Evropa bez Božića

Misao da je došlo vreme da se "oslobodimo" hrišćanstva, lajtmotivski se pojavljivala u evropskim medijima nakon rezultata popisa stanovništva, kada je u izvesnom broju zapadnih zemalja sa neskrivenim zadovoljstvom zaključeno da je broj hrišćana opao na manje od 50 posto stanovništva. U tzv. svetlu ove činjenice – premda bi Helderlinova metafora noći, čini mi se, bolje odgovarala – ti glasovi predlažu institucionalnu dehristijanizaciju (evropskog) društva i njegovih temelja. Urgentno: ukinuti Božić, tačnije, odvojiti ga od figure Hrista… jer to vređa nehrišćane.

Zanimljivo je pratiti kako se sve to lako prenosi do "širokih narodnih masa" gde ljudi, koji pretenduju na "mišljenje", počinju da ih ponavljaju kao što se ponavljaju glasine i tračevi.

Sedeo sam tako sa prijateljima u kafani "Majo" u Subotici, kada nam je drugar prepričao kratku razmenu mišljenja koju je imao sa jednim svojim prijateljem. Ovaj mu je rekao da smo sada u 21. veku, i da bi trebalo konačno da završimo sa hrišćanstvom. Moj prijatelj mu je kazao: U redu, samo mi odgovori na pitanje: dvadeset prvom veku od čega?

Pitanje je trebalo da podseti mudraca na banalnu činjenicu: ako želiš da se oslobodiš nečega što se nalazi u temelju evropske civilizacije, i one zapadne (ukoliko je još uvek ima) i one istočne, onda moraš da budeš svestan čega sve moraš da se odrekneš. Za početak, kalendara: ako se odreknemo hrišćanstva, više ne postoji ni 2023. godina (od Hrista) niti 21. vek nove (hrišćanske) ere. Isto tako, ne postoji ni potreba za linearnim vremenom. Ono ima smisla jedino ako se čeka neki jedinstveni događaj u budućnosti. Recimo, drugi dolazak Hrista.

Ali hajde da ga, provere radi, kanselujemo: šta onda čekamo? Treći nastavak "Avatara", onaj koji dolazi pre četvrtog. Ili možda čekamo da nam psihoterapeut otkrije ljubilarnu 25. traumu za koju nismo znali da je posedujemo sve do ljubilarne 150. sesije? Ili ne čekamo ništa? Izgleda da je sa tim bogočovekom otišlo sve što bi vredelo čekati ili pamtiti.

Podvig i ljubav

Recimo, podvig i ljubav. Jer, šta je podvig? Podvig je svesna odluka da se u ime nečega ili nekoga stavi nešto svoje na kocku. Vreme, novac ili, na kraju krajeva, život. Hrist je primer jednog takvog spektakularnog podviga. I drugo, Hrist je primer nesebične ljubavi, jer, zašto bismo za nešto ili nekoga stavili na kocku bilo šta, ako nekoga ili nešto ne volimo? Ako je nekadašnji Evropljanin bio čovek koji se svesno odlučivao za podvig, to je činio zato što je bio u stanju da bude preplavljen ljubavlju prema nekome ili nečemu.

Ako, međutim, tu božansku ljubav otpišemo kao fantaziju, dogmu, glupost, otpisujemo i ljubav kao podvig. Kada se taj proces otpisivanja dovrši, onda više neće biti slučajeva poput onog italijanskog trenera koji je napustio do tada najveći klub koji je trebalo da trenira, da bi bio sa suprugom koja je obolela od raka. A kada se vratio, više nije bio isti, verovatno zato što je bio čovek, a ne veštačka inteligencija. Ali, pošto je čovek, onda je to što se njemu desilo i ljubav i podvig ali i hrišćanstvo, jer takve ljubavi nema tamo gde je život samo jedan (a posle toga ništa) ili tamo gde se ljudi hvale da nema ničega za šta bi dali život ili imperativno slede svoje snove (tj. brinu samo za sebe i o sebi): tamo se bolesna žena napušta na vreme ili se napušta proaktivno, kada počne da stari. (Pošto smo rodno ravnopravni, takvu mogućnost samospašavanja dopuštamo i ženama u odnosu na muževe koji se razbole ili ostare).

Danas se ovakve priče o podvigu i ljubavi sumnjiče kao neistinite ili bar patetične, ili se pretvaraju u nizove banalnih filmova koji se troše kao pilule. Osećamo da naše doba pokazuje averziju prema ovakvim primerima ljubavi i podviga zato što nam je sve teže da izdržimo atmosferski pritisak čovečnosti. A teže nam je, jer gubimo sposobnost svesnog odricanja od naših (sebičnih) nagona i racionalnosti koja sve proračuvana kroz odnos (lične i samo lične) koristi i štete.

Naš svet nije više naš

Ako moja karijera pati zbog moje supruge, eliminisaću je iz svog života, jer drugu suprugu mogu da nađem, a karijera je samo jedna. Razumljivo, zar ne? I tako lišavajući se sposobnosti da budemo iracionalni, mi se odričemo i podviga i ljubavi, ali i onoga, koji je svojim činom hrišćane podučio šta je to podvig i ljubav. To je onaj koga se nije odrekao čak ni Niče, koji je doduše, u Veseloj nauci "likvidirao" Boga, ali je zato, u potonjem ludilu, pomišljao da je on taj Raspeti.

Kada se vera u čoveka načinjenog po podobju božijem proglasi za besmislicu, onda zajedno sa njom besmislena postaje i naoko sekularna humanistička vera u to da je svet u kome živimo antropocentričan. Početak institucionalne dehristijanizacije Evrope svedoči da naš svet nije više naš. Tako stupamo u sferu koja se iz umirujućih razloga naziva post-humanizam, a to je isto kao kada bismo Francusku revoluciju nazvali post-feudalizmom, kako bismo sami od sebe prikrili ono što znamo: naime, da tokom velikih lomova iz tela ne cure sline, već krv.

Bez hrišćanstva, evropski čovek ne može više sebe da projektuje u filozofski centar sveta, već pada na njegovo dno: to je logika ove antihumanističke i antihrišćanske revolucije.

I to nije prirodni tok stvari, to je svesni projekat: najnoviji nastavak "Avatara", recimo, spektakularnom animacijom poučava čoveka da je jedna vrsta vodenih sisara (u kojima prepoznajemo kitove) pametnija od njega. Čovek se u ovom filmu svodi na (suvišnog) zlotvora koji teroriše prirodu. Zato "Avatar" daje ljudima "prijateljski" savet: ako želite da živite "normalno", da imate porodicu, da vas neko voli i slično – morate prestati da budete ljudi tj. zlotvori. Morate postati neko drugi: avatari, na primer. Što u prevodu znači da hrišćanstvo zamenite nekom vrstom new-age ekološke "religije".

Gospodari i robovi

Ne treba zaboraviti da je svet do hrišćanstva bio svet podeljen na gospodare i robove, a da hrišćanstvo omasovljuje otpor ropstvu koji je nastao još u stoičkoj filozofiji. Bog je instanca pred kojom se gospodar i rob pojavljuju kao ljudi. Ukidanje hrišćanstva dovešće do toga da ta do sada jasna činjenica više ne bude jasna.

Napredak je zapravo povratak u vreme nepremostive razlike između gospodara i robova, jer nema više nikoga pred kim su i gospodar i rob bili jedno. Razume se, termini neće biti isti, već promenjeni, ali će se u tim novim terminima prepoznati stara razlika između gospodareće manjine i robovske većine.

Recimo, kada sedamdesetih godina prošlog veka, Fuko govori o (nedodirljivoj) biovlasti i biomasi (čiji je život potpuno na raspolaganju biovlasti) onda se u tome vrlo lako može raspoznati prisustvo stare opozicije između gospodara i robova. Tada, još uvek samo u filozofskom zabranu.

Sa napretkom dehristijanizacije "Zapada", filozofska terminologija se pretvara u operativne planove Bila Gejtsa, koji u svojim javnim kontemplacijama na temu "ekologije" javno raspravlja o potrebi da se broj ljudi (biomase) smanji za 10-15 posto putem odgovarajućih bolesti i reprodukcione politike. U hrišćanskoj civilizaciji, Gejts bi bio skandal: pošto, međutim, živimo u Megalopolisu, koji je antihrišćanski i antihumanistički, Gejtsa i dalje predstavljaju kao uglednog "filantropa". To što on govori, nikoga ne vređa… za razliku od Hrista.

I kao što u robovlasničkom društvu, rob nikada nije mogao da dopre do gospodara, tako ni danas robovi ne mogu da dopru do Gejtsa: njegova moć nema demokratski legitimitet, kao ni njegovi planovi, pa ga ne dodiruje ni bilo kakva odluka tzv. "biračkog tela" odnosno "širokih narodnih masa". Jer za njega ne postoji ni narod ni birači.

Poplava kukavičluka

Razume se, neko može da kaže da su Gejtsova razmišljanja samo razmišljanja jednog čoveka, čime ilustruje još jednu crtu ukidanja hrišćanstva, a to je poplava kukavičluka, koja nastaje u doba kada većina ljudi više ne veruje u podvig, niti je spremna za njega. To su ljudi spremni jedino za pokornost. Robovi, dakle.

Megalopolis, kao naziv za doba svesnog ukidanja hrišćanstva, jeste doba okrenuto smrti i ubijanju. Ničeove poetske fantazije o nadčoveku koji stvara novi svet, pretvaraju se u olakšavanje procesa eutanazije, pripreme za legalizaciju post-natalnog abortusa – u prevodu: likvidaciji novorođenčadi – i "proračune" koliko jedna beba košta ili zagađuje plenetu, kako bi se "racionalno" došlo do zaključka da ne treba imati decu.

I hrišćanstvo je, naravno, u svojoj dugoj istoriji iza sebe ostavljalo i leševe, ali je tada uvek bilo politički zloupotrebljeno. Zato i treba razlikovati istoriju hrišćanstva od ideje hrišćanstva, a posebno od liturgijskog ili molitvenog doživljaja nadčulnog, koji čoveku nudi mogućnost zajedničarenja u procesu stvaranja, umesto uvećenja volje za moć, čije je ishodište ukidanje čoveka i njegova zamena mašinom i veštačkom inteligencijom.

Pekić i Lalić

Mišljenje da se neki tradicionalan, sekularni humanizam (koji se gadi podviga, jer ne može da nađe razlog za njega) može suprotstaviti tehnokratskom antihumanizmu vrlo je naivno. Toga je bio svestan i Pekić. Njegov opus je dobar primer promene odnosa između humanizma, hrišćanstva i (tehnokratskog) antihumanizma. Dok je u "Vremenu čuda" (1965) iskoristio hrišćanstvo kao alegoriju za totalitarizam, Pekić je već u romanu "Kako upokojiti vampira" (1977) pokazao nemoć tradicionalnog humanizma da se suprotstavi (nacističkom) antihumanizmu, da bi u "Besnilu" (1983) na simbolički način povezao tradicionalni humanizam i hrišćanstvo u borbi protiv tehnokratskog antihumanizma. A onda se, pred smrt, odrekao "Vremena čuda".

Na drugačiji način, svoju veru izražava Ivan V. Lalić koji nakon smrti sina 1989. godine traži od Boga još sedam godina da ispeva ono što mora da ispeva: tako nastaju "Četiri kanona" publikovana 1996. godine, kada Lalić i umire, a u kojima se biblijski motivi ukrštaju sa rečima poput gigabajta, megainflacije, elektrokardiograma itd…

I Pekić i Lalić nisu paradirali svojim hrišćanstvom, niti su druge prozivali zbog malo ili nimalo vere; i jedan i drugi hrišćanstvo nisu shvatali kao dogmu, već kao jedini mogući okvir u kome ljudska sposobnost stvaranja ima smisla i vrednosti: zato što je ona podražavanje stvaralačke moći Stvoritelja. U suprotnom, ako je čovek samo smeće koje treba očistiti sa planete, onda su to smeće i njegove rečenice, njegovi stihovi, njegova iskustva, njegovi prijatelji u sadašnjosti i prošlosti sa kojima se nalazi na stranicama svojih knjige ili knjiga omiljenih pisaca i pesnika.

Ovogodišnji Božić nas iz tog razloga podseća da oni budući neće dolaziti sami od sebe, već ćemo se za svaki naredni morati izboriti. I to je dobra vest, jer tamo gde je opasnost, raste i spasonosno.