Nasukani Levijatan

Anegdota iz vremena raspada SSSR-a kaže da su anketari zaustavili jednu stariju gospođu na ulici da je pitaju kako joj se čini kapitalizam. "Dobro je, dobro je... Samo mi nije jasno zašto avioni stalno padaju u poslednje vreme", odgovorila je gospođa.

Nešto bi slično mogli da kažu podanici Čarlsa Trećeg kada se ranije ovog meseca britanski BNjV (skraćenica znači Brod Njegovog veličanstva i zvanična je oznaka brodova u britanskoj mornarici) "Čidingfold" zakucao u BNjV "Bangor" u Bahreinu.

"Dobar je ovaj multipolarizam, samo se brodovi mnogo sudaraju", zamišljamo kako uglađeni Britanac govori zamišljen nad kriglom mlakog piva u zadimljenom sobičku paba u siromašnoj četvrti Londona. Ako blagodareći progresivnoj regulativi uopšte ima više zadimljenih sobičaka u londonskim pabovima.

No, to što se jedan BNjV zakucao u drugi BNjV ne znači ništa kada se analizira van šireg konteksta, kao ni činjenica da Kraljevska mornarica traži kontraadmirala za jednu od svojih podmornica preko oglasa na Linkdinu, kako izveštava londonski "Telegraf". A širi kontekst je nerazumljiv bez razumevanja uloge "Osovine otpora" na "svetskoj šahovskoj tabli" i najnovijih šampiona Evroazije koji su, izgleda, konačno preveslali američkog Levijatana – Huta.

 Huti: jeftine rakete i skupi minuti

 Huti su deo "Osovine otpora" zajedno sa palestinskim ustaničkim organizacijama,  iračkim šiitskim milicijama, Hezbolahom i Iranom, koje je iranski general Kasim Sulejmani, koga su Amerikanci ubili 2020. godine, organizovao tako da svaki od ovih entiteta, kako priznaje "Forin afers", predstavlja zasebnu i samoodrživu jedinicu otpora Imperiji.

Dalje, "Forin afers" naglašava kako je posle dvadesetogodišnjeg "rata protiv terorizma", tokom kog su ove organizacije i države "bile nepoznate na međunarodnom nivou, ili jednostavno smatrane terorističkim organizacijama", ovo vreme prošlo.

"Od 7. oktobra, snage 'Osovine otpora' koordinišu svoje akcije i povezuju se, uspešno, sa antikolonijalnim pokretima širom sveta", ističe "Forin afers".

Ali to što demonstranti u Londonu kliču:"Yemen, Yemen, make us proud, turn another ship around" ("Jemene, Jemene, učini nas ponosnim, preusmeri još jedan brod"), manje je bitno od toga što elitama u Davosu pada kosa sa glave prilikom svake akcije Huta.

Zašto?

Kroz moreuz Bab al-Mandeb, koji je poligon hutskih antiimperijalih operacija, prolazi 30 odsto ukupnog svetskog kontejnerskog prometa robe, oko 15 odsto ukupne svetske trgovine i 12 odsto nafte koja se prevozi preko mora. Za elite okupljene u Davosu na tzv. "Svetskom ekonomskom forumu", jedno od glavnih pitanja bilo je: "Koji je cilj Irana, Hezbolaha i Huta".

Tim povodom, zvezda Davosa bio je iranski ministar spoljnih poslova, za vreme čijeg boravka u švajcarskom skijalištu je Iranska revolucionarna garda uništila sedište Mosada u iračkom Erbilu. Uprkos ovom upornom pružanju otpora atlantističkoj koaliciji na Bliskom istoku, iranski predstavnik je sa uvažavanjem saslušan. Svi su čekali da ministar Husein Amir Abdolahijan dozvoli da se nastavi uobičajeni biznis, ali je iranski ministar insistirao da Huti uživaju razumevanje, ali ne i direktnu podršku Irana.

U međuvremenu, američka i britanska avijacija su združenim snagama izvršile agresiju na položaje Huta u Jemenu, uprkos upozorenjima iz RAND korporacije i drugih tink-tenkova da to ne čine.

Međutim, kada je 2021. godine Suecki kanal, koji je severni prolaz u Crveno more, bio blokiran šest dana kada se brod tajvanske kompanije "Evergrin" nasukao, ta blokada je koštala svetsku trgovinu 6,7 miliona dolara u minutu.

Amerikanci su morali da spreče mogućnost da Huti sada učine isto na južnom ulazu u Crveno more.

Zato je angloamerička koalicija sprovela 73 vazdušna udara u kojima su stradala petorica pripadnika pokreta Ansar Alah (Huti). Problem za Amerikance je u tome što to nije ništa novo za Hute. Već godinama su, zapravo, Amerikanci posredstvom Saudijske Arabije ratovali sa Hutima.

Ako Saudijska Arabija sa svojih 450 borbenih aviona nije mogla da suzbije jemenske pobunjenike, malu razliku čini Amerika sa svojih između 50 i 70 aviona po nosaču aviona.

Pritom, rat protiv Huta je neisplativ sa stanovišta brojki. Prema pisanju američkog "Politika", jedan američki SM-2 projektil košta dva miliona dolara, dok Huti ratuju npr. dronovima čija izrada košta između dve i dvadeset hiljada dolara. Stoga je malo šta preostalo angloameričkoj osovini, osim da Kirbi, portparol Bele kuće za nacionalnu bezbednost, snuždeno podseća kako "Amerika ne želi rat sa Jemenom" i praznih pretnji Dejvida Kamerona svom iranskom kolegi preko Iksa (Tvitera).

 Punska klopka

Već nekoliko godina, glasovi sa Zapada upozoravaju američko rukovodstvo da ne upadne u Tukididovu zamku. Ovaj termin označava situaciju u međunarodnim odnosima kada sila u usponu preti da smeni hegemona, usled čega gotovo izvesno dolazi do rata.

Angloameričkim politikolozima situacija je ličila na odnos Kine (sile izazivača) i Amerike (kao hegemona). Eponim fraze je antički istoričar Tukidid, autor "Istorije Peloponeskog rata", rata koji je prouzrokovan strahom  Sparte (hegemona) od uspona Atine (izazivača). Iako deluje učeno i zavodljivo, priča o Tukididovoj zamci je malo nalik otkrivanju tople vode, američki "mambo-džambo", budući da je rat sila izazivača i izazvanih sila na izvesni način aksiom istorije. Pritom, bilans konkretnog sukoba Atine i Sparte je takav da su iz njega profitirali Teba i Makedonija (treće strane).

Ali, jedna druga analogija sa antikom nam može zgodno doći u jeku aktuelnih svetskih zbivanja. Budući da talasokratske (pomorske, liberalne, merkantilističke) zemlje Zapada nastoje da obuzdaju uspon zemalja evroazijskog kopna (Rusije, Kine, Irana i njihovih saveznika), opravdano je postaviti pitanje da li je možda Zapad upao u „punsku klopku“? Da li su, možda, zapadne zemlje, oslanjajući se na najamnike tj. proksije, i flotu, napravile istu grešku koju je napravila pomorska i merkantilistička sila Kartagina (Puni) ulazeći u otvoreni sukob sa Rimom?

 Istini za volju, retki su trenuci u istoriji kada je flota bila po sebi komparativna prednost. Može se reći da je flota zaista bila odlučujući faktor u vreme vikinških osvajanja, kada su ovi nesmetano preko otvorenog mora mogli da udaraju kao grom iz vedra neba, brzo poharaju oblast koju napadaju, i da se povuku.

Tada su jedino Vikinzi imali brodove koji su mogli da plove preko otvorenog mora. Isto se može reći za epohu Velikih otkrića i otkriće Amerike, ali npr. ključni udarac Osmanskom carstvu nije zadat bitkom kod Lepanta (1571) posle koje Turci gube pomorsku dominaciju u Mediteranu, nego upravo pobeda rusko-katoličke koalicije u Velikom turskom ratu (1683-1699/1700).

Flota je ništavna bez jake privredne baze, koja ujedno preko noći može da se prestroji i postane ratna privreda. To je shvatila Kartagina kada je njenu prestižnu flotu u Prvom punskom ratu rasturilo nekoliko na brzinu sklepanih rimskih flota. To je shvatala i Britanija, koja nije smela bez podrške Francuske i Rusije da uđe rat sa Nemačkom 1914. To danas shvataju Amerikanci kada se suočavaju sa jeftinim protivbrodskim projektilima sa dometom od 800 kilometara koje Huti koriste.

Šta bi drugo onda Kirbi i mogao da kaže, osim da "Amerika nije zainteresovana za rat sa Jemenom"? Šta se dešava kada, kao u slučaju Kartaginjana, najamnici dođu po svoje plate, i svoje bivše nalogodavce pretvore u robove, onda kada ovi ne mogu da ispune prethodno dogovorene aranžmane? Da li je to sada situacija sa Amerikom i Britanijom, koje se praktično pretvaraju u izraelski proksi u ratu protiv Jemena­?

 Kraj "američkog veka"

 Ukoliko Huti zaista ispune ono što najavljuju i sprovedu svoju operaciju "Trougao Al-Aksa!", kojom bi zaustavili trgovinu kroz Bab al-Mandeb, Suec i Ormuz (kroz Ormuski moreuz zemlje Persijskog zaliva izvoze naftu), atlantistički Levijatan će biti bespovratno nasukan.

Ovde termin Levijatan koristimo da opišemo morsku neman, američku talasokratsku hegemoniju, a ne u značenju Hobsove države. Dakle, Huti su dosad zajedno sa ostatkom "Osovine otpora" pobili ključnu američku geostratešku doktrinu "rimlenda".

Doktrinu "rimlenda" ili "zemlje oboda" razradio je američko-holandski geostrateg Nikolas Spajkman. Čitava teorija počiva na ideji da se dominacijom na evropskoj obali, u bliskoistočnoj pustinji i u Indijskom okeanu i Okeaniji može obuzdavati Evroazija. Da bi ova doktrina bila moguća, potrebna je potpuna, amfibijska dominacija u ekspedicionim snagama, floti i vazdušnom prostoru.

Manjkavost doktrine "rimlenda" koju je američko-holandski geopolitičar Nikolas Spajkman artikuklisao 1942. godine nije bila vidljiva u trenutku kada je dolar mogao da bude pogonsko gorivo Crvene armije i kada je američka industrija doživljavala svoj procvat zahvaljujući američkom učešću u ratu protiv Trećeg Rajha. Naposletku, fraza o „američkom veku“ medijskog tajkuna Henrija Lusa, koja je pretpostavljala epohu u kojoj će SAD biti uzor i nadahnjujući predvodnik čovečanstva, upravo je bila godinu dana starija od Spajkmanove doktrine.

I dok Huti razrađuju svoju strategiju, američki "Nejšn" navodi da je "američki vek" gotov.

"Prema svakoj značajnoj metrici – ekonomskoj, diplomatskoj i čak vojnoj – SAD su sila u opadanju bar čitavu deceniju", piše Alfred Mekoj, istoričar i kolumnista „Nejšna“. „Forin polisi“ piše o govorkanjima u američkoj administraciji da se sprema povlačenje iz Sirije, dok kineski mediji govore o pripremama za povlačenje Amerikanaca iz Iraka. „Osovine otpora“, uz (prećutnu) podršku Rusije i Kine, rast popularnosti nezapadnih integracija i dedolarizacija to potvrđuju. Amerika definitvno nije više sila koja će diktirati pravila međunarodnog poretka.

Čitava situacija deluje poznato. U američkom klasiku nazvanom po Levijatanu, kitu, romanu Hermana Melvila "Mobi Dik", Ismail se na početku ispoveda: "S filozofskim potezom Katon se baca na svoj mač, ja se mirno hvatam broda."

Ovaj citat iz klasika američke književnosti može da nam pomogne da zamislimo kako će izgledati povlačenje poslednjeg američkog vojnika iz poslednje američke baze.

Kada se Amerikanci "uhvate broda" ili (kao u Avganistanu) aviona, biće to dosta za Hute, Irance, Ruse, "uspravne ljude" iz Burkine Faso, pa i Srbe. Ne očekuje se bacanje na mač, jer ipak se to očekuje od sledbenika rimske, a ne kartaginske tradicije. I možda će tada elita u Davosu shvatiti – šta je cilj "Osovine otpora" – da se jednom nasukani Levijatan nikad ne vrati u Okean.