoj meri. Pre im na pamet padaju ideje da se zabrane populisti! Jednostavno i efikasno. Jedino nije jasno kako će pridobiti podršku naroda koji ih je napustio jer su tako vladali da se to ne može podneti. Ali u postdemokratiji to se i ne vidi kao problem. Narod je suvišan, govori se sve češće. Duh transhumanizma se širi iz Davosa kako zadah truleži. Mnogo će se bolje raditi s robotima i veštačkom inteligencijom, javljaju.
To da savremenici radije traže opravdanja za svoje greške nego što se iscrpljuju na tražnju rešenja nije ništa novo. "Možemo se prisetiti rukopisa američkih politikologa iz 1950-ih, koji su radije bili spremni da usvoje definiciju demokratije tako da korespondira s tadašnjom aktuelnom praksom u SAD i Britaniji, nego da prihvate da postoji bilo kakav nedostatak u političkim uređenjima te dve zemlje. To je pre bila ideologija hladnog rata nego naučna analiza."
Promeni li se nešto? Ne. "Sličan pristup dominira u okviru savremenog načina razmišljanja. Ponovo pod uticajem Sjedinjenih Država, demokratija se sve više definiše kao liberalna demokratija: istorijski uslovljena forma... ističe masovno učešće na izborima kao glavni vid političke aktivnosti, ogromnu slobodu za lobiranje (koje uglavnom pruža daleko veće mogućnosti za angažovanje poslovnih lobija) i formu politike koja izbegava da se meša i interveniše u kapitalističke ekonomije. To je elitistički model koji ne pokazuje interesovanje za šire učešće građana."
Naravno, građani plaćaju sve greške ovakve antigrađanske politike. I ne pita ih se, podrazumeva se, u "demokratskom" društvu. Nikakva uteha nije što se to može zvati postdemokratija. I što se izbegava okretanje ka rešavanju problema.
