Svi smo mi beskućnici

Negde u septembru 1994. godine, prilično sam traljavo, dakle telefonski, tražio neku sobu u Novom Sadu, u kojoj je trebalo da provedem drugu godinu studija srpske književnosti na Filozofskom fakultetu. Konačno, posle brojnih promašaja, uspeo sam da pronađem nešto korektno. Svojoj budućoj gazdarici sam rekao da sobu uzimam i da ću sutra u toku dana da doputujem iz Subotice u Novi Sad, kako bih joj doneo prvu stanarinu. Rekla je da će me sačekati. Međutim, kada sam se sledećeg dana pojavio pred njenim vratima, kazala mi je da je sobu, u međuvremenu, izdala prijatelju svog unuka, a onda mi je nonšalantno zatvorila vrata, kao da sam beskućnik koji moli za pomoć. (Što sam tehnički u Novom Sadu i bio).

Ni sada mi nije jasno zašto me je ta nekorektnost toliko potresla, ali ja sam tog dana odlučio da ostanem u Novom Sadu i da ne posetim ni jednog od svojih novosadskih prijatelja, već da celu noć provedem na ulici. Upravo, kao beskućnik. I tako je počelo.

Kada se spustila noć, posetio sam jednu zgradu na Limanu 3. Ušančio sam se u liftu koji sam pre toga zakočio i tamo bih verovatno mirno spavao sve do jutra, da sam bio sam. Međutim, imao sam društvo: svetlo, koje me je uporno gledalo sa plafona lifta, te korake u zgradi ili mojoj svesti, koji su uporno od‌jekivali oko mene. Oko 11 časova, napustio sam lift. Uputio sam se, sasvim štreberski i shodno mom tadašnjem proseku, ka svom fakultetu. Tamo sam se zavukao u neko udubljenje u fasadi kod amfiteatra. Bilo je, naravno, neudobno, jer nije planirano da ikada bude spavaća soba, ali koraka i svetla nije bilo. Spavao sam otprilike do tri sata izjutra, isprekidano, poput zvukova Morzeove azbuke (kratko, kratko, dugačko, kratko) pokriven samo tankom kožnom jaknom dok me nije probudio jesenji vetar sa Dunava.

Potrošačko društvo u 21. veku

Tada mi je na um pala ingeniozna ideja, koja je otkrila moj do tada neotkriveni talenat za beskućništvo: treba otići na železničku stanicu i prespavati ostatak noći tamo, na klupama, u toplom, bez vetra, zurećih sijalica i bezbrojnih koraka. I zaista, praćen upornim vetrom koji je za razliku od mene, bio željan druženja, nakon sat vremena upornog hoda, došao sam do stanice i njene čekaonice. A tamo me je zatekao hrčući krem novosadskog beskućništva, koji nije zauzeo samo klupe već i pod.

Neprijateljska arhitektura

Te slike beskućnika, koji spokojno spavaju na stanici, setio sam pre nekoliko dana, dok sam gledao podkast, koji mi je poslao jedan moj berlinski prijatelj i bivši student. Emisija je govorila o "neprijateljskoj arhitekturi", "odbrambenom dizajnu", ili "dizajnu protiv kriminala" na prostoru nekadašnje civilizacije Zapada, a sadašnjeg Megalopolisa.

Bez obzira koje ime odabrali, sadržaj je isti: radi se o svesnom i sistematskom otežavanju života beskućnika. Tako su u parkovima postavljene nove, specijalno dizajnirane klupe na kojima nije moguće ležati ili se nasloniti, jer nemaju naslone, a neke su načinjene i od granita, da bi zimi bile što hladnije; na novim železničkim stanicama ima svega sem stolica, a ako neko pokuša da stolicu zameni podom, obezbeđenje ga ljubazno zamoli da ustane; najzad, neko se setio da čak i ventilacione otvore kroz koje zimi struji topao vazduh tako oblikuje da se beskućnici o njih ne mogu ogrejati.

Ukoliko se ovome doda informacija koju sam dobio od jedne koleginice, da se u francuskim školama deca uče da ne daju hranu beskućnicima, onda postaje jasno da nije u pitanju neki splet bizarnih okolnosti, već sistematski, nadnacionalni rad na indirektnom ubijanju beskućnika. (Ako neki od tih nesretnih, targetiranih beskućnika bude negde našao mesto za miran san, možda će sanjati onu idiličnu železničku stanicu koju sam posetio u gluvo doba noći, u jesen, 1994. kada je Srbija bila pod sankcijama, ali još uvek ne i pod bombama; stanicu na kojoj se bar moglo bezbrižno spavati, baš kao i na onim klupama na Dunavskom keju, u što sam se lično uverio narednog jutra, kada je svanulo.)

Ogromna razlika

Na Jutjubu se može naći veliki broj klipova čiji mladi autori protestuju protiv neprijateljske arhitekture. Ti klipovi su prepuni najodvratnijih, ali istovremeno i najmaštovitijih načina pretvaranja javnog prostora u kome se može boraviti, u prostor kroz koji se može samo prolaziti. Dok sve to gleda, čovek dolazi na pomisao, da je neko zaista uživao u neprekidnom uništavanju kvaliteta života, ne samo onih čiji je život već na samom rubu, već i svih drugih stanovnika gradova, koji su upućeni na javne prostore. Autori klipova koji opisuju neprijateljsku arhitekturu, prilježni su u navođenju primera ove "arhitekture", a neretko su u toj gorčini, i duhoviti i puni šarma, ali ono što im nedostaje jeste uvid u širi kontekst. Za njih, neprijateljska arhitektura je nešto između gluposti i bezobrazluka, pri čemu ne primećuju da ima neke zakonomernosti u tome da takve neprijateljske arhitekture najviše ima u centrima Megalopolisa, odnosno u velegradima, koji se hvale svojim "kosmopolitizmom" i "tolerancijom".

Neprijateljska arhitektura gura, lagano, ali neumitno, beskućnike u smrt za koju niko neće biti kriv (ni dizajneri klupa, ni arhitekte stanica bez stolica, ni dovitljivci koji smišljaju načine kako sprečiti grejanje preko ventilacionih otvora, ni oni koji su sve to odlučili i naručili).

Da bismo razumeli šta se nalazi iza ovih masovnih (in)direktnih likvidacija, moramo da beskućnike povežemo sa ljudima nad kojima visi Damoklov mač eutanazije, odnosno dopuštenog (samo)ubistva. I jedne i druge spaja isti status: oni više nisu deo ekonomskih tokova Megalopolisa, te prema tome, nemaju više razlog da postoje. To je zato što Megalopolis nije nadnacionalna država, već nadnacionalna kompanija. Razlika je ogromna: građanin u državi ima pravo da postoji, zato što je državljanin te države. Stoga je u državama, ako ništa drugo, moguće spavati na klupama u parku, a iste je moguće primetiti i na dotrajalim železničkim stanicama. Država može da bude nezainteresovana za svoje građane, ali joj neće pasti na pamet da ih ubija.

Pokazna vežba

U Kompaniji, međutim, ne postoje građani, već samo (ekonomske) čestice koje učestvuju u ekonomskim tokovima: ako iz njih ispadnu, a mogu ispasti u svakom trenutku, onda sistem (Megalopolis) počinje da ih nežno tiska ka grobu ili još bolje, krematorijumu, a pošto je "liberalan", odnosno pravi se da takav jeste, ostaviće česticama slobodu da same skoče u grob/krematorijum (ili da bar izgleda kao da su to same učinile). Tako ljudi u Megalopolisu počinju da liče na zaposlene u jednoj džinovskoj kompaniji u kojoj rade samo dok je profit od njih veći od njihovih troškova. Kada se odnos promeni – postaju beskućnici, a to znači, a sad adio.

Fenomen gurkanja beskućnika u smrt preko neprijateljske arhitekture, predstavlja očigledan prelazak preko praga humaniteta: država može da bude ravnodušna prema beskućnicima, ali tek Megalopolis počinje aktivno da gura ljude u smrt. Beskućnici su kao cilj vrlo pametno izabrani: do njih nikome nije stalo, jer da jeste, ne bi bili beskućnici. Međutim, njihovo likvidiranje nije nevidljivo. To je pokazna vežba za ostale ekonomske čestice, koji još uvek imaju kuće i stanove, odnosno koji stvaraju nekakav profit: ovako ćete i vi da prođete kada postanete trošak, bez obzira što ste ljudi. Jer to što ste ljudi, odnosno nekadašnji građani, nekadašnje države, to više nema nikakve važnosti: sada ste samo ekonomske čestice i ništa drugo.

Koga briga kojim jezikom pričaju mrvice?

Zato je sudbina beskućnika u Megalopolisu važna i za nas, u Srbiji, iako na prvi pogled ne izgleda tako. Ona nas navodi na nezgodna pitanja: da li je Srbija i dalje država ili je postala anonimni deo Megalopolisa? Da li su Srbi još uvek građani ili su postali ekonomske čestice, koji već sutra mogu postati trošak, poput Srba iz okupirane južne pokrajine. Ako još uvek nismo Megalopolis, već država (Srbija), izvesno je da će Megalopolis želeti da sve manje budemo Srbija, a sve više Megalopolis: kada se to desi, da li će bilo ko u ovoj zemlji želeti da nas brani od Megalopolisa ili će se bitka voditi samo oko toga ko će da nas proda Megalopolisu? Narod bez države postaje masa beskućnika, koja će se brutalno boriti za sve manje preostalih klupa na kojima se još uvek može, koliko-toliko udobno sedeti ili čak ležati, kao u ona stara, dobra vremena, kada smo bili sirotinja, ali smo bar imali nekakvu kuću na vlastitom imenu, pa nam te klupe nisu bile ni potrebne.