Da li će Srbija na kraju postati dron?

Godine 1949. Ernst Jinger ispisuje jednu misterioznu rečenicu, čija je politička oštrica prividno zatupljena činjenicom da se pojavljuje u imaginarnom svetu jednog (naučno-fantastičnog) romana. Ta rečenica glasi: "Pitanje o kome razmišlja Prokonzul jeste da li se masa može opet pretvoriti u narod."

Da bi se razumela Jingerova rečenica, trebalo bi razumeti što znači narod, a šta masa: o tome nam govori jedan Francuz, koji je prema balkanskim narodima gajio glupu, gotovo rasističku mržnju, dok je u ostalim stvarima, recimo u analizi psihologije gomile, bio od neke koristi. Taj čovek se zove Gistav Le Bon. Negde krajem 19. veka, on će u svojoj "Psihologiji gomile" napisati: "S konačnim gubitkom starog ideala, rasa na kraju gubi i svoju dušu. Ona ostaje samo mnoštvo zasebnih pojedinaca i iznova postaje ono što je bila na početku – gomila. Ona ispoljava sva prolazna svojstva koja nemaju ni čvrstinu ni budućnost."

Ako rasu shvatimo kao narod, onda nam postaje jasno da se narod od gomile razlikuje po tome što ima neki ideal, koji čini njegovu dušu.

Dakle, pripadnici nekog naroda mogu se međusobno razlikovati – kao što se i razlikuju – ali postoji neki zajednički ideal koji ih spaja. Kada se taj zajednički ideal aktivira, ti ljudi mogu da postanu bolji nego što možda jesu, kada su daleko od tog ideala. Dobar primer za to su, recimo, Srbi iz Crne Gore koji su na litijama pokazali da su deo srpskog naroda, a ne gomila kojoj možeš na stražnjicu da nalepiš bilo koju nalepnicu.

Veliki cilj nacije

Drugi primer su Srbi na početku Prvog balkanskog rata (u prevodu, kada je istaknut cilj povratka vojske na Kosovo) koje vladika Nikolaj opisuje ovako: "Sitni su ciljevi bili u jučošnjem životu našem u jučošnjem miru, stoga su se svi ljudi činili sitni. Danas, kada je istaknut jedan veliki cilj celoj naciji, pogledajte danas koliko su porasli oni isti sitni ljudi koje ste juče sa visine gledali i prezirali! Ne možete da ih poznate; ne možete da poznate Beograd, ne možete da poznate Srbiju."  

Nasuprot narodu, gomila ne poseduje takve jedinstvene, istorijske trenutke. A nema ih zato što nema slobodu delovanja, kao što nema ni zajednički ideal, ni zajedničku dušu.

Lebonova anticipacija pretvaranja naroda u gomilu i Jingerova svest o tome da se to već dogodilo, predstavljaju još uvek usamljene glasove koji naslućuju da se nešto dešava. Međutim, kada sedamdesetih godina prošlog veka na scenu stupi neoliberalni ekonomski i politički koncept, pretvaranje naroda u masu dobija ne samo novo ubrzanje, već i globalni okvir.

Godinu dana pre bombardovanja Srbije i Crne Gore, Pjer Burdije, jedan od trojice mojih omiljenih sociologa, zapazio je da je neoliberalizam sistematski usmeren ka ukidanju kolektivnih identiteta. Sa njim se kasnije složio i Aleksandar Dugin. Razume se, prvi kolektivni identitet koji nam svima pada na pamet jeste nacionalni identitet. Pošto neoliberalizam teži globalnom širenju (takozvanom "unipolarnom" svetu u kome postoji jedan hegemon) to znači da on želi da sve narode na globalnom nivou pretvoriti u bezličnu gomilu biočestica.

Ono što je krajem devedesetih godina prošlog veka video Burdije, sada je očigledno: Zapad se posle Hladnog rata i sam promenio. Postao je nešto drugo: posthumanistički i postnacionalni Megalopolis, koji želi da ukine svaki nacionalni identitet i sve elemente suvereniteta koje taj identitet podrazumeva.

Demokratija i nacija

Kako je to funkcionalisalo u Srbiji? Sa ove vremenske udaljenosti, izgleda prilično jasno da je devedesetih godina vidljiva borba protiv Miloševića imala i svoju manje vidljivu komponentu, a to je borba protiv srpskog nacionalnog identiteta kao takvog.

Malo je ljudi tada pokušavalo da jedno odvoji od drugoga – borba protiv Miloševića je bila profitabilan posao namenjen armiji poluintelektualaca, koji su inače slabi u nijansama, posebno ako ih te nijanse koštaju.

Od malog broja onih koji su to odmah razumeli, na um mi pada Borislav Pekić. On se uporno zalagao za povezivanje demokratije i nacije, što bi značilo da borba protiv Miloševića (borba za demokratiju) ne sme postati borba protiv Srbije. Nažalost, Demokratska stranka, koju je Pekić zamislio kao stranku desnog centra, Mićunović je zajedno sa Đinđićem prevukao na "levo", gde "demokratija" nije nužno podrazumevala i nekakvu naciju. (To što suštinska demokratija ne može da postoji bez nacionalnog identiteta tema je za neki drugi tekst). Kasnije, kada je Đinđića politička realnost – problem Kosova i Metohije – navela da razmisli o povratku na fabrička (Pekićeva) podešavanja DS-a, bilo je, na žalost, već kasno za takav manevar.

Vreme posle 5. oktobra – našeg pokušaja da sa neoliberalnim Megalopolisom nađemo nekakav modus vivendi – ubrzalo je pretvaranje naroda u gomilu, što je pokazalo da je naš inicijalni plan propao. Megalopolis je dobio odrešene ruke da u Srbiji fragmentarizuje narod i da nacionalni identitet zameni subnacionalnim identitetima zasnovanim na polu, seksualnoj orijentaciji itd. To je bio jedan pravac pretvaranja naroda u gomilu.

Drugi je išao ka stvaranju specifičnih profesionalnih identiteta koji su zamenjivali nacionalni identitet. Karijera (= novac & druge ugodnosti) počela je da zamenjuje nacionalnu pripadnost. Pored profesionalnih političara i druge profesionalne zajednice, kao što je akademska ili medijska, umetnička ili ona iz industrije zabave, izdvojene su i integrisane u drugačije okvire od nacionalnih.

Usled toga, dobar deo srpske političke, akademske, umetničke i medijske scene uveren je da njihove "karijere" nemaju veze sa sudbinom Srbije ili njenim granicama, ali imaju veze sa sudbinom "regiona" ili "evropskih integracija". Zato će uvek kompradorski braniti, aktivno ili pasivno, ove potonje, a nikada Srbiju.

Slično se dešava, na žalost, i sa radnicima. Orijentacija na strane investitore dovela je do toga da dobar deo Srba radi za strane kompanije, pa im se čini da njihov ekonomski opstanak zavisi od tih stranaca, a ne od njihove sopstvene države. To ih gotovo nužno čini pasivnim ili aktivnim političkim saveznicima stranog kapitala.

Naravno, sve ove akcije dugotrajnog i dubinskog rada na fragmentarizaciji naroda i njegovom pretvaranju u gomilu, obavljale su se pod kišobranom javnog mnjenja u kome se patriotizam uvek nekažnjeno mogao nazvati "skloništem svih hulja", dok se isplativost autošovinizma nikada nije krila.

Ovoj fragmentarizaciji "s leva" treba pridodati i fragmentarizaciju "s desna". Nju su svesno ili nesvesno, sad svejedno, sprovodili neke značajne figure srpske kulture, koje su, nažalost, ličnu sujetu pretpostavili kolektivnom istorijskom zadatku. Kritikujući Vučića zbog manjka patriotizma, oni su istovremeno sami sabotirali gotovo sve akcije patriota u homogenizaciji naroda – od bojkota ideološki i regionalno uništene Ninove nagrade, pa do peticija protiv relativizacije broja mrtvih u Jasenovcu – forsirajući tako tezu da su sve patriote, sem njih, naravno, prikriveni naprednjaci. Tim sabotažama i takvim delovanjem oni su i sami davali aktivan doprinos onoj istoj fragmentarizaciji naroda, zbog koje su kritikovali Vučića.

Brisanje identiteta

Sadašnja napeta situacija oko Kosova i Metohije posledica je ovog procesa. Vrlo suženi manevarski prostor da se izbegne de facto priznanje Kosova kao nezavisne države u granicama koje Srbija priznaje, može da dovede do nove faze u ukidanju nacionalnog identiteta i pretvaranja Srba u bezličnu gomilu biočestica.

Naime, da li se priznanje Kosova desilo ili nije saznaćemo vrlo brzo po načinu na koji će se u Srbiji tretirati srpski nacionalni identitet: "aktivističko" prefarbavanje murala sa natpisom Kad se vojska na Kosovo vrati i likom Miloša Obilića uz diskretnu pomoć & nadgledanje komunalne policije, samo je pokazna vežba za buduću kriminalizaciju srpskog nacionalnog identiteta, koja će biti logična posledica de facto priznanja Kosova.

Ako Srbija naime, pristane da na bilo koji način administrativne granice Kosova i Metohije tretira kao državne granice, onda je jasno da će se na njenoj teritoriji u buduće suzbijati ne samo svako imenovanje Kosova kao okupirane teritorije, nego i sve ono što simbolički otkriva tu istinu.

A kako je cela srpska istorija, cela srpska književnost, cela srpska duhovnost, ukratko, ceo srpski identitet povezan sa Kosovom, onda to znači da će ceo taj identitet biti radikalno, brzo i nemilosrdno izbrisan, kako bi zatečeno stanovništvo na teritoriji nekadašnje države Srbija i dubinski prihvatilo nezavisnost Kosova, a potom i aktivan rad na uništavanju Republike Srpske.

Dakle, ne postoji mogućnost da se mestu izbrisanog srpskog identiteta utemeljenog na Kosovskom zavetu, izgradi neki novi "normalni" i "pristojni", "srpski" identitet.

Prvo, novi identitet nikada ne može da zameni istorijski identitet, jer mu nedostaje jedna stvar, a to je vreme, tj. istorija. Drugo, danas nije vreme nastanka naroda, već njihovog uništavanja. To se dobro vidi po tome što se novi identiteti ne nameću narodima da bi bili slobodni i prosperitetni, već da bi postali poslušna gomila, kojoj su namenjeni krvavi zadaci: "dukljanski identitet" ne postoji zato da bi Crna Gora bila slobodna i ponosna država, već zato da bi, u nekim budućim istorijskim okolnostima, ovi bivši Srbi mogli, zajedno sa Albancima, da pucaju na preostale Srbe.

Isto tako, zapadno ulaganje u razvoj novog ukrajinskog identiteta – lišenog svake veze sa Rusijom ili SSSR-om – sigurno nije izvedeno zato da bi Ukrajina postala neutralna zemlja između Rusije i zemalja NATO pakta.

Upravo iz ovih razloga, Kosovo nije samo stvar teritorije, već pre svega, identiteta: ako ga se odreknemo na ovaj ili onaj način, zajedno sa njim se odričemo i nas samih i mogućnosti da budemo suvereni narod.

Umesto toga, namenjena nam je sudbina jeftinog geopolitičkog drona, koji se nalazi tu na Balkanu, ali se njim upravlja iz daleka. Pa nek traje, dok traje.

To je alternativa prema kojoj će se svako od nas, u nastupajućim danima, mesecima i godinama, odrediti.