Potrošačko društvo u 21. veku
Potrošačko društvo podriva nacionalni identitet kao i bezbednost zemlje, zato što želja za hipertrofiranom potrošnjom (da se vidi što više, oseti što više, kupi što više) ne poznaje nacionalne granice. Time se ukida time razliku između nas i njih. Idealni potrošač je zato potpuno nezainteresovan za nacionalne granice ili nacionalnu slobodu, pod uslovom da mu se ostavi lična sloboda potrošnje
Antikorupcijska čistka u ruskom Ministarstvu odbrane, dovela je, za sada, do hapšenja dvojice visokopozicionirana funkcionera. Hapšenje je začinjeno fotografijama luksuznih nekretnina uhapšenika, popisom njihove imovine, svedočanstvima o načinu života koji su vodili. U senci tog spektakla, ostaje jednostavno pitanje: zašto ti ljudi (i svi drugi korumpirani ljudi) ne mogu nikada da osete da imaju dosta. To jest, zašto i pored svega što imaju, uvek imaju osećaj da nemaju ništa i da im je zato potrebno još (korupcije).
Iako su uvek korumpirani samo pojedinci, uzrok korupcije nije neka lična osobina čoveka, već opšta atmosfera koja ljude čini podložnim korupciji. O tome govori i jedna srpska "poslovica" po kojoj mito ne prima samo onaj kome ga nisu ni ponudili. To je, naravno, koliko cinično, toliko i netačno, ali svedoči o "normalnosti" korupcije i njenom transnacionalnom prisustvu.
Sveprisutnost korupcije posledica je činjenice da živimo u potrošačkom društvu, zaveštanju unipolarnog sveta iz devedesetih godina prošlog veka, koje su bile i vrhunac američke hegemonije. U praksi to je značilo da je tih godina, American way of life postao globalni ideal načina života, a ljudi širom sveta, koji su ga prihvatali, vrlo su malo razmišljali o tome šta on zapravo znači i kako je nastao. Tako su i prevideli činjenicu da American way of life, nije neki nepromenjivi način života, već da se i sam menjao kroz vreme, označavajući potpuno suprotne setove vrednosti.
O tome svedoči i američki sociolog Dejvid Risman kada u knjizi "Usamljena gomila" govori o promeni tipa američkog karaktera šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, kada društvo proizvodnje i psihologiju oskudice, počinje da zamenjuje potrošačko društvo i psihologija izobilja. Devedesetih godina prošlog veka, potrošačko društvo dostiže svoj vrhunac, što znači da američki način života nije više bio povezan sa čuvenim protestantskim korenima kapitalizma, odnosno društvom proizvodnje u kome je bogatstvo bilo znak budućeg spasenja (u religioznom smislu te reči). Umesto protestantske etike, američki način života je postao nihilistička bujica potrošnje u vremenu za koje se verovalo da označava konačni kraj istorije.
Lični primer
Šta je (bilo) ono bivše društvo proizvodnje, mogao sam da osetim na svojoj koži: moji roditelji, rođeni polovinom četrdesetih godina prošlog veka, venčali su se početkom sedamdesetih. Ja sam "proizveden" 1973, moj brat 1977. godine. Ceo život smo kao porodica nešto gradili i dograđivali. Moji roditelji su se tada, a verovatno i sada, identifikovali sa onim što su napravili, ili sa ugledom koji su stekli, zahvaljujući kvalitetu svog rada. Po svemu tome, mi smo (bili) tipična porodica društva okrenutog proizvodnji, što znači da smo sopstvene živote merili onim što smo u njima stvorili.
Potrošačko društvo i potrošač, kao njegov reprezent funkcioniše potpuno drugačije: potrošač nije zainteresovan da nešto proizvede, već da što više toga vidi, iskusi, proba ili kupi. Ugled potrošača nije više povezan sa tim kako radi svoj posao, već koliko je u stanju da potroši. Pošto čvrste društvene veze (brak, očinstvo ili majčinstvo) obavezuju, potrošač im nije sklon, jer ga te obaveze ometaju u potrošnji i zato nije čudno što je potrošačko društvo karakteriše pad nataliteta. U velikim gradovima, megalopolisima – centrima potrošnje – nije više neobično upoznati osobu koja ima tridesetak godina i stan koji je kupila na kredit, ali nema nikakvu želju da se udaje ili ženi, ili da ima decu.
Tako dolazimo do korupcije: pošto potrošač ne vidi nikakvu vrednost u onome što bi svojim radom mogao da stvori, uključujući tu i lični ugled, idealni posao za potrošača postaje onaj koji bi mu donosio najveću količinu novca, a oduzimao najmanju količinu vremena. Posledica ovakvog odnosa prema radu je ili otaljavanje posla ili prodaja položaja, odnosno korupcija, budući da primanje mita oduzima najmanje vremena (negde treba samo okrenuti glavu ili nešto potpisati), a donosi najviše novca, koji se onda pretvara u potrošački ugled, odnosno gomilanje statusnih simbola i prekomerno, kabadahijsko trošenje.
Opasnost od (nacionalne) izdaje
Na ovom mestu sa korupcije prelazimo na sveprisutnu opasnost od (nacionalne) izdaje. Potrošačko društvo podriva nacionalni identitet kao i bezbednost zemlje, zato što želja za hipertrofiranom potrošnjom (da se vidi što više, oseti što više, kupi što više) ne poznaje nacionalne granice. Time se ukida razlika između nas i njih.
Idealni potrošač je zato potpuno nezainteresovan za nacionalne granice ili nacionalnu slobodu, pod uslovom da mu se ostavi lična sloboda potrošnje: ono što bi tog potrošača zaista pogodilo jeste ograničavanje mogućnosti da troši, putem ekonomskih sankcija kojima je izložena država u kojoj živi, ili mogućnost da nesmetano putuje (i troši). Potrošača ne zanima da li je vlast u državi u kojoj živi izdala neki nacionalni interes ili ne, budući da on sam nema nikakve veze sa nacionalnim interesima; ono što ga zbilja može razbesneti to je korumpiranost elemenata državnog aparata, ali ne zato što je to uvod u izdaju nacionalnih interesa, već zato što to potvrđuje onaj podsvesni strah svakog potrošača, da negde postoji neki njegov novac koji su mu zli ljudi oduzeli. (U terminologiji Nenada Čanka: Di su naši novci?).
Potrošač može da bude otvoreni autošovinista, a može da se izjašnjava i kao "patriota", ali u suštini, on će podržati samo one odluke koje ne dovode u pitanje njegov standard, odnosno sposobnost da troši. To što je upravo takva logika (živimo da bismo trošili) uzrok korupcije koja mu toliko smeta, o tome potrošač ne razmišlja previše.
Pošto ne vidi nikakav smisao u proizvodnji, potrošačko društvo poznaje samo dve ekonomske operacije: prodati i kupiti. Izuzetak je bila Amerika koja je, zahvaljujući statusu dolara kao rezervne svetske valute, imala mogućnost da operaciju prodaje zameni operacijom štampanja (dolara). Ostala potrošačka društva (bilo bi pretenciozna nazvati ih "narodima" ili "državama") morala su da prodaju ono što imaju za prodaju, a kada bi se sve prodalo morali su da se zadužuju i tako prodaju svoju slobodu odlučivanja i svoju budućnost. Tako su države polako postajale zajednice potrošača koje su prodavale svoju kolektivnu slobodu da bi mogli što više da troše.
Istovremeno, potrošačka društva su postala i terapeutske ustanove zbog hroničnog i neminovnog nezadovoljstva potrošača. Čovek koji je posvećen stvaranju, a ne potrošnji, može da bude zadovoljan svojim dostignućem (na primer, kućom koju je izgradio, decom koju je izveo na pravi put i unucima koje čuva), dok potrošač uvek ima utisak da troši premalo, odnosno da bi negde drugde ili ovde, ali pod drugačijim okolnostima, mogao da živi bolje, odnosno da troši više. To permanentno nezadovoljstvo potrošača nastaje zato što se nikada ne može imati sve, iskusiti sve, videti sve ili čuti sve, dok sve ono što se do sada čulo, videlo, iskusilo nestaje samim činom trošenja, pa u potrošaču ostaje samo praznina i osećaj nezadovoljstva.
Znak dekadencije
Da bi se ta praznina, tuga i teskoba potrošača prikrila, operaciju pretvaranja društva proizvodnje u društvo potrošnje, pratilo je ideološko pakovanje počevši od postmodernizma koji je ukinuo autora kao stvaraoca, pretvarajući ga u potrošača citata, do fensi termina kao što je post-industrijsko društvo (koje je pratilo dislociranje zapadnih proizvodnih kapaciteta u Kinu). Pretvaranje društva okrenutog ka proizvodnji, odnosno dostignućima usmerenim ka trajanju, u društvo sposobno samo da troši u sadašnjem trenutku, bez ikakve ideje o prošlosti i budućnosti, time je steklo formu "prirodnog" razvoja čovečanstva, dok su psihološke posledice potrošačkog pogleda predstavljeni kao lični problemi potrošača kojima se bavila armija psihoterapeuta i lajf-kouč eksperata: prvi pišući recepte za antidepresive, drugi savetujući ljubav prema samome sebi pred ogledalom.
Danas, 2024. godine, vidimo da je potrošačko društvo nije nikakav stadijum u razvoju čovečanstva, već pre znak dekadencije i opadanja. Zemlje koje danas imaju najveći stepen ekonomskog razvoja, nisu zemlje u kojima potrošački mentalitet daje ton celokupnom društvu. Naprotiv: danas je jasno da svaka zemlja koja nastoji da sačuva svoj suverenitet, te da se na taj način izmakne sudbini da postane tuđa kolonija, mora da ograniči potrošački mentalitet i tako spreči pretvaranje naroda u zabalavljenu potrošačku masu koja, poput Pavlovljevog psa u iščekivanju kosti, sanja samo o tome da se upali svetlo u nekom novom šoping molu.
Ograničavanje potrošačkog mentaliteta – a posebno na mestima gde je neko vreme ovaj mentalitet davao ton celokupnom društvu – neće biti lak posao, budući da istoriju nije moguće vratiti unazad, odnosno da nije moguće tek tako potrošačko društvo zameniti proizvodnim. Potrebno je smisliti ili doživeti neku sasvim drugačiji sliku sveta u kome potrošnja neće biti jedini ili najvažniji smisao ljudske egzistencije.
Sa druge strane, na teritoriji onoga što je Hantington nazivao civilizacijom Zapada (koja se, u međuvremenu, pretvorila u Megalopolis) potrošačkom društvu se ne piše ništa dobro. To se može zaključiti po čuvenoj izjavi jednog od njegovih neformalnih funkcionera, koji se potrošačkoj masi obratio sa rečima da u budućnosti neće imati ništa, ali će biti srećni. Tamošnji pad standarda – a to je jedina stvar do koje je potrošaču stalo – opravdaće se pričom o tzv. "zelenoj" ekonomiji: osiromašenje nekadašnjeg prividno omnipotentnog potrošača predstaviće se kao nužna posledica borbe za ekološki spas planete; potrošnja će se uskoro izjednačiti sa zločinom, dok će nekako u senci ostati činjenica da se ta nužnost osiromašenja neće odnositi za jednoprocentnu oligarhiju Megalopolisa, koja će nastaviti da se ponaša kao u stara dobra potrošačka vremena.
Postojaće, naravno, i treća grupa nekadašnjih država, čije će potrošačke mase i dalje verovati da negde tamo postoji neki "normalan" (= potrošački) život u kome se živi da bi se trošilo. Ta potpuna anahronost u pogledu osećanja duha vremena, te akutno nezadovoljstvo potrošača koje je posledica potrošačkog mentaliteta činiće ove zemlje nestabilnim, krhkim i posebno ranjivim na obojene revolucije, usled permanentnog nezadovoljstva potrošača kojim se lako može manipulisati.
A šta će biti sa Srbijom u ovoj priči, imaćemo prilike tek da vidimo.
