Izrael: Repatrijacija, Rekonkista, Rodezija

Prema mišljenju profesora Džona Miršajmera, "usamljenog rendžera" američke akademske zajednice, Izrael je oduvek mogao na četiri načina da reši "palestinsko pitanje". Prvo je formiranje jedne države za Jevreje i Palestince, u kojoj bi i jedni i drugi imali jednaka prava, drugo je formiranje dve države, treće je aparthejd, a četvrto etničko čišćenje (ili nešto gore).

Izraelska elita prve dve opcije nikada nije ozbiljno razmatrala, treća je aktuelna, ali neodrživa, a četvrta je trenutno na delu.

Ali na stranu "kontraši" poput Miršajmera. Šta na sve to kažu Jevreji? 

Sion Vavilonu – ni sa njim, ni bez njega 

Čitalac ne može ostati ravnodušan na sentimentalne pasaže u memoarima oksfordskog emeritusa i Mizrahi Jevrejina iz Iraka, istoričara Avija Šlaima, pripadnika škole izraelskih "novih istoričara", koji zauzimaju kritički stav prema cionizmu. Šlaim opisuje svoje detinjstvo, i vodi nas obalom Tigra po nedeljnim piknicima na kojima su Bagdađani uživali u svojim kulinarskim đakonijama, koje su ušle u legende o Bagdadu, dok je Evropa još drhtala posle traume Drugog svetskog rata.

Bile su to kasne četrdesete godine, u kojima je glavna briga muslimana, hrišćana i Jevreja Bagdada bila da masguf, riba na roštilju, ne zagori sledećeg vikenda. Međutim, došla je 1948. i ono što Izraelci nazivaju "ratom za nezavisnost", posle čega Bliski istok više nije bio isti.

Posle pobede vojske od 60.000 Izraelaca nad vojskom od 20.000 Arapa 1948, posle Al Nakbe, "katastrofe", iračka vlada je 1950. godine donela zakon o denaturalizaciji. Prema ovom zakonu, iračkim Mizrahijima je dozvoljeno da se isele u novoformiranu "jevrejsku državu". Vlada Iraka se nadala da će se cionističko podzemlje "isprazniti" i da će se tako smanjiti mogućnost eskalacije sa Izraelom. Međutim, Jevreji nisu želeli da idu.

"Jevreji su u Iraku imali svoje vođstvo i institucije, a kad su zakucali na vrata Obećane zemlje, bili su bez novca, onemoćali, bez vođstva i prepušteni na milost vlastima da ih zbrinu", piše profesor Šlaim u memoarima.

Jer, Jevreji su živeli u Iraku, u kontinuitetu, od 586. godine pre Hrista do 1950. godine, i za dve i po hiljade godina su izgradili respektabilnu zajednicu, dubinski integrisanu u iračko društvo. Većina Mizrahija je u domovima govorila arapski, tako da su po dolasku u Izrael morali da uče novi jezik (ivrit), nakon što su ih izraelska braća dočekala na granici kao migrante – zaprašujući ih pesticidima, strahujući, valjda, od zaraznih bolesti koje su "endemske na Orijentu".

Ono što Šlaim potcrtava u svojim javnim nastupima i svojim radovima, jeste da je "jevrejski problem", ili "jevrejsko pitanje", specifikum evropske, a ne iračke (ili arapske) istorije. Izrael je u tom smislu tipično evropsko društvo, koje umesto "jevrejskog pitanja" ima "arapsko pitanje". Ovo "arapsko pitanje" nije rezervisano samo za Arape, već za sve pripadnike arapskog društva, uključujući i Mizrahije.

U poslednje vreme, doduše, izraelsko društvo je počelo da prepoznaje specifičnost Mizrahija, i da ističe njihovu kulturu, slično kako "Netfliks" sriče ode Afroamerikancima.

Dok telavivski režim insistira na genocidu koji su Omajadi počinili nad Jevrejima dajući dodatni legitimitet politici prema Palestincima, jemenska muzika i kuhinja, kao nasleđe jemenskih Mizrahi Jevreja, sve više penetriraju u izraelsko društvo, u ime novootkrivene tolerantnosti.

Interesantno je, međutim, da je Ben-Gurion, prvi premijer Izraela, do danas hvaljen zbog svoje "vizionarske politike". Jer, kako su Jevreji iz Iraka pošli u Izrael, ako već nisu hteli da idu, čak ni uz dozvolu datu zakonom o denaturalizaciji iz 1950?

Naime, pod Ben-Gurionom, Mosad i obaveštajno krilo izraelske vojske su 1950. godine organizovali bar tri teroristička napada u Bagdadu, protiv Jevreja, kako bi ubrzali proces "denaturalizacije" iračkih Mizrahija. Cilj je bio da se 150.000 iračkih Jevreja "pogura" da se isele u novoformiranu državu, ne bi li popravili demografsku sliku "obećane zemlje", u kojoj je tada živelo malo više od pola miliona stanovnika.

Paradoksalno, Jevreji su u Irak došli kao robovi, postali su uvaženi članovi iračkih zajednica, i iz Iraka su isterani kao beskućnici. Isterali su ih, neminovno, i arapski nacionalizam koji je bio odgovor na britansku i francusku okupaciju Bliskog istoka i na cionizam, ali isterani su i bombama koje su bacali njihovi sunarodnici iz "obećane zemlje". Da li su ovakvi napadi sprovođeni i u drugim arapskim zemljama – ostaje na novim "novim istoričarima" da ispitaju. 

Nepodnošljiva lakoća "civilizatorske misije"

Dve glavne odlike cionizma, definiše Šlaim u studiji "Gvozdeni zid: Izrael i arapski svet", jesu odbijanje da se prizna nacionalni identitet palestinskih Arapa i nastojanje da se podrška za cionistički pokret nađe među silama van Bliskog istoka. Model za ostvarenje ovog geopolitičkog kreda bio je kolonijalni pristup Svetoj zemlji.

Doseljavanje evropskih Jevreja u Palestinu počelo je 1882. godine. Izraelski istoričar Ilan Pape objašnjava kako su famozni kibuci postali ćelije iz kojih se vršila ofanziva prema arapskom stanovništvu. Kibuci su počeli kao neka vrsta puritansko-socijalističke utopije, zajednice poljoprivrednika koji su gradili "obećanu zemlju", daleko od strahota evropskog šovinizma i ratova – slično kao i puritanske zajednice američkih kolonista koji su u 17. veku, bežeći od Tridesetogodišnjeg rata u Novi svet, gradili "raj na zemlji". To su bile ispostave "civilizatorske misije".

"Kada govorimo o našem povratku u domovinu, jedno pitanje preteže nad svim drugim. To je pitanje naših odnosa sa Arapima", piše Jicak Epstin, jevrejski kolonista, 1907. godine. Izrael se opredelio za liberalistički model represije nad Palestincima. Prema definiciji Karolin Elkins, harvardske istoričarke, ovaj oblik represije ogleda se u nominalnom poštovanju vladavine prava koje liberalistička ideologija proklamuje, sa jasnom svešću da postoje oni "odvojeni" od sistema vladavine prava: oni koji manjkavošću svoje "domaće/urođeničke kulture" ili političke "zrelosti", "ne zaslužuju" život pod okriljem vladavine prava.

Isti racio nalazimo i u Herclovom delu "Stara Nova zemlja", ali i u njegovom političkom aktivizmu. U leto 1899, Hercl drži govor u Londonu u kom oglašava: "Mi donosimo kulturu Istoku, i Evropa će zauzvrat profitirati od našeg poduhvata. Stvorićemo nove trgovačke rute, što će naročito biti primamljivo Velikoj Britaniji zbog njenih azijskih poseda. Najkraći put do Indije vodi preko Palestine."

Setimo se da je i Netanjahu u predvečerje tekućeg rata Izraela i Palestine najavljivao veliki energetski koridor koji bi vodio od Indijskog okeana i Persijskog zaliva, ka Evropi, sa ciljem da se obezbedi veći stepen energetske autonomije Zapada od Rusije. Ova doktrina aktuelna je do danas.

Zbog svega navedenog ne čudi veza Hercla sa Sesilom Roudsom, eponimom zloglasne Rodezije, koga otac jevrejskog cionizma hvali kao „praktičnog vizionara“, ili sastanke Hercla sa belgijskim kraljem Leopoldom. Belgijski kralj je u to vreme bio vlasnik Konga i nalogodavac masovnih zločina nad autohtonim stanovništvom. Od Leopolda, Hercl je tražio prostor i podršku za formiranje jevrejske države u Africi. Išuv, preizraleska zajednica kolonizovanih Jevreja u Britanskoj Palestini (1882-1948) slavila je arhitektu britanske imperije u Južnoj Africi, Jana Smatsa, kao narodnog heroja, a poznate su veze koje je izraelski režim imao sa južnoafričkim aparthejd režimom, obezbeđujući čak i logistiku i podršku Pretoriji da se pribavi nuklearno naoružanje.

U samu ideju o Izraelu utkano je uverenje da su "vila usred džungle", kako je to artikulisao Ehud Barak, deseti premijer Izraela. Gotovo komično deluju izjave Menahema Begina, dobitnika Nobelove nagrade za mir i šestog premijera Izraela, koji, u govoru pred Knesetom novembra 1970. godine, izjavljuje: "Mi nismo Rodezija", samo da bi on započeo misiju "naseljavanja" Zapadne obale.

Mnogi će reći da Palestinci ne žive u stanju aparthejda, zato što, za razliku od režima u Pretoriji, Izrael ne zavisi od jeftine radne snage Palestinaca. Međutim, Palestinci su "nagurani" u nešto manje od 3 odsto teritorije u samom Izraelu sa ograničenom slobodom kretanja, dok im je u Zapadnoj obali zabranjeno da grade, a oko trećina zemlje im je nacionalizovana od strane telavivskog režima. Od 2018, arapski više nije zvanični jezik u Izraelu, a Izrael je definisan kako nacionalna država Jevreja, u kojoj Jevreji imaju "jedinstveno pravo na prirodno, kulturno, religijsko, i istorijsko samoodređenje".

Ovakvo zakonodavstvo je potpuno u skladu sa narativom o inferiornosti Palestinaca.

"Izrael voli da gradi. Arapi vole da se bombarduju gov*ima i žive u kanalizacijama na otvorenom. To nije teško razumeti", tvrdi Ben Šapiro, zvezda desnice u Americi i tvrdokorni cionista.

Poznata je priča o načinima na koji je stanovništvu Gaze uskraćivana pijaća voda i zabranjivan pristup građevinskom materijalu za obnovu kuća. Od 1967. i "Vojnom direktivom 158", Palestincima je zabranjeno da grade infrastrukturu za snabdevanje vodom. 

Izrael – između Mojsija i Mila 

Postavlja se pitanje ko ovo dopušta? Zapad je oćutao niz pogroma, od progona 700.000 Palestinaca 1948. do progona 15.000-20.000 arapskih hrišćana sa Golanske visoravni. Danas se pred očima svetske javnosti odvija zločin neviđenih razmera u Gazi, a čitav niz zvaničnika, poput Niki Hejli i javnih ličnosti, poput Pirsa Morgana i Džordana Pitersona, direktno ili indirektno podržava politiku ratnog kabineta Tel Aviva.

Ključ leži u najstarijem kredu političkog Zapada – ideji o "izuzetnosti". U tom smislu, premijer Izraela je još na početku operacije saopštio kako Izrael vodi rat "u ime čovečanstva" protiv "varvara". U istoj izjavi, Netanjahu je konstatovao kako je ADF "najmoralnija vojska na svetu". Uništene bolnice, džamije, crkve i škole u Gazi, rekli bismo, govore suprotno.

Ali moral o kome govori Netanjahu je isti onaj moral koji je davao legitimitet Englezima da "spasu" Induse i Arape, Belgijanaca da "spasu" Kongoance, Portugalcima da "spasu" Mozambik, Nemcima da "spašavaju" po Istočnoj Africi. Jer kao što "pravo da se brani" ima Izrael, a Palestina ga nema, jer je suverenost rezervisana samo za pripadnike liberalističkog lagera, isto tako moralna superiornost ostaje ekskluzivni atribut onih koji se upodobljavaju liberalističkoj slici sveta.

Tu su sliku sveta nekada davno zacrtali hrišćanski cionisti poput Džona Loka, ili službenici Istočnoindijske kompanije poput Džona Stjuarta Mila, koji je napisao "najdivniju" liberalističku apologiju despotizma: "Despotizam je legitiman oblik vladavine nad varvarima, pod uslovom da je krajnji cilj popravljanje varvara, a sredstva opravdana tim ciljem."

A šta se dešava kada varvari baš ne žele da odstupe od svog nasleđa, videli smo na čitavom nizu primera, od združene "civilizatorske misije" Zapada sprovedene nad Srbima 1995. i 1999, do poslednjih zbivanja na istoku Ukrajine i u Palestini. A za one "pragmatične idealiste", kako je Hercl opisivao Sesila Roudsa, uvek je tu još ohrabrenja.

Kao što je dobar argument za "prijateljski režim" na obalama Levanta Britancima bilo to što je krajem tridesetih britanska Iračka naftna kompanija izgradila jedan naftovod do Haife, tako da je izraelsko ministarstvo energetike početkom ove godine raspisalo tender za istraživanje podvodnih nalazišta prirodnog gasa u međunarodno priznatim vodama Palestine.

Pa ko bi odoleo onome što je i moralno i profitabilno?

Ipak, istorija nas uči da ni sva moralna superiornost, dolari, pa čak ni nuklearni arsenali, ne mogu da spasu režime koji svoju moralnu superiornost, dolare i nuklearne arsenale koriste kao Damoklov mač nad glavama sopstvenih građana. Ko sumnja, neka čita istoriju Južnoafričke Republike.