Kuća (puna) dinamita: Kako "Netfliks" podstiče novu trku u nuklearnom naoružanju

U kolumni koju sam nedavno napisao [videti tekst "Kratka (sentimentalna) istorija nuklearnog straha"], bavio sam se fenomenom nuklearne panike i pitanjem njenog izostanka u vremenu u kome živimo. Tom prilikom, pomenuo sam hladnoratovsku popularnu kulturu kao važnu komponentu nuklearnog odvraćanja, apostrofirajući holivudsku filmsku industriju kao jedan od ključnih instrumenata širenja i održavanja tzv. Velikog straha.

Kada sam tom prilikom napomenuo da ću se u skoroj budućnosti malo detaljnije pozabaviti ovom temom, ni na kraj pameti mi nije bilo da će samo nekoliko meseci kasnije upravo jedan film ponovo aktuelizovati čuveni strah od bombe. Zebnju koja je – gotovo pola veka, držala čitav svet zatočenim u stanju bezbednosne anksioznosti.

Reakcije javnosti na ovaj film su toliko glasne, da su Pentagon i POTUS lično (POTUS – The President Of The United States) morali da reaguju kako bi demantovali ključne poruke kreatora ove (ne toliko?) fiktivne kinematografske priče. 

Film o kome govorim trenutno se može strimovati na onlajn platformi "Netfliks", i nosi (doslovno) bombastičan naziv A House of Dynamite, koji bismo – nešto slobodnije, mogli prevesti kao "Kuća puna dinamita". Rediteljskom palicom diriguje Ketrin Bigelov, dok scenario potpisuje Noa Openhajm. Film je debitovao na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Veneciji, gde je nominovan za jedno od najprestižnijih svetskih kinematografskih priznanja – nagradu Zlatni lav.

Nakon kratkog prikazivanja u britanskim i američkim bioskopima, tokom septembra i oktobra, film je pre nekoliko dana stigao u onlajn etar i postao dostupan gledaocima širom sveta.

Od trenutka kada je "Kuća puna dinamita" postala dostupna za striming, američko – ali i globalno javno mnjenje, započelo je diskusiju o tome koliko događaji predstavljeni u ovom filmu oslikavaju scenario koji bi se mogao dogoditi u realnosti.

Dalje od toga, film je nakon nekoliko decenija nezainteresovanosti za temu pod lupu javnosti vratio američki raketni štit, kao i samu strategiju nuklearnog odvraćanja na kojoj počiva čitava američka doktrina nuklearnog rata.

Bez namere dagledaocima otkrivam detalje filma, u narednim redovima pokušaću da sažeto predstavim zaplet bez da isti "spojlujem".

"Kuća puna dinamita" je u suštini zabavan i napet triler koji – u najboljem adrenalinskom maniru (nalik onom iz TV serije "24"), prati 19-minutnu nuklearnu krizu izazvanu lansiranjem interkontinentalnog balističkog projektila (ICBM) naoružanog nuklearnom bojevom glavom, usmerenog ka Sjedinjenim Američkim Državama. Priča je ispričana iz ugla  više aktera koji pripadaju različitim ešalonima vojno-odbrambenog establišmenta. Okosnicu zapleta čini neuspeh američkog sistema vazdušne odbrane da bojevu glavu uspešno presretne i uništi, kao i izbor pred kojim će se potom naći predsednik SAD koji treba da odluči hoće li ili ne narediti aktiviranje nuklearnog oružja i pokretanje odmazde.

Najviše prašine diglo se upravo oko "obznanjivanja" relativne nepouzdanosti američkog raketnog štita i procene uspešnosti obaranja neprijateljskog nuklearnog projektila, koja prema scenariju filma iznosi približno 61 odsto.

Reakcija Agencije za protivraketnu odbranu (MDA) na iznetu procenu došla je u vidu internog memoranduma kojim se zaposleni podsećaju da je reč o fikciji, te da Pentagon uopšte nije konsultovan prilikom pisanja scenarija ili snimanja filma. U memorandumu se podseća na činjenicu da je odbrambena sposobnost Američkog sistema protivraketne odbrane (BMDS) testirana više puta tokom protekle decenije, te da najnovija generacija "presretača" koje koristi američka vojska postiže 100 posto uspeh u presretanju i uništenju mete.

Da li je to zaista tako – odnosno, da li su procene iznete u pomenutom filmu, zasnovane na zastarelim podacima, pa su samim time i preterano pesimistične? Pentagon tvrdi upravo tako.

MDA pripisuje pogrešne procene opravdanoj (dramskoj) želji da se doprinese saspensu koji film pretenduje da izazove kod gledališta. Međutim, javno dostupni podaci o pomenutim testovima kao i o sistemima protivvazdušne odbrane koji ulaze u sastav BMDS-a govore suprotno.

Da bi se razumelo zašto je pomenuti filmski prikaz izazvao tako burne reakcije, potrebno je ukratko podsetiti šta zaista čini američki sistem protivraketne odbrane.

Naime, radnja filma se fokusira na jedan segment, odnosno na jednu konkretnu komponentu ovog sistema – Kopneno baziranu raketu-presretač (GBI) tj. raketu koji se lansira sa kopna (iz raketnog silosa), koja je namenjena da kinetičkim udarom uništi neprijateljski projektil tokom suborbitalne faze njegovog leta.

Prema javnim podacima, SAD trenutno poseduju 44 ovakve rakete i one su raspoređene u dve baze na američkoj teritoriji – Fort Grili na Aljasci (u kojoj se i odvija deo radnje pomenutog filma) i Vazduhoplovnoj bazi Vandenberg u Kaliforniji.

Testovi koje pominje Pentagon vršeni su u periodu od 2004. do 2023. godine. U tom vremenskom intervalu izvedeno je 24 vežbe presretanja jednog ICBM, koji nosi jednu nuklearnu bojevu glavu. Vežbe su prilagođene fiktivnom scenariju u kome tzv. odmetnuta  država (rogue state) na ovaj način napada SAD. Ishod testiranja bio je oko 13 uspešnih presretanja, sa napomenom da su tokom poslednje vežbe čak dva GBI, tačnije njihove komponente za kinetički udar (EKV), simultano pogodile metu – čime se pravda napomena o većoj pouzdanosti nove generacije presretača.

Dakle, procena od 61 odsto uspešnosti koja se pominje u filmu, zasnovana je na kumulativnom rezultatu testova sprovedenih isključivo na jednom lansiranom projektilu koji nosi jednu bojevu glavu. No, ovakav scenario je suviše jednostavan za široku paletu apokaliptičnih mogućnosti koju sa sobom nosi realno nuklearno ratovanje – ono koje bi se odvijalo mimo strogo kontrolisanih test uslova.

U realnosti, jedan savremeni ICBM može nositi više bojevih nuklearnih glava koje se – zajedno sa tzv. mamcima, ometačima čiji je zadatak da zbune EKV-ove i usmere ih na lažne mete, oslobađaju u kosmosu i tu započinju svoj povratak u atmosferu i "obrušavanje" ka cilju. Čitava ova faza – u kojoj bojeva  glava može biti uništena u kosmosu traje između deset i dvadeset minuta. Za tako kratko vreme – u opisanoj gužvi, veoma je teško "uloviti" metu, između ostalog i zato što sadašnja generacija presretača sa sobom može poneti samo jedan EKV.

Imajući sve ovo u vidu, jasno je da je procena od 61 odsto šansi za uspešno presretanje i uništenje nuklearnih projektila od strane američkih GBI-jeva zapravo preterano optimistična. Iz navedenih razloga, u realnosti ona je zapravo značajno niža.

Interesantno je da pomenuti filmski prikaz nuklearnog Armagedona ignoriše druge segmente BMDS, i to one koji bi mogli dejstvovati ukoliko bi GBI – kao prva linija odbrane, zakazao.

Da pojasnim – ukoliko nuklearna bojeva glava ne bi bila uništena tokom srednje faze leta ICBM tj. u samom kosmosu, drugi protivraketni sistemi bi – makar u teoriji, mogli da deluju dok se ona nalazi u ranoj terminalnoj fazi tj. prilikom njenog ulaska u gornje slojeve atmosfere. Pre svih, za to je zadužen Terminalni sistem protivraketne odbrane tzv. THAAD (Terminal High Altitude Area Defense) koji dejstvuje na velikim visinama i tako obezbeđuje regionalnu, a ne samo lokalnu zaštitu.

U obzir bi mogla da dođe i najnaprednija verzija sistema "patriot" (Patriot PAC-3 MSE), sa time što se bi reon odbrane u tom slučaju bio lokalnog karaktera, jer je dejstvovanje moguće isključivo kada se meta nalazi nisko u atmosferi, odnosno kada se bliži svome cilju.

Ovi sistemi ipak nisu našli svoje mesto u priči koju su Bigelov i Openhajm ispričali iz jednostavnog razloga što oni u praksi nisu prava zaštita od ICBM nuklearnih glava, i ne mogu nadomestiti neuspeh dejstvovanja GBI-a. Ovi sistemi mogu pokušati presretanje u završnoj fazi leta projektila, ali su šanse za uspeh minimalne. Dakle, pomenutim filmadžijama bilo je dovoljno da pokažu neuspeh ključnog segmenta sistema odbrane (bez daljeg zalaženja u njegove ostale segmente) i da time efikasno razveju američku iluziju potpune (nuklearne) zaštite.

Šta je epilog ove kinematografske demonstracije nemoći američkog sistema nuklearne odbrane?

Sa jedne strane, ona ukazuje na neophodnost dalje modernizacije i povećanje kapaciteta sistema GBI. Do 2030. godine, u planu je da na Istočnoj obali SAD bude raspoređeno još 20 jedinica ovog sistema, koji bi pripadali novoj generaciji i bili sposobni da sa sobom nose veći broj pomenutih EKV udarača.

Takođe, film ponovo razigrava – već duže vreme potpuno atrofiranu, logiku nuklearnih strateških kalkulacija. Iako je od velikog dela publike doživljen kao pacifistički i anti-nuklearno orijentisan sadržaj, "Kuća puna dinamita" je zapravo sve suprotno od toga. Ona nije ništa drugo do poziv na reafirmaciju i osnaživanje doktrine odvraćanja kao jedine prave zaštite američkih građana od nuklearnog holokausta. A kako za uspeh odvraćanja nisu dovoljni presretači i njihovi kinetički udarači, već ofanzivno nuklearno oružje koje će svojom razornom moći zastrašiti protivnika do te mere da se nikada ne usudi da prvi krene u nuklearni napad, to praktično znači poziv na novu trku u nuklearnom naoružanju.

Da li je to prava poruka koju su Bigelov i Openhajm želeli da pošalju?

O tome možemo naširoko polemisati. No, da će njihov film – i nuklearni strah koji je isti iznova probudio, poslužiti kao zamajac trci u naoružanju, to je više nego evidentno. Da je tako, najbolje svedoči najava Donalda Trampa – izrečena upravo u jeku pomenutih filmsko-nuklearnih kontraverzi, da će SAD nakon tri decenije pauze nastaviti testiranje nuklearnog oružja.

Prevedeno sa Trampovog jezika na jezik "Netfliksa" – kuća možda jeste krcata dinamitom, ali u ostavi uvek ima mesta za još (!).