More i bazen, plivači i kupači

Čovek koji je pristao da bude sveden samo na puki život, pristao je zapravo, da bude tretiran kao životinja
More i bazen, plivači i kupači© РТ Балкан/ Ивана Лукић

Na jednom mestu u Znakovima pored puta, Andrić je zapisao: "U svakom svom i najsitnijem postupku, on je ceo prisutan". Manje je bitno da li je ovde Andrić mislio na sebe ili na nekog drugog; važno je to, da se ova rečenica može primeniti i na vreme u kome živimo. Čak i kada se odmara na plaži, čovek nepogrešivo može da uoči glavne crte duha vremena sadašnjeg.

To mi je palo na pamet kada sam, ležeći na obali mora, počeo da razlikujem one koji u moru plivaju i one koji se u moru kupaju. Odnos između plivača i kupača je otprilike 1:50.

Kupač je onaj koji svoje telo rashlađuje u vodi ili opušta na plutajućem dušeku. Kada nije u vodi, kupač se sunča se na plaži, jer sunčanje zahteva najmanju količinu truda. Njegovo dostignuće, kojim ponekad voli da se hvali, jeste da stepen napora, kojem je njegovo telo izloženo, smanji na minimum. Telo za kupača tako postaje božanstvo koje se neguje, koje se štiti, koje se pazi. Između slobode u kupanju i sigurnosti u kupanju, on bira sigurnost, jer više i ne vidi razlog postojanje slobode – da bi čovek svoje telo obožavao, čuvao, pazio i negovao, nije mu potrebna nikakva sloboda. Potrebna mu je sigurnost, a to znači milost onoga ko može da mu ugrozi telo.

Zajednička potreba kupača da svoje obogotvoreno telo (sa)čuvaju, neguju i paze, stvara specifičnu hijerarhiju na osnovu kriterijuma čije je telo više negovano i u većoj meri sačuvano od napora ili neugodnosti. Ne hvalimo se više onim što naše telo može da učini ili je učinilo, već onim što ono ne mora da učini.
U tom kontekstu, bazen u nekoj vili pored mora postaje (navodno) superioran u odnosu na more, zato što je bliži od mora, zato što je "čistiji" od mora (jer se voda redovno menja, jer u njemu boravi manje ljudi, a oni koji borave su "čistiji" od onih na moru), zato što je voda "ugodnija" od one u moru, budući da se njena temperatura može podesiti (za razliku od morske) tako da kupač, kada ulazi u vodu, ne oseti šok nagle promene temperature.

Kupačka hijerarhija favorizuje bazen, a ne more. U takvoj hijerarhiji, more prestaje da bude more i postaje "bazen" za kupače koji ne mogu da priušte pravi bazen. To potvrđuju i male, plastične bove postavljenje duž plaža, koje ograničavaju prostor kupanja i tako pretvaraju more u malo veći bazen sa ježevima. Kupaču, naravno, te bove ne smetaju, jer mu daju osećaj sigurnosti – do slobode mu ionako nije stalo – a kupanje ionako ne zahteva prostor.
Pored kupača, postoji, međutim, i plivač. On nije suprotnost kupaču, zato što i plivač može da ponekad izabere kupanje, ali se ipak, razlikuje od kupača jer plivač najčešće pliva.

Iz perspektive kupača, plivanje je prosto plivanje, a to znači nepotrebno umaranje i opterećivanje tela (i to na odmoru, kada treba da se odmorimo).

Međutim, plivanje ne počinje tako što prosto uđemo u more i plivamo. Ono počinje u našoj glavi, pre nego što uopšte dodirnemo vodu. To znači da je plivanje nije samo stvar ruku i nogu, već pre svega, duha koji posedujemo. Ako ga nemamo, nikada nećemo plivati. A to, da li imamo ili nemamo taj duh, to se vidi po tome šta vidimo ili ne vidimo.

Jednom sam izašao na terasu malog hotela na Siciliji odakle se video vrh Etne. Kada sam okrenuo glavu, ispred mene se pojavila pučina Jonskog mora sa talasima koji su plavili sivkasti pesak na plaži. Tada sam pomislio da su Etna i more postojali mnogo pre svih ovih krovova kuća i hotela, kojima sam bio okružen, a sasvim sigurno će postojati i nakon što ljudska civilizacija jednom nestane ili ode sa ove planete.

Osećanje da nije sve na svetu nastalo za nas i da nije zamišljeno po našoj meri, izaziva u nama divljenje prema tom svetu. Planina i more u tom slučaju nisu tek puki delovi prirode, već postaju njeni pra-elemenati, koji nas podsećaju da naše ljudsko vreme nije jedino vreme na ovom svetu. Oni nas otvaraju prema večnosti i bude duhovnu snagu ili odgovaraju na nju, ako ona već postoji u nama.

Čovek koji oseća da granice njegovog tela nisu i njegove granice, upravo je u sebi otkrio komponentu duha. Posle tog otkrića, on ne može da bude samo telo, niti samo obožavalac tela: on oseća da ga podjednako čine duh i telo.

Dakle, dok posmatramo prizore planinskih vrhova pokrivenih snegom i nepreglednu morsku pučinu, osećamo da naše telo nije mera svih stvari na ovoj planeti. Umesto obožavanja sopstvenog tela, javiće nam se želja da se približimo onome što je starije i dugovečnije od nas. Tako dolazimo do alpinizma ili planinarenje, kada se približavamo planinama, ili do plivanja kada želimo da se približimo morima ili okeanima.

More za plivača tada prestaje da bude samo voda u kojoj se može rashladiti telo, već postaje element prirode kojeg treba biti dostojan. Zato plivač bira neko mesto na horizontu koje će biti cilj plivanja: to mesto nije ni preblizu, ali nije ni predaleko. Ono je udaljeno onoliko koliko nam je potrebno da se plivanjem približimo moru. Iz tog razloga, plivaču je potrebna sloboda, a to znači prostor; potrebno mu je more, a ne bazen, i zato plivač ne pristaje na bove koje ograđuju more. On ih prevazilazi i tako prevazilazi kupača u sebi.

Plivač dakle, izlazi na more, koje je praktično beskrajno, jer ga nikada ne može preplivati. Naravno, plivač nije budala. On zna da se pored njega, na moru, kreću i jedrilice i gliseri i skuteri, ribarski brodići i jahte, trajekti i zna da njegovo telo ne bi izdržalo sudar sa bezmalo bilo kojim drugim plovnim objektom. On zato ograničava svoju putanju, ali granice te putanje nisu nametnute, objektivne i vidljive, već su uspostavljene u svesti plivača: one su subjektivne, nevidljive, fluidne, dinamične.

Prostor mora je nekada uži, nekada širi, a nekada se čini beskrajnim. Za razliku od kupača koji se rado odriče slobode za maksimalnu sigurnost, plivač je spreman da preda nešto od sigurnosti, da bi dobio nešto od slobode.

To je razlog zašto bazen za plivača nikada ne može da bude sinonim za more, a posebno ne može da bude superioran u odnosu na more. Bazen je, u najboljem slučaju, samo kompenzacija za nedostatak mora u blizini. Plivač koji je prinuđen da pliva u bazenu, mora da uloži ogroman napor duha, kako bi plivanje u ograničenom prostoru, između ljudi koji se brčkaju, hlade i kupaju, još uvek doživeo kao približavanje pra-elementu vode. To je sudbina svih nas koji ne živimo na obalama toplih mora, što ne znači da smo inferiorni u odnosu na morske plivače: od nas se, jednostavno, traži više.

Sasvim je jasno da telo plivača nije isto kao i telo kupača. Za kupača je, kao što smo videli, telo centar sveta. Ono se ne samo čuva, već se neguje i obožava. Za plivača, međutim, telo je samo oruđe pomoću kojeg se pliva i tako se približava moru. Ako je telo plivača oruđe, onda je plivanje rad; ako je rad, onda podrazumeva i neki napor, trud, zalaganje, umor. Međutim, ako je rad, onda je i veština, zanat ili čak umetnost. Uživanje se više ne oseća u opuštanju tela, već u sadejstvu duha plivača (koji želi da pliva), tela plivača (oruđa koje mu omogućava da pliva) i mora koje je istovremeno i prostor i cilj plivanja. Pri tome, plivanje nije suprotnost kupanju, jer telo koje pliva, takođe se rashlađuje kao i telo kupača, a napor kojem je telo izloženo, ne isključuje osećanje uživanja u dodiru sa vodom. Plivanje je prevladavanje kupanja, dok je samo kupanje ono što ostane od plivanja, kada se čoveku odstrani element duha, čime se svodi na puko telo.

Svest o kretanju kod plivača stvara osećanje slično onome koje ima umetnik kada vidi da njegovo delo dobro napreduje. Plivač uživa u dostignuću, u onome što njegovo telo i njegov duh zajedno mogu da učine i osete, a ne u mogućnosti da se izbegne svaki napor kojem bi telo moglo biti izloženo.

U konačnici, između duha plivača, njegovog tela i mora, stvara se neka čudna bliskost, koju bismo mogli nazvati i ljubavlju. Onaj ko se kupa, uvek koristi more pretvoreno u bazen (ili sam bazen) kao slugu svoga tela, a poznato je da gospodar slugu retko kada primeti. Međutim, plivač se zaista susreće sa morem, sa njegovom veličinom i nepreglednošću i oseća da je dostojan te veličine, jer plivanjem može da joj se približi. Kada odlaze sa mora, na kraju odmora, plivači zato mogu da poljube more ili da ga zagrle. Tako nešto kupači ne samo da nikada ne bi učinili, nego nikada ne bi mogli ni da shvate smisao takvog postupka.


Pogrešno je misliti da ljudi svesno biraju da li će biti kupači ili plivači. Kupač i plivač su ishodi dve različite slike sveta, dva potpuno različita poretka vrednosti. Tradicionalni humanizam, koji još uvek u sebi sadrži tragove hrišćanstva, oblikuje plivača, zato što traži od čoveka da razvije svoje potencijale, odnosno da ispuni do kraja formu koja mu je zadata božanskim poreklom (ili humanim vrednostima). Zato taj čovek ima i duh i telo. Skromnost koju plivač oseća u odnosu na more koje ga prevazilazi, jeste uslov da se moru divi i da ga poštuje. Samim tim, plivač nije cinik, koji sve što vidi nipodaštava u odnosu na svoj goli život (koji je za njega jedina vrednost).

Plivač je dakle, čovek koji može da svoje telo stavi na kocku u ime onoga što oseća da ga prevazilazi, a prema čemu oseća ljubav. Plivač zna šta je sloboda i stalo mu je do slobode: to je ono što ga čini čovekom.

Kupač je, sa druge strane, ishod anti-humanističkog napora da se čovek suzi, tako što će mu se oduzeti duh, odnosno sposobnost da se divi nečemu što oseća da ga prevazilazi. Kupač je nekadašnji plivač sužen ili sveden na sopstveno telo, prema kome gaji idolopoklonički odnos. Iz toga razloga on je spreman da učini sve kako bi ga osigurao i zato nije spreman da izloži svoje telo bilo kakvoj opasnosti, budući nema osećaj da ga bilo šta prevazilazi i da bilo šta, oko njega, zaslužuje divljenje.

Postoji međutim, jedna stvar izvan kupača prema kojoj ovaj gaji odnos strahopoštovanja: to je moć koja je u stanju da dovede u pitanje njegovo telo. Kupač tako postaje rob i svom telu i onome ko ima moć da to telo ugrozi. On zato pristaje da se bove koje ograničavaju njegov pristup moru sve više približavaju obali, a pristaće i da mu se ograniči broj dana koje provodi na moru. Pristaće, u budućnosti, i na to da mu se zabrani da putuje usled nadolazeće "ekološke katastrofe", što je ideja sa kojom se poigrava trenutni ministar zdravlja vlade Nemačke. Pristaće, ukratko na sve, ako to može da mu garantuje da njegovo telo neće biti dovedeno u opasnost.

A čovek koji je pristao da bude sveden samo na puki život, pristao je zapravo, da bude tretiran kao životinja, odnosno kao biočestica.
To je istina bazena u neposrednoj blizini morske obale, pored kojih sam prolazio, odlazeći na more.

image