Ruska Evroazija: "Da, mi smo Skiti, mi smo Azijati" (6)

U 16. veku počinje naročito da se budi evropsko interesovanje za nepregledne ruske zemlje. Godine 1553. godine, Englezi osnivaju Moskovsku kompaniju, koja bi se mogla smatrati severnim parnjakom Istočno-indijske kompanije. Rusija je dodata na spisak egzotičnih destinacija za zapadne "istraživače" i od tog trenutka se sa posebnom pažnjom crta po kartama koji krase kabinete evropskih bankara, trgovaca i generala.

Poljski kralj Žigmund upozorava rimskog episkopa 1514. da je Poljacima i Litvancima potrebna pomoć u borbi protiv Rusa, a koristi se retorikom estonskog vladike Kristijana Bomhovera, koji tvrdi da su Rusi pagani čiji običaji podsećaju na turske, i da udruženi sa Turcima i Tatarima imaju tajni savez da unište hrišćanstvo.

Strah od Rusa bio je sveprisutan, a dokaza evropskoj mašti nije falilo.

Francuski kralj Luj XV (1715-1774) navodno je poslao svog viteza Eona, člana crnog kabineta, na put u Rusiju, gde je ovaj doznao za tajni testament cara Petra Velikog o namerama Rusije da se čitava Evropa pokori i porobi. Ovaj falsifikat poslužio je kao propagandno opravdanje Napoleonu pred pohod 1812. na Rusiju, zemlju koja je više "azijska nego evropska".

Iako je testament bio očigledna izmišljotina, upravo je za primerom Petrovog testamenta posegnuo predsednik Truman, nastojeći da u osvit Hladnog rata svojim saradnicima objasni Staljina. Kako je javio radio En-Bi-Si, Trumanov sekretar odbrane Džejms Forestal je nedugo po podnošenju ostavke zapažen kako, nakon bekstva iz ustanove za brigu o osobama sa mentalnim poteškoćama, juri ulicama Vašingtona vičući da "Rusi dolaze".

Dolaze ti mitski neprijatelji sa ivice istočnoevropskog limesa: "Skiti", "Sloveni", "komunjare", "Azijati", "Mongoli", "Tatari", "šizmatici", Rusi.

 Ivan III Veliki – dva puta i dva pravca

Ukoliko bismo dozvolili sebi cinizam, mogli bismo reći da je ruski prodor na istok jedini uspešan prodor neke evropske sile na Istok. No, ako se pridržavamo široko rasprostranjenog i trajnog verovanja dela zapadnoevropske inteligencije o tome da Rusija nije Evropa (odnosno, da je Azija), onda moramo ovakvo shvatanje da odbacimo. Međutim, pitanje o trajnosti i tajni ruskog uspeha sa one strane Urala i dalje ostaje enigma.

Deo odgovora može se naći u epohi vladavine Ivana III Velikog. Sin Vasilija II Tamnog, veliki knez moskovski i vladimirski Ivan III (1462-1505) udario je, što svojevoljno, a što usled istorijskih okolnosti, temelje ruskoj evroazijskoj civilizaciji. Kada je došao na vlast, kao prvak moskovskog kneževskog doma, Ivan je nosio tatarsku zlatnu povelju za upravu Vladimirskom kneževinom.

Za kratko vreme, Ivan je oko Moskve uspeo da objedini Jaroslavsku kneževinu (1462-1468) i Rostovsku kneževinu (1474), odajući njihovim prvacima počast time što ih je uključio u redove ruske aristokratije s pravom da zadrže titulu kneza.

 Od velikog značaja za Rusiju bilo je uključenje svojevrsnog ruskog pandana našem Dubrovniku,  Novgorodske republike, u sastav države, januara 1478. Zvono koje je pozivalo na okupljanje novgorodskog parlamenta odneto je u Kremlj i tamo obešeno, a teritorija "Moskovije" udvostručena je i u njen sastav su uključeni ugrofinski narodi Karela, Vepsa i Sama. Krajem veka je osvojen i Perm, utvrđenje ugrofinskog plemena Komi. Naslednik velikog kneza Ivana, Vasilije III, pripojio je još Pskov i Rjazanj.

 Međutim, od ključnog značaja za vladavinu Ivana Velikog su dva momenta: njegova ženidba romejskom princezom Sofijom Paleolog 1472. i sticanje nezavisnosti od hana Velike horde Ahmata, 11. novembra 1480. godine. Mnogi ruski istoričari (tzv. "evroazijci") početkom dvadesetog veka tvrdili su da je mongolsko prisustvo zapravo bilo blagorodno za rusku državu, koja je od Džingisida preuzela koncept samodržavlja.

 Ali ima i oprečnih stavova. Rusija je u vreme Ivana Velikog zvanično prihvatila nasleđe Romejskog carstva, što se čita u poslanicama pskovskog monaha Filoteja velikom knezu Vasiliju III. Monah Filotej je pisao da je prvi Rim propao zbog jeresi, drugi zbog Firentinske unije sa Rimom iz 1439, te da je sada treći Rim u Moskvi, "a četvrtog neće biti".

Vizantijski dvoglavi orao postao je grb Rusije, a ruski veliki knez (od 1547. car) počeo se pojavljivati odeven po pravilima romejskog protokola.

 Sibirь tože russkaя zemlя

 Vođeni jurišom carskog puka prvog ruskog cara Ivana IV Groznog, Rusi su nastavili osvajanja, i 2. oktobra 1552. su konačno slomili otpor Kazanjskog kanata i uklonili svaku pretnju sa istoka, a Krimski kanat, tada podređen Osmanlijama, lišili su bitnog saveznika. U čast ove pobede dignut je Hram Vasilija Blaženog u Moskvi. Godine 1554. osvojen je Astrahanski kanat, a pripojene su i zemlje Nogajske horde, čime je čitavo Povoložje postalo rusko, a vrata bila otvorena ka – Sibiru.

 Još u Novgorodskim hronikama iz 1032. godine, zemlja istočno od Urala upisana je kao Юgorskaя 3emlя. Ali tek od vremena prvog ruskog cara, Ivana Groznog, Rusija je smogla snage za širenje na sibirski istok. Mada su pojedini ruski istoričari skloni da porede rusko osvajanje Sibira sa španskim osvajanjima u Latinskoj Americi, ono je samo donekle podesno.

Odred od 750 kozaka pod vođstvom Vasilija Timofejeviča Alenjina, poznatijeg pod imenom Jermak, sukobio se kod reke Tobol sa 10.000 Tatara, koje je vodio sinovac slepog sibirskog kana, Mametkul. Rusi su, nalik Špancima u borbi sa autohtonim narodima u Americi, zahvaljujući vatrenom oružju i topovima ubedljivo pobedili, izgubivši svega 107 ljudi.

 Međutim, umesto sistematskog istrebljenja i porobljavanja, indogeni narodi su pohrlili pod vlast Rusije, odnosno u aranžman koji bi im pružio mogućnost da trguju sa Moskvom. Obavezali su se na plaćanje danka (jasaka) Jermku, umesto starom slepom kanu Kučumu. Samurova, dabrova i kunina krzna dostigla su vrtoglave cene u Evropi, baš kao što su u osmom veku bila glavni izvor prihoda gradovima kao što je Merv, koji je kalifa u Bagdadu opremao istim tim "najboljim krznima".

Rusko širenje na istok nastavilo se i posle smrti Ivana Groznog. Krajem 16. veka Rusi stižu do Oba, a 90-ih godina 17. veka do Jeniseja. U zapadnom Sibiru niču kolonije kao što su Tjumenj, Tobolsk i Krasnojarsk. Godine 1648, kozak Semjon Dežnjev stiže do Beringovog moreuza, i otkriva pomorsku vezu između Sibira i Amerike. Vasilij Pojarkov sa družinom od 132 ljudi plovi rekom Amur i izbija na Ohotsko more.

Kako je Priamurje bilo i kineska sfera interesa, javljaju se prvi sporovi između Rusa i Kineza. Bilo je više sukoba i pokušaja uspostavljanja diplomatskih veza između Kine i Rusije. Prepreke za uspeh tih pregovora bile su i kulturološke prirode (ruske diplomate nisu želele da padaju ničice pred kineskim carom), ali i geopolitičke. Konkretno za utvrđenje Albazino, Rusi i Kinezi su ratovali  više puta krajem 17. veka, sa promenljivom srećom.

Ove razmirice će konačno srediti Sava Vladislavić Raguzinski, carski opunomoćenik, inače Srbin iz Hercegovine, 1727. godine. Pored razgraničenja, grof Vladislavić Raguzinski dobio je dozvolu od kineskog cara da se osnuje stalno predstavništvo Ruske pravoslavne crkve u Pekingu.

  Ruska država nastavlja nezaustavljivo širenje iz predela neprohodne tajge u južnije pojase stepe, ka srcu Evroazije, a na zapad prelazi i u Aljasku, šest godina nakon razgraničenja sa Kinom.

Ako nam se danas Rusija čini velikom, treba imati u vidu da su, u trenutku dok su se tukli sa Napoleonom, Rusi pregovarali sa Špancima oko snadbevanja ruske ispostave Fort Ros u Kaliforniji, dizali utvrđenje Fort Elizabet na Havajima i potpisali Gulistanski sporazum sa persijskim šahom kojim su dobili zapadnu obalu Kaspijskog jezera, uključujući Dagestan, Mingreliju, Abhaziju i druge zakavkaske oblasti.

Umeće vladanja

 Međutim, Rusi prema pokorenim narodima nisu nastupali na način svojstven zapadnim silama. Još od vremena osvajanja Kazanja, Rusi su, nalik praksi Džingisida, iskazali tolerantan odnos prema drugim religijama – konkretno islamu.  Istoričari ovaj odnos prema muslimanima nazivaju odnosom "pragmatične fleksibilnosti".

Dok je Evropa u 16. i 17. veku grcala u verskim ratovima, između katolika i protestanata ili hrišćana i muslimana, u Rusiji je postojala praksa da se prema muslimanima zauzme krajnje popustljiv stav. Muslimanski velikaši Kazanjskog, Astrahanskog, Sibirskog i Krimskog (pripojen 1783. godine) kanata i Nogajske horde, ne samo da su zadržali veru, nego i privilegije, dok su zauzvrat njihovi konjički odredi morali da služe u vojsci Imperije.

Na primer, uprkos pozivu osmanskog padišaha sa Bosfora, krimski Tatari su se prijavili kao dobrovoljci u rusku vojsku carice Katarine, i sa šest divizija učestvovali u napadu na Poljsku 1792. godine. Štaviše, bilo je potpuno moguće da se, uprkos prigovorima Crkve, na imanju muslimanskog velmože nađu pravoslavni kmetovi. Ovakvu politiku careva sažeo je francuski putopisac Filip Avril krajem 17. veka: "Oni (carevi) religijska pitanja posmatraju samo u ključu svoje politike, i nikako neće svoju politiku podrediti interesima bilo koje vere."

Kratak prekid u ovakvoj politici nastupio je sa politikom vesternizacije cara Petra I, koji je u svojim nastojanjima da modernizuje rusko društvo podstrekivao pokrštavanja kao put ka zacrtanom cilju. Hrišćanstvo je u tom trenutku smatrano, pod uticajem zapadnih shvatanja, na sličan način na koji je Marks pisao o britanskoj okupaciji Indije – kao o nužnom stepenu ka dostizanju komunizma. Ipak, već za vreme carice Katarine, ova politika "ruske civilizatorske misije" je napuštena.

Politika prema šamanskim i animističkim kultovima Sibira i Dalekog istoka bila je nešto drugačija. Sibirska arhiepiskopija sa sedištem u Tobolsku osnovana je 1620, a na njenom čelu bio je arhiepiskop Kiprijan. Pokrštavanje je bilo naporno, i često čisto formalno – nakon krštavanja bi se pokršteni vraćali starim praksama. Neretko bi Hristos bio prihvaćen kao "ruski bog", i kao takav najjači, jer je Rusija u očima domorodaca bila najjača zemlja, ali to  nije sprečavalo da se sa paganskim praksama nastavi.

Pagani su u strogo pravnom smislu imali status niži od pravoslavnih, i bili nezaštićeni od kozačkih pogroma, ali ti pogromi nisu bili ni izbliza sistematski kao zločini zapadnih naroda nad podanicima u prekookeanskim kolonijama. Naposletku, vekovi istrajne hristijanizacije, kao i apeli Crkve, koja je po potrebi intervenisala kod vlasti u Moskvi i Petrogradu da progon domorodaca prestane, urodili su plodom.

Amerikanka sa Aljaske, Karen Stendifer, kazaće 1998. godine: "Ovo ovde je naša jedina crkva. I čak i deca će vam danas reći: ja sam ruski pravoslavac. Svi znaju da smo ovde pravoslavci. Čak i ako ne idu u crkvu, ovi ljudi su pravoslavci. Tako je već mnogo godina. I tako se mi izjašnjavamo."

Moguće je da je razlog ovakvom stavu domorodačkih naroda, ne samo u Rusiji, nego i u Americi, u tome što su, dok su njihovi saplemenici ginuli u američkom pohodu ka "krajnjoj granici" od atlantske do pacifičke obale, „kreoli“ iz okoline Fort Rosa i sa Aljaske upisivali Medicinski fakultet u Petrogradu i dobijali priliku da postanu deo ruske elite, pa makar i ne bili pravoslavci. Rusi su, igrajući "veliku igru" sa Britancima u Turkestanu (današnjim centralnoazijskim zemljama) opažali kako se njihovi takmaci prema pijačnim prodavcima u Taškentu ponašaju "kao prema bićima bližim životinjama nego ljudima", kako je zapisao jedan ruski oficir.

 Rusku Evroaziju nema potrebe idealizovati, kao uostalom ni ostale Evroazije. Bilo je krvavih obračuna ruske imperije sa narodima koji su dizali ustanke, naročito na Kavkazu. Ni ruska elita nije bila imuna na evrocentrizam, što je razumljivo naročito za epohu kad je Evropa zapravo bila centar sveta – bar u ekonomskom i političkom smislu. Ali engleski strah od ruskog prodora u Indiju nije bio bez osnova – narodi srednje Azije koji su stajali između Rusije i britanskih poseda u Indiji su blagonaklonije gledali na Ruse.

"Ispitivanje oblasti i uspostavljanje prijateljskih odnosa ojačaće ruski uticaj – i oslabiti britanski", bila je ruska politika prema Persiji i Avganistanu koju je definisao ministar spoljnih poslova i Puškinov školski drug, Aleksandar Mihailovič Gorčakov.

Na prelasku iz devetnaestog u dvadeseti vek, u Rusiji se sukobljavaju i prepliću tri tradicije: evroazijska, vizantijska i evropska. Spomenuti evroazijski istoričari koji su u mongolskom igu videli okosnicu ruske državnosti, ipak su bili manjina, kao uostalom i protagonisti vizantizma. U revoluciji je trijumfovala, naposletku, čisto evropska – komunistička – ideologija. Ali čak i tada, kroz nju su izbile određene osobenosti vizantijske i evroazijske tradicije.

Evroazijski koncept saradnje među narodima i negovanja partikularizama donosio je Rusiji i SSSR-u velike geopolitičke uspehe. Vizantijski duh je čuvao moral naroda, i iskrsavao je čak i pod teškom čizmom komunističke vlade, naročito uoči nacističke invazije na Istok. Evropski duh donosio je Rusiji ekonomske skokove, ali i klasnu stratifikaciju.

Upravo spoj te tri tradicije i danas može doneti Rusiji uspeh. Evroazijski duh čini da danas prijateljski odnosi među narodima predstavljaju okosnicu istočnih inicijativa i integracija. Čak i u 21. veku, nalik Vizantiji koja je podarila hrišćanstvo Jermenima i Slovenima na maternjim jezicima, Rusija daruje narodima Sibira i Dalekog istoka posebna pisma (Tofu narodu 1988, Aleutima ’90-ih, Čulimcima 2003). Nalik Džingiz-kanovim projektima u Karakorumu, Rusija je 2005. završila izgradnju Kulšarif džamije u Kazanju, koja je jedna od najvećih u Evropi, a na mestu gde je stajala džamija koju je porušio Ivan Grozni. Ove činjenice ulivaju nadu da se evroazijski duh ponovo oslobađa u Rusiji. Samo što ovoga puta Evropa nije ono što je bila u vreme Petra Velikog, carice Katarine i Aleksandra Gorčakova.

Čini se da tek danas u punoj snazi odjekuju Blokovi stihovi s početka dvadesetog veka:

Vas – milioni. Nas – tušta se jati.

Čik da se sukobite s nama!

Da, mi smo Skiti! Mi smo Azijati!

S kosim i žudnim očicama.

Za vas – vekovi, za nas – jedva časak,

Štit drže naše ruke ropske

Između dvaju zakrvljenih rasa –

Mongolske i evropske!