Jelena Ponomarjova: Sve se čini da se pokidaju veze Srbije i Rusije, koriste jezuitske tehnologije

Jelena Ponomarjova, profesor MGIMO, po obrazovanju istoričar, politikolog i ekspert za Balkan i problem "obojenih revolucija", gostovala je u Srbiji na poziv i u organizaciji Instituta za evropske studije. Za RT Balkan ona govori o aktuelnim problemima i o opasnosti od "obojene revolucije" u Srbiji tokom predstojećih izbora.

Vi niste prvi put u Srbiji, a može se u nekom smislu reći da Srbiju poznajete čak i bolje nego pojedini Srbi koji na svet gledaju očima liberalnog potrošača. Po vašem mišljenju, kako se razvija situacija danas, sa napadima na Republiku Srpsku, paralelno sa napadima na Kosovo i Metohiju i na Srpsku pravoslavnu crkvu? Da li su ovi napadi međusobno povezani i koordinisani?

Pre svega, ne mogu da ne izrazim iskrenu zahvalnost za tu podršku koju je srpsko društvo pokazalo od prvog dana Specijalne vojne operacije (SVO). Zato što je to verovatno jedini narod koji je tako iskreno i u tom obimu izrazio podršku. Tako da – ogromno hvala svim Srbima.

Što se tiče vašeg pitanja, pritisak na Srbe koji žive u Republici Srpskoj, Srbiji i na Kosovu, sada je došao verovatno do maksimuma i to je između ostalog vezano i za podršku koju nam vi pružate, a na zvaničnom nivou to je vrlo jasna i tvrda pozicija i Aleksandra Vučića i Milorada Dodika po pitanju neuvođenja sankcija u tom obimu koji zahteva EU. Imajući u vidu taj pritisak koji se vrši na lidere, na vlade, sve je razumljivo.

Mi shvatamo da postoje neki kompromisi, neki postupci koji su svakako iznuđeni i koje su visoki zvaničnici prinuđeni da učine da bi sačuvali ekonomske preferencije i, recimo, investicione projekte.

Na primer, da uzmemo avio saobraćaj između naših država: ako je "Er Srbija" ranije letela skoro pa nekoliko puta dnevno, danas su to najvećim delom noćni letovi i vrlo su skupi. I sve je to razumljivo jer sve se čini da bi se pokidale naše veze.

Ali nemoguće je pokidati naše međusobne veze. Pod ovakvim pritiscima mi postajemo još jači. Pritisak se vrši vrlo perfidno, ja bih rekla po jezuitskim tehnologijama. Reč je o pritiscima na najbolnije tačke i na ono što je vezano za samospoznaju naroda.

To je pre svega pravoslavna crkva koja trpi jake napade i ogroman pritisak na svim stranama. Najočigledniji primer je praktično uništenje pravoslavne, klasične, kanonske, crkve u Ukrajini, a to je i napad i pritisak u Crnoj Gori koji je uspešno odbijen ali bez obzira na to, taj napad se nastavlja.

To je takođe i nedavna ekstradicija rukovodioca Ruske pravoslavne crkve iz Sofije. To jest, crkva je danas bojno polje. Zašto? Zato što je rimska Katolička crkva odavno prestala da štiti vrline i moralni sistem Čoveka. Ona je potpuno prešla, oprostite za patetiku, ali pod vlast satane. A pravoslavna crkva štiti vrednosti duhovnih temelja čovečanstva. I u tom smislu ona je smetnja stremljenjima globalista.

Zato jedino mogu da poželim hrabrosti, strpljenja i istrajnosti svim vernicima i celom srpskom pravoslavnom narodu. I naravno uspostavljanje što tešnjih veza i kontakata sa pravoslavnim zajednicama naše države. Ovde je, naravno, potrebno primeniti neke nove, institucionalne, neke nove projektne mogućnosti koje bi se uključile u taj proces. Potrebno je i na informacionom polju to više i aktivnije osvetljavati. Inače će se i kroz mlado pokoljenje događati ono što se dogodilo u Ukrajini. Ali nadam se najboljem, jer Srbi su ipak naročit narod.

Ili, kako je to rekao i predsednik Rusije Vladimir Putin, kada je govorio na Valdajskom forumu, da se Srbi mogu uništiti ali se ne mogu potčiniti. I u toj nepokornosti i jeste suština srpstva.

Relativno nedavno, predsednik Putin je potpisao Uredbu br. 809 koja je jasno definisala pojam tradicionalnih vrednosti.  U svetlu ove činjenice, koliko će u budućnosti uopšte biti mogući pregovori između Zapada, kakav je on danas postao, i Rusije koja je već postala predvodnica svih slobodarskih snaga u svetu? Čini se da se rat više i ne vodi za teritoriju, već za nešto mnogo važnije: za duhovne vrednosti…

Da, danas mi ne vidimo toliko sukob država koliko sukob civilizacijskih projekata. Reč je o tome kakva će biti budućnost, ne samo budućnost celog čovečanstva, iako je i to takođe važno, već budućnost svakog konkretnog naroda koji pripada ovoj ili onoj civilizaciji. Da li će ovaj ili onaj narod smognuti snage da zaštiti svoje civilizacijske osnove, korene i temelje, što znači da odredi svoju budućnost.

I u skladu sa tim, naravno da su mogući bilo koji formati pregovora. Rukovodstvo Ruske Federacije neprestano podvlači da mi ne odbijamo pregovore, ali reč je o tome o čemu će se pregovarati i pod kojim uslovima će se odvijati ti pregovori. Ruska Federacija je spremna da učestvuje u pregovorima, ali onim na kojima će biti realizovani njeni nacionalni i državni interesi. Ovo se neprestano podvlači i naglašava. I zato se nadamo da će platforme za pregovore biti u skladu  sa nacionalnim i državnim interesima Ruske Federacije, a ako se pregovori tiču regiona Balkana, onda i u skladu sa interesima srpskog naroda.

Ono što nas ovde u Srbiji naročito interesuje je mogućnost "obojene revolucije" povodom izbora koji će ovde verovatno biti raspisani za decembar. Da li biste, kao jedan od najvećih stručnjaka za "obojene revolucije" a koji ujedno odlično poznaje situaciju u Srbiji i Republici Srpskoj, mogli da nam kažete svoje mišljenje – kolika je opasnost od izbijanja "obojene revolucije" i promene režima u Srbiji i Republici Srpskoj mimo izbora?

Kod "obojenih revolucija" reč u stvari uopšte nije o svetloj budućnosti, o nekim fundamentalnim promenama koje podrazumeva ta reč "revolucija". Već su to tehnologije smene političkih režima sa ciljem promene rukovodstva, stvaranja haosa u društvu i promocije globalističke agende u uslovima smene režima.

Mi ovo dobro možemo videti i sagledati na primerima ogromnog broja država, a jedan od upečatljivih, novijih, savremenih primera su događaji u Jermeniji. Ono što se dogodilo 2018. je bio pokušaj koji je uspeo i koji je rezultirao smenom političkog režima, na vlast je došao Nikol Pašinjan i on je postao nacionalni izdajnik svog naroda. Kao posledica različitih procedura, Nagorno-Karabah, koji je postojao skoro 30 godina kao nepriznata država, prestao je da postoji. To je jedna od posledica "obojene revolucije" i primene tih tehnologija.

Pokušaj sprovođenja ovakve operacije u Srbiji će imati isti cilj. A to je priznavanje Kosova. I zato, ma kako da je vlast problematična, a u svakoj državi postoji mnogo zamerki za aktuelnu vlast, ipak aktuelna srpska vlast za sad stoji na straži onoga što kao srpsko postoji danas na Kosovu. A glavno je nepriznavanje te paradržavne formacije i zaštita Srba koji tamo žive. U ovom trenutku to je glavni zadatak.

I zato, bez obzira na sve zamerke aktuelnoj vlasti, koju je vrlo lako satanizovati i tako destabilizovati društvo, u suštini, potrebno je na svaki način, po mom mišljenju, podržavati konkretnu politiku Aleksandra Vučića.

Ponoviću, politika – to je umeće kompromisa i nikada nećemo imati primer vlasti koja bi svima odgovarala i svima bila po volji a sve njene odluke svi odobravali. I zato, naravno, Vučić može ići na neke kompromise, na neke ustupke, ali za sada on čuva glavno. Najveći problem će se pojaviti ako u Srbiji počne haos i u tom haosu dođu nemoralni političari koji će izvršavati volju svojih gazda koji su im pomogli da dođu na vlast.

U poslednjih godinu i više diskutujemo gde će se i kada završiti SVO, da li će granica biti na Dnjepru ili drugde. Kolika je danas opasnost da se SVO ne završi samo na zapadnim granicama Ukrajine, već da preraste u regionalni rat ili, i gore od toga, u Treći svetski rat?

Mnogi eksperti govore o tome da je Treći svetski rat u stvari već odavno počeo i da nema konkretno teritorijalni karakter, već da postoje mnoga žarišta konflikta; potvrda ovoga je pogoršanje situacije na Bliskom istoku u vezi sa arapsko-izraelskim sukobom, u koji se uključuje sve više i više aktera.

Drugi konflikt može biti na teritoriji Kavkaza, još jedan na teritoriji Centralne Azije. I sledstveno, nema samo ukrajinski konflikt karakter Trećeg svetskog rata.

Ali najvažnija osobina ovog svetskog rata jeste u tome da se on ne vodi samo za umove ljudi, za njihovu imovinu, za njihove odnose, već i za njihova srca, za njihove duhovne i moralne temelje. I to je ono najvažnije.

I zato je jako važno što je jedan od zadataka SVO – denacifikacija. To jest, rušenje projekta koji je počeo sredinom 20. veka, a to je stvaranje više rase gospodara. Mi smo protiv toga, Rusi i Srbi, Rusija i Srbija su protiv baš tog projekta. Za nas to i jeste kvintesencija Trećeg svetskog rata. I mi obavezno moramo da pobedimo u tom ratu. Inače će nas jednostavno uništiti.