Košarkaška kompanija Partizan

U vreme dok sam pisao knjigu Košarka to je Partizan, KKP je bio košarkaški klub koji se najlakše mogao opisati u pojmovima iz sfera rata i citatima iz književnosti. Hala Pionir, tadašnji dom košarkaškog kluba Partizan, postao je u popularnoj kulturi "tvrđava od blata i pruća", a Duško Vujošević, (nadimak: "general") bodrio je svoje igrače rečima "borba bre", dok je novinarima izjavljivao kako "realnost nije briga na koju se (KKP) obazire".

Taj ratnički Partizan uvek se borio protiv brojčano (u milionima evra) znatno nadmoćnijih neprijatelja, a svoju prastaru i zato još dražu tvrđavu, mogao je da odbrani samo fanatičnom odbranom koja je počinjala od fanatičnog skoka u napadu, a nastavljala se isto tako fanatičnim hukom onih 6 do 7.000 grobara, koliko je moglo da ih stane u Pionir.

Gledati taj Partizan nikada nije bila neobavezna zabava, niti stvar prestiža, već aktivno učestovanje u ratu protiv prebogatih multinacionalnih kompanija i svetske nepravde. Simbolički, taj Partizan je bio utemeljen u jednoj takvoj nepravdi, s početka devedesetih godina prošlog veka, kada su ga bogati najpre igrački očerupali (odlasci Paspalja i Divca), a zatim i prognali u daleku Fuenlabradu. Tada je izgledalo: KKP je zauvek otpisan.

Međutim KKP se nemilosrdno borio, i krvario, iz nedelje u nedelju, da bi se posle dramatičnog finala u Istanbulu, pobedonosno vratio u Beograd i Srbiju, sa najboljim bekovskim parom Evrope (Đorđević/Danilović) i živim svedočanstvom da je košarka srpski sport, jer samo ovde može da bude, ono što biti ne može.

Bio je to Partizan bez novca i ambalaže, dakle bez štita, pretvoren u golu esenciju košarke koja je bila direktno povezana sa nervnim završecima svih onih koji nisu bili ravnodušni. I svaki njegov navijač, ali i cela Evropa, podsvesno je znala da je taj epski Partizan jedna bajka, jedan letnji san i da će časovnik jednom ipak morati da otkuca ponoć, i onda će magija nestati. Posle toga, biće samo ono što može da bude: titule će osvajati zapisane kompanije, a ne otpisani klubovi.  

I to se zbilja i dogodilo. Godine 2016. kada sam konačno objavio knjigu Košarka to je Partizan, taj epski KKP, bio je samo sećanje. Verovali smo i nadali smo se da se bajka može ponoviti. Ali ono što nismo znali, to je da se KKP može vratiti, samo ako bude drugačiji, isto onako kako je srpska vojska 1915. godine napustila Srbiju u srpskim uniformama, da bi se 1918. vratila pobedonosno nazad, u Srbiju, u francuskim. 

I zaista, nekadašnji ratničko-književni Partizan, koji je imao srce i hrabrost, ali ne i ambalažu, dobio je sa dolaskom predsednika Ostoje Mijailovića i njegovog upravnog odbora, novu "uniformu": onu menadžersku. Na prvi pogled u klub je stigao neki novac, ali suština promene nije u tom novcu. Ključna promena je u tome što je nekadašnji epski košarkaški klub sada počeo da razmišlja kao košarkaška kompanija. I zato se u delovanju ovog menadžerskog KKP-a može raspoznati proizvodni proces koji je u toku.

Evo kako taj proces funkcioniše. Prva faza: obezbeđivanje početnog kapitala. To je ispunjeno. Druga faza: investiranje kapitala u proizvodnju proizvoda i njegovo pakovanje. To je učinjeno povratkom mastermind-a Željka Obradović, zatim selidbom kluba iz tvrđave (Pionir) u modernu halu (Arena) koja prima više gledalaca i generiše veće prihode.

Za razliku od Pionira, ona ne treba da se "brani", već u njoj treba da se manje ili više rutinski proizvodi što više pobeda. Da bi se tako pobeđivalo, stvara se respektabilan tim sastavljen od proverenih igrača (radi kratkoročnog i srednjoročnog efekta na rezultate) i mladih nada (radi dugoročnog efekta na razultate i finansije). Tako se dobija jedan moderno upakovan proizvod pod imenom KK Partizan. Sledi treća faza: prodaja tog proizvoda, odnosno imperativ da KKP, kao i svaki drugi privredni subjekt, zaradi solidan deo svog godišnjeg budžeta i tako ostane rentabilan. Zato je sada svaki navijač KKP-a ne samo upoznat sa činjenicom koliko košarkaška kompanija Partizan profitira od sezonskih i običnih karata godišnje, nego je spreman i da tu sezonsku kartu kupi, jer zna kakav proizvod tim novcem kupuje.

Kada sam kazao jednom prijatelju da pišem tekst o novom Partizanu, kazao mi je da to neće više neće biti tekst o jednom herojskom klubu. I zaista ovaj Partizan, na prvi pogled, više ne liči na onaj raniji, epski Partizan. KKP više nije sinonim za Pionir u kome finansijski autsajder sa aristokratsko-ratnim rodoslovom, pokušava da reinkarnira duh rata i tako pobedi u košarkaškoj utakmici koju bi izgubio, da je ta utakmica samo jedan društveni događaj, kao na bilo kom drugom mestu u Evropi. Ovaj Partizan sada, na prvi pogled, veoma liči na svoje protivnike: kao i oni, i KKP je zapakovan kao košarkaška kompanija.

Međutim, to izgleda tako, samo do prvih tonova Partizanove košarkaške himne.

Ono što se tada događa u Areni, nije samo spektakl vidljivog. To je istovremeno i inicijacija u prostor nevidljivog.

KKP je danas jedan zaista moderno upakovani košarkaški proizvod, ali ono što ga izdvaja od ostalih, na prvi pogled sličnih košarkaških proizvoda jeste kontrolisano geografsko poreklo. U prevodu: Partizan je original, zato što u njemu postoje sastojci karakteristični samo za doživljaj košarke u Srbiji. Oni se ne mogu eksportovati ili prodati stranim investitorima. Ti sastojci čine košarkašku kompaniju Partizan izuzetnom u poređenju sa svim ostalim evropskim košarkaškim kompanijama.

Prva sastojak te izuzetnosti su navijači: moderno pakovanje Partizana nije naime, ukinulo celu onu aristokratsku košarkašku istoriju i epski duh koji je položen u temelje košarkaškog kluba Partizan. Iako nije očigledan na terenu, jer su igrači drugačiji kao i način igre, duh tog starog, epskog Partizana i dalje je u glavama njegovih navijača. Taj duh, kamere ne mogu da zabeleže, a gosti iz sveta ne mogu da vide, ali se zato u Areni oseća zračenje tog duha. Jedan nemački književni teoretičar je kazao da ep ujedinjuje ljude, a gde se ta ujedinjenost bolje oseća nego među 20.000 različitih ljudi koji u Areni postaju jedno. Da ima više mesta, bilo bi ih i više. A tamo gde je košarka i zabava, kao, recimo u Madridu, tamo je hala od 10.000 mesta dovoljna za sve koji hoće da se zabave.

Drugi sastojak je (trenutno) Matijas Lesor. Naime, Lesor nastavlja mit o igraču koji dolazi u KKP potpuno nepoznat (poput Veselog) ili u opadajućoj fazi svoje profesionalne karijere (poput Lovernja). Taj igrač onda u Partizanu prolazi kroz patnje, stradanja i žrtvu (to jest ,,naporan rad”) koje ga na kraju vode do uspeha, koji niko nije očekivao. Time igrač svojom sudbinom ponavlja sudbinu autsajderskog, ali epskog Partizana koji je, isto tako otpisan, na kraju neočekivano osvojio titulu Kupa šampiona. Bliskost sudbine igrača i kluba je ono što se ne može kupiti. Lesor se, kao i Lovernj, kao i Vesterman, kao i Veseli, drugu put rodio u Partizanu. I zato je Partizan za sve njih nešto kao druga domovina. A navijači, među kojima su se vaspostavili kao igrači, postaju im bliski poput braće. Lesor zato na kraju sezone, može da ode bilo gde, ali će košarkaški moći da se vrati samo na jedno mesto: u Beograd.

Treći sastojak ove Partizanove izuzetnosti je Željko Obradović: ako bi ga trebalo opisati fudbalskim žargonom, onda bi se za njega moglo kazati da je efikasniji od Anćelotija (jer ima više evro-titula od njega) a inovativniji od Gvardiole, (jer Obradovićeve košarkaške izmišljotine uvek donose rezultat, što se za Gvardioline fudbalske baš ne može reći). Šta neki trener zaista jeste i koliko zaista vredi, ne mogu da kažu oni koji mu nisu ni do kolena, već samo oni koji su mu slični: na kraju krajeva "duhovi se pokazuju samo duhovima". Treba dakle, poslušati šta o Obradoviću imaju da kažu Greg Popović i Dejvid Blat i to je dovoljno.

Međutim, uloga Obradovića u KKP-u je mnogo veća od uloge vrhunskog stručnjaka. Možemo da kažemo: dok ostale košarkaške kompanije imaju svoje trenere, Obradović ima svoju košarkašku kompaniju – Partizan. On je, naime, ta čelična i očigledna veza koja spaja dva Partizana: onaj epski koji je upravo on odveo do one jedinstvene i neponovljive titule u Istanbulu, i ovaj menadžerski koji sada trenira.

Obradović time dokazuje da epski i menadžerski Partizan i dalje jesu isti Partizan, samo što je menadžersko pakovanje potrebno da bi se u realnosti, koja više ne može da bude epska, sačuvalo sećanje na nevidljivu epsku prošlost iz koje ovaj klub crpi svoje simboličku snagu i sposobnost da mu bude dovoljno da bude to što jeste. Zbog te simboličke snage, Partizan ne treba da bude neki ,,evropski” ili ,,globalni” Partizan, da bi nešto ,,značio”. Dovoljno je samo reći: srpski i beogradski Partizan i to je već cela jedna planeta u malom, i mi u njoj, na mestu koje zaslužujemo milošću bogova košarke.  

Na kraju krajeva, oba Partizana će upoznati i Real. Tamo, u blizini Fuenlabrade, već se susreo sa menadžerskim Partizanom; u Beogradu će ga, dočekati onaj epski i ratnički.