Mijalko Đunisijević: Nemilosrdna nežnost, boja budućeg

Slikar i ikonopisac, Mijalko Đunisijević iz Čačka, još jedan je od nas dobrovoljnih izgnanika u carstvo mišje rupe. Društveni status umetnika koji se dodeljuje po jasnim kriterijumima podobnosti, za njega: ne postoji.

Ovog umetnika nećemo zateći kako se, "angažovan", prenemaže po beogradskim galerijama razmećući se znacima svoje "posebnosti". Nećemo ga zateći kako ponosno potura tuđe kvazi-teorijske tekstove o svom radu kao "intelektualne" legitimacije za ono što i nije znao da je hteo postići svojim likovnim izrazom. Oko njegovog dela nije zauzet njegov lik sa svojim vešto stečenim kontaktima u svetu "vizuelnih umetnosti".

On ne "kritikuje" institucionalizaciju umetnosti - iz srca institucija, ne bori se "protiv kapitalizma" - po rezidencijalnim umetničkim programima, ne razmenjuje floskule o subverzivnosti, o teorijama teorijskih praksi, ne izmišlja lažne kolektive protiv "otuđenosti savremenog čoveka", ne skuplja kesice potrošenog "spida" koje izlaže kao zastrašujuće, "konceputalno" svedočanstvo dugogodišnje konzumacije psihoaktivnih supstanci čime želi da kritikuje "društvo koje ga je na to nateralo a kojem padu se on rado prepustio", ne žali se na besmisao tržišta umetninama dok od fondacija traži sredstva, nije tematizovao psiho-seksualno-rodne nedaće, nije se nakačio na "genocidne Srbe" ili "balkanski mrak" da ga "konceptualno" predstavi zarad sitnih nameštenja, onako kako to svaki "umetnik" - da bi kao umetnik bio priznat - mora da je spreman, u društvu kolonizovanog duha i tela, kakvo je ovo naše.

Mijalko kao neki Kafkin junak, nezainteresovan za nametnuti nam svet "vizuelnih umetnosti" i "konceptuale", kopa svoje tunele ka sutrašnjici koja će nam neminovno doći, i na njihovim zidovima: nemilosrdno nežnim bojama slika Hrista.

Najverovatnije - jer ne može drugačije! - on je dugo i bolno tražio neko autentično svoje središte i očigledno se nije bavio spoljašnjim motivacijama i karijerom - nagradama, priznanjima ili novcem, već je nepokolebljivim radom na unutrašnjim svojim razlozima za slikanjem, izvesno došao do smirenosti ruke i boja, smirenosti koja može da zaprepasti konzumente "arta" opterećene "suptilnim i pametnim" sobom, ili kolege umetnike ogrezle u brzoplete uspehe i priznanja pomoću politički-korektnih lozinki i tagova.

Vladimir Tabašević se povukao iz trke za "Vitalovu" nagradu za 2023: Sporna članica žirija

Veliki je to podvig: povući se iz sveta a ne postati diler resantimana i ozlojeđenosti, ne poneti svet od kog želiš da ustukneš - sa sobom u mišiju rupu, već tamo, sasvim nasamo: kopati tunel kroz koji će procuriti svetlost sutrašnjeg dana. To je posao mravljeg, samovoljnog izgnanika. Takvih pregalaca duha čija srca biju nekim ujednačenim ritmom bez prethodnog dogovora i agendi, pouzdano znam da ih ima i više nego dovoljno. Nevidljivih i radnih, zahvaljujući čijim sinhronizovanim udarima srčanosti: sviće svaki novi dan. I tako je otkad postoji svet. Sistemima duhovnih kanala, stvara se bezbroj procepa za tu svetlost samo da bi se došlo do one tačke, posle koje, kako kaže Kafka: nije moguće nazad, u stari mrak. Tu tačku moramo doseći. Jer na sreću svih nas, ni jedno nam "sutra" još uvek nije obećano, pa je svako i moguće.

Moramo moći osetiti tunele u kojima su izgnanici sveta koji svoju prolaznu stanicu na ovoj Zemlji, oslikavaju ovim radosnim bojama koje nagoveštavaju ono što znamo da dolazi: svet u kojem se više ne nadamo ničemo, već naprosto jesmo.

Moramo se već sad setiti i budućih naših "arheologa duha" koji će se sa samo takvim oduševljenjem jednog dana okupiti, kad nabasaju na ove (naše) slike. Ovo je pozdrav njima.

Nephodno je odvažiti se kako bi se shvatio "rad" istorije, tek tako se postaje i njenim aktivnim i anonimnim akterom. Hteti doživotnu katakombu u kojoj je u apsolutnom mraku i tišini tek moguće osetiti snagu svetlosti. To je umetnik. On ne juri da se lažno osmehuje onima od čijeg mišljenja mu zavisi umetnički status. Ne želi ni da im da na značaju tako što će im pljunuti u lice. Umetnik je napokon svojevoljno daleko od njih i u prećutnom je zajedništvu sa svim drugim mravima nalik sebi: pekarima, lekarima, šoferima, svima koji razumeju da se svaki pravi posao obavlja u tišini, gde se lakše osluškuje način na koji nam dolazi svako buduće koje takvim sobom - i stvaramo.

Da li čekali da hleb nakvasa, ili da terapija uspe, da nam se javi misao ili nijansa boje: iz svojih unutrašnjih prostranstava mora se proterati svaki spoljašnji razlog, svaka žar za priznanjem ili tekovinom bilo koje vrste. Tako lekar leči, tako slikar - slika ovakva dela. Važno je skupiti hrabrosti i prestati da živiš tako da "sve što osećaš bude u tvom razmišljanju".

Neophodno je odvažiti se da bi se bilo u stanju izmisliti novo lepo. Rastrgnuti naočnice cinizma koje nam stvaraju iluziju vlastite posmatračke pameti i osobenosti.

Neophodno je postati arheologom sadašnjeg trenutka. Proći sloj po sloj kroz sve nanose, raskloniti dosadno i ideološko, podrazumevano i pred-razumevano, ono na šta smo u obavezi, da bismo mogli videti u poslu ljude koji nam stvaraju klicu onoga što će tek nastupiti. I ne hteti ništa poznato ni od sebe ni od njih. Ništa. Ne hteti eho radosnog jednoumlja koje vodi u stari mrak. Samo se pridružiti i nastaviti u nemilosrdno nežnoj tišini posao izmišljanja budućih nijansi u opštenju, u svetu koji tek nastupa. Ne nadati se, već obdelavati. Ne vređati duh glupim optimizmom koji stvara jezik pogodan samo za razmenu laži.

Mijalko je svojim slikanjem, odavno-već tamo. Ja mu se pridružujem.