Šta bi Napoleon danas radio?
Verovali su da imaju NATO. Ali NATO je isto američka vojska. Odnosno, služe tu razni, ali zna se ko komanduje. I ako su oni pod mekom okupacijom zaboravili onu Napoleonovu, Amerikanci su se uvek u skladu s njom ponašali: "Jedan loš vrhovni komandant je bolji od dva dobra". Naravno, kad je naš
Evropska unija javlja da želi svoju vojsku. Konačno su se setili da je Napoleon imao pravo kad je govorio: "Narod koji ne želi da hrani svoju vojsku, hraniće tuđu".
Kad im je Tramp rekao da neće više da ih brani ako ne plate koliko on misli da treba, malo su se rogušili i radovali kad mu je Bajden preoteo vlast, ali su konačno shvatili – kako god se američki predsednik zvao, američka vojska je tuđa. Ali tu nije kraj.
Muke Malog Napoleona
Verovali su da imaju NATO. Ali NATO je isto američka vojska. Odnosno, služe tu razni, ali zna se ko komanduje. I ako su oni pod mekom okupacijom zaboravili onu drugu Napoleonovu, Amerikanci su se uvek u skladu s njom ponašali: "Jedan loš vrhovni komandant je bolji od dva dobra". Naravno, kad je naš.
Tu se problem grana. Mali Napoleon, koji kod Bonaparte verovatno ne bi mogao da bude ni podnarednik, najagilniji je. Preti kako će u Ukrajinu poslati 126. pešadijski puk, a koji postoji od 1810. i pod Napoleonovom komandom išao na Rusiju. "Napoleonov puk bi mogao biti poslat u Odesu", jer su njihovi praprapreci, u vreme dok boljševici nisu imali vremena da se pozabave stranim vojskama, decembra 1918. zauzeli Odesu i održali se 100 dana.
Pa kad je otvarao fabriku baruta Makron je ozbiljno govorio da je "potrebno da se prepozna nova geopolitička realnost i ubrza prelazak na 'ratnu ekonomiju' kako bi se nastavila podrška Ukrajini i jačanje odbrambenih sposobnosti Evrope".
Makron kao da je krenuo da uči od Rusa i Putina, jer oni su već prebacili svoju ekonomiju na ratni kolosek i sledeće godine bi mogli postati četvrta ekonomija na svetu – preteći će Japan. I ne samo to – u pitanju je ispunjenje i Napoleonove misli o pameti da hraniš svoju vojsku... Rusija je, s predstavom da je državni interes važniji od profita oligarha, održavala vojno-industrijski kompleks, "veliki gigant od skoro 6.000 kompanija", i u računu 2022. to se pojavljuje kao – krunska investicija.
Kako vojska menja društvo
"Rusi to plaćaju godinama. Oni su subvencionisali odbrambenu industriju i mnogi bi rekli da troše novac za događaj posle koga će morati da plaćaju i više. Dakle, to je bilo ekonomski neefikasno do 2022. godine, a onda odjednom izgleda kao vrlo lukavo planiranje", govori Ričard Konoli, stručnjak za rusku vojsku i ekonomiju u istraživačkom centru Kraljevskog instituta ujedinjenih službi u Londonu.
On to naziva "ekonomijom kalašnjikova" i ocenjuje da je "prilično nesofisticirana, ali izdržljiva, napravljena za upotrebu velikih razmera i za upotrebu u sukobima". Posle takvih engleskih mračenja, ipak, pokazuje rezultat: "To se značajno razlikuje od zapadnih, posebno evropskih proizvođača oružja, koji generalno vode precizne operacije koje rade preko granica i koje su dizajnirane da maksimiziraju profit za akcionare". Država je tu sekundarna, a narod poslednja tačka u jednačini profita.
Ona "ratna ekonomija" u Rusiji, kako je "Gardijanu" otkrio Denis Volkov, direktor moskovskog Levada centra za istraživanja i sociološke studije (koji je u Rusiji označen kao "strani agent"), rešava i jedan od najtežih problema savremenih društava. Oduzima bogatim i obogaćuje siromašnije slojeve društva: "Rat je doveo do preraspodele bogatstva bez presedana, pri čemu su siromašnije klase profitirale od državne potrošnje na vojno-industrijski kompleks. Radnici u vojnim fabrikama i porodice vojnika koji se bore u Ukrajini odjednom imaju mnogo više novca za trošenje. Njihovi prihodi su dramatično porasli." I već je pet-šest odsto onih koji "prethodno nisu imali dovoljno novca da kupe robu široke potrošnje, poput frižidera, sada krenulo naviše ka srednjoj klasi".
Dobra statistika, loša stvarnost
Građani Evropske unije nikako ne mogu da očekuju takve preokrete. Prvo, "Evropska unija nije u stanju da zaštiti svoje građane ili da se zaštiti kao politička jedinica", navodi se u studiji iz 2020. francuskog trusta mozgova IRIS, "a još manje sposobna da se brani kao geopolitički akter". Tako to vide i Nemci: "Bez američkih nuklearnih i konvencionalnih sposobnosti, Nemačka i Evropa ne mogu da se zaštite. To su jasne činjenice." (prethodna ministarka odbrane Nemačke Anegret Kramp-Karenbauer)
Evropska unija do Ukrajine nije sebi dozvoljavala da to vidi. Odnosno, skrivali su se iza statistike: 27 država članica EU može da okupi impresivnih 1,3 miliona aktivnog vojnog osoblja, što je otprilike uporedivo sa veličinom oružanih snaga SAD (oko 1,4 miliona) i znatno veće od ruske vojske (850.000). Kombinovani vojni rashodi EU država iznose impresivnih 225 milijardi dolara, što je više nego dvostruko od vojnog budžeta Rusije od nešto više od 100 milijardi dolara, i otprilike tri četvrtine od 290 milijardi dolara Kine. "Ipak, ovi brojevi ne predstavljaju efektivnost", zaključiće "Vašington post".
To je razbacano i izvan mogućnosti da se ukrupni i da daje rezultate koje statistika obećava. Koliko treba vremena da se od tog napravi vojska, čak i kad apstrahujemo sve smerove haotičnih kretanja i svu različitost interesa koji su iza toga.
I najjednostavnije činjenice pre vode u raspad nego u vojni red: američka vojska koristi samo 30 sistema oružja, vojska EU koristi oko 180, šest puta više; oružane snage SAD koriste samo jedan glavni borbeni tenk, EU – u zavisnosti od toga kako brojite – 11 do 17 različitih modela.
Rodoljuba Evropljana nema
Dalje, vojska mora moći da svoj cilj pokaže jasno i ubedljivo. Za šta zalažeš svoj život, čoveče? Najjednostavnije je kad je to – za svoju zemlju i svoj narod.
Tu postaje jasno da je multikulturalnost lep pojam, ali "ipak ima svoju cenu. Većina EU građana se prvo određuje prema zemlji rođenja; malo ko sebe smatra Evropljaninom pre svega. Štaviše, oko 40 odsto EU građana nikad nisu napustili svoju zemlju" ("Vašington post"). Pa ti sad očekuj od Portugalca da s uzvišenim ratničkim osećajem uzme ruksak, obuje čizme i odjuri u Litvaniju da se tamo bori. Ne biva.
Zatim, ko bi bio na čelu te hijerarhije? Hijerarhija traži – komandanta. Mogu li Nemci ili Španci da prihvate nekog Čeha, čije je vojevanje najpoznatije po dobrom vojniku Švejku. I, po prirodi stvari, komandanti se po prirodi ratnog posla ne menjaju ringišpilom, a ne možete imati 27 Romela ili Ajzenhauera. I opet Napoleon, koji je znao šta je moćna vojska: "Vojska magaraca predvođena lavom uvek će pobediti vojsku lavova predvođenu magarcem".
Nema tu ni minimalnog stava – kako bi se, uopšte, takva vojska mogla podizati. Moguće su dve opcije. Da svaka država raspusti svoju vojsku i onda svi zajedno podignu jednu armiju. "Stručnjaci su skeptični da će se to dogoditi – nacionalni interesi i duboka vezanost za suverenitet će verovatno uvek preovladati", procenjuje "Njuzvik". Druga mogućnost je da svaka država ponudi nešto za zajedničku vojsku. Tako je napravljen NATO.
Ali šta će dva NATO-a? To bi samo moglo da znači da iste države i građani izdržavaju dve iste vojske, za bar dva puta više para. A sve zemlje EU se još nisu uskladile ni sa NATO zahtevom da im izdaci za odbranu budu minimum dva procenta BDP-a.
Putevi bez smernica
Zasad se gomilaju papiri, strategije i vizije. Evropski parlament je u rezoluciji iz 2023. objavio da "Evropska unija hitno mora da preuzme odgovornost za sopstvenu bezbednost delujući u svom susedstvu i šire". Evropska komisija je objavila svoju prvu Evropsku odbrambenu strategiju (EDIS). Agilni Šarl Mišel i estonska premijerka Kaja Kalas su da se ide oštro, prečicom, da se ne oslanjaju na nacionalne budžete već "koristeći instrumente zajedničkog duga".
U trci velikih, koja je danas pre svega u "sistemima sistema", kako raditi sa "digitalnim senzorima i sposobnostima veštačke inteligencije raspoređenim kroz mreže na kopnu, na moru, u vazduhu i svemiru" – vojni kompleks u kome "svaka država ima svoju varijantu borbenog vozila pešadije; svaka ima svog tradicionalnog dobavljača malokalibarskog oružja" – Evropska unija ne izgleda kao mogući dobitnik. Gomila od 27 glava teško može da dostigne jednomisaonost bez koje je sve beskrajno rasipanje.
Kina je dominantna u 37 od 44 "kritične tehnologije u nastajanju", navodi australijski institut ASPI čiji je posao da prati tehnološku konkurenciju. Kina "tu poziciju održava preko sedam strogo poverljivih vojnih univerziteta, čija istraživanja su vođena od države i čiji diplomci popunjavaju kinesku odbrambenu industriju sa tri četvrtine njene STEM-kvalifikovane radne snage (Science, Technology, Engeneering and Mathematics)."
Pol Mejson, kolumnista "Gardijana" i "Mond diplomatika", na to će zaključiti da se "saradnja univerziteta i vlade, koja bi mogla da parira kineskoj tehnološkoj dominaciji u naprednom oružju, jednostavno ne može desiti u sektoru visokog obrazovanja koje sebe shvata kao 'tržište'".
Tako je to sa evropskom vojskom. Kad se okrenu i pogledaju evropske birokrate bi mogle da nešto nauče iz hiper-klasika, "Umeća ratovanja" Sun Cua: "Planirajte ono što je teško dok je još lako, činite ono što je veliko dok je malo. Najteže stvari na svetu moraju biti učinjene dok su još lake, najveće stvari na svetu moraju biti učinjene dok su još male." Ali, sigurno, neće. Jer njihova polazna pozicija je suprotna mudrosti. Bave se najtežim stvarima kad se sve otima iz njihovih ruku.
