Desingerica: Jurodiv novca radi
Srpsko društvo najverovatnije nikada u svojoj novijoj istoriji nije doživelo veći požar moralne panike od onog koji je unazad godinu i po dana - u klasičnim medijima prevashodno - izazvao performer Dragomir Despić Desingerica.
Svo to paničarenje nastaje zbog toga što se masa mladih "fanova" prepustila gasu: Desingerica im sa bine pljuje pivo u usta, simulira kako ih udara "najki" patikom u glavu i tako "isteruje demone", renda sir po njima, lupa jaja, pravi gibanicu od svojih fanova, simulira kako gusla na vratu ovih dobrovoljnih, mlađanih davaoca tela i duha - cenjenog publikuma, dok oni, ne protiveći se tome nego, naprotiv, ispuštajući hipnotizirane arlauke pomame, u ritmu sve bržih i sve "budućnijih" naših današnjih dana, podložni takvom ritualu - rado glave svoje Desingerici priklanjaju.
Budućnost u koju smo se poslednjih dve i kusur decenije bezglavo zaletali - stigla nam je brže nego što smo joj se nadali, i eno nam je na Despićevim nastupima, odvija se uživo i čeka na nas koji smo je takvom zajednički udesili - da je osvestimo kao još jednu ne baš prijatnu i najjasniju nam društvenu neminovnost.
Tamo ništa od starog i poznatog nam sveta ne važi: ne važe najpre reči, one su prve izgubile svoje i ovako nepouzdano značenje. Postoji samo kolektivni krik nekog čudnog i pomalo dijaboličnog zadovoljstva u ovoj nesvakidašnjoj ludnji.
Sam Despić sa punom pravom na ponos govori kako i on lično ne zna reči svojih pesama. Važan mu je gas, bajo! I to je jedina verbalna "poruka" koju ima da nam pošalje. Između njega i fanova konstantan je "flou", konstantna je razmena "energija". Ritam određuje značenje svemu, pokret tela šalje jedinstveni znak: fluidi neka teku između nas, sutra zaista ne postoji i ničim nije garantovan još jedan izlazak sunca.
Sunce - ako nam još jednom i izađe, ničim izazvano - izaći će na još većoj ironičnoj distanci od Zemlje. Ništa, napokon, zaista nije ozbiljno i sve može samo ako je miropomazano logikom profita i zarade, i neosvešćene prinude na kvazi-ekscesivne užitke svake vrste. Imamo do koske depolitizovanog subjekta: omladinca nezainteresovanog za sutra koji veruje da uživa u faktičkom besmislu lizanja nožnog palca svom idolu. Iluzija ironičnog odmaka garantuje da potčinjenost bude potpuna; niko nije sasvim ozbiljan dok se odvija sama stvar: ni lizač ni lizani. Klinci su i faktički udarani mokrom, oznojenom čarapom, što je bizarno obistinjenje one nekadašnje uvrede na račun nečije zdrave pameti.
Kao neke nižerazredne dionizijske svečanosti, raspomamljeni u jedinstvenom samozaboravu, adolescenti oformljeni iskustvom društvenih mreža, prepuštaju se kolektivnom transu koji je sablažnjujuć "bumerskom pogledu na svet".
Oni, "desingeričini svedoci" - kako se (ne)ironično deklarišu negde po komentarima na Jutjubu - čak ni tu notornu optužbu za "bumerizam" ne upućuju, nego se mi, "bumeri", naivno žedni bilo kakvog poretka smisla, nadamo da nam bar to loše misle ili žele da saopšte ali su sasvim svojevoljno - nemušti.
Citiraću još jednog anonimnog internet komentatora: "Samo još glupi bumeri teže nekom smislu". "Bumerom" se, dakle, ne rađa - nego postaje. ”Bumer” je svako onaj koga zanima nekakva svrha i smisao, nezavisno od životne dobi. Ko god ne ume da uživa u čarima besmisla - dosadni je bumer. Sama stvar je, naravno, otišla nepojmljivo dalje. Metafora sa kalodontom koji je iscureo iz tube i nemoguće ga je vratiti nazad u tubu, savršeno pristaje. Generacija koju smo kolektivnim odsustvom duha izazvali - nezainteresovana je za bilo kakvu logičku i smislenu razmenu, i zanima ih samo gas. Ili su nas opasno nadišli i nasalađuju se našem naivnom pripisivanju viška smisla njihovim proizvoljnim i banalnim izmotavanjima, dok je njima i samo njima, pouzdana i ozbiljna realnost na raspolaganju, ili je - što je lošiji i izvesniji scenario - neki društveni inženjering sasvim urodio plodom. Trećeg nema.
Licemerni tabloidni novinarčići sazivaju grupne napade na Desingericu u kojima žele da se - lukavo okorišćujući se o njegovu popularnost - podiče svojom moralnom izuzetnošću naspram njegove "moralne nakaznosti". Nakon što su ga tajno izmolili za gostovanje, potpaljuju vatru panike kako bi i njima porastao famozni šer. Desingerica, međutim, kao onomad Džordž Edvard Mur koji je spoljašnji svet dokazao pukim, samoevidentnim dizanjem jedne pa druge ruke, naprosto skida patiku i usred studija pokazuje bušnu čarapu iz koje mu viri prst, palac - "krompirko". Njihova preterana, tipično tabloidna reakcija na taj čin, njemu služi kao performativni dokaz da i oni sami bezobzirno lažu sve vreme i da su tako važni saučesnici u opštem društvenom porazu koji ih navodno brine a za kojeg je kao ekskluzivni krivac proglašen - samo Dragomir; niko, međutim, zaista neće poginuti zbog njegove šuplje čarape ili zbog njegove opšte raskalašnosti koja navodno jedi žuto-medijske licemere. Ton kojim se dižu moralne panike takav je kao da neko ipak gine usled njegovih kreveljenja na bini ili po televizijskim studijima.
Problem, naravno, nije u tome što bilo ko od klinaca iz publike strada od bušne čarape ili o mladu glavu olupanog mu kokošijeg jajeta - telesno izvesno niko ne strada; problem je u tome što svako od njih živi tako da na svom vrednosnom horizontu i nema ono za šta bi bio spreman da strada i ovi muzički obredi samoobesmišljavanja dokaz su tog opšteg odsustva.
A mladost i njeni zanosi, često samo kroz tu rešenost da se živi za ono za šta se spremno umreti, i mogu da se ispoljavaju, i to je i dobro i loše u vezi s mladošću, ali i s one strane dobra i zla, naprosto. Frederik Moro i Senekal, junaci "Sentimentalnog vaspitanja", idealan su primer baš takve mladosti i zajednički raspaljenih revolucionarnih zanosa i njima izazvanih kasnijih razočaranja koja rađaju iskustvo i zrelost, pa tek onda, eventualno, i stvarne razloge za svaku vrstu ironičnog distanciranja od isuviše ozbiljnog shvatanja sebe u nekoj od životnih uloga.
Iskrenost kao najveće lukavstvo
U svojim nastupima u javnosti, Dragomir deluje iskreno, bezazleno i to mu je glavna karta na koju svesno igra: neposrednost i spontanost da uradi u svakom trenutku ono što mu dune, ne obraćajući pažnju na društvene norme. Naglašava kako se ne drogira, kako ne pije, ne puši, kako je porodičan i neporočan i kako se samo "dobro zeza", kako usrećuje publiku i sebe i od toga dobrano zarađuje, toliko da može sebi da priušti notornu "G-klasu". Nema onu napornu opterećenost svojom, samom sebi pripisanom "pameću u višku", kakva, na primer, karakteriše Antonija Pušića i njegove usisivače, i to je, u tom smislu, istinski osvežavajuće. Dragomir ne apeluje ni na šta niti je vešt s rečima, nije histeričan po pitanjima opšteg morala već uredno rešava takvu histeriju kod drugih koju sam izaziva; on naprosto samo afektira u javnosti i tako "širi dobar vajb".
Deluje kao idealan kandidat da iz nehata čini značajne gluposti i svetogrđa.
Najverovatnije sasvim nesvesno koketira sa duhovnom, pravoslavnom simbolikom. "Krštava" najki patikama, osenjuje nekakvim polukrstom, kao da blagosilja svoje "fan-stado", čini nekakvo "o" spajajući kažiprst i srednji prst, ukazujući na svoju iskrenu spremnost da sve ironizira, kao i na svoju nepokolebljivu veru u opšti besmisao.
Sve je, razume se, podložno radikalnom ironiziranju osim zarade koju uvek navodi kao poslednji i najiskreniji odgovor na pitanje o razlozima za njegove neosporne nedoličnosti koje se, eto, ispostavljaju lako i dobro unovčivim.
To nam ima biti još jedan od dokaza da je kapitalizam najsurovija i sveprožimajuća religija današnjice. Rečima ovog zabavljača: "Neka vidi selo da zaradio sam pošteno od belog". Nije sasvim netačno Dragomirovo ironično zapažanje da je svaki zarađen novac "pošten" - bez obzira na način sticanja. To zaista i jeste implicitna maksima naših dana: sve pare su prljave pare, dakle, nema prljavih para - samo grabi.
Despić, jurodivac novca radi, sa svojom radikalnom spremnošću da zarađuje od promišljene neposrednosti, koristoljubivo je iskren tip. On je jedan od retkih za kog je izvesno da je i u svoja četiri zida isti kao i na televiziji. Iskreno je neprestano odan emociji od koje zarađuje hleb od sedam kora. U rasprostranjenosti fenomena "Desingerica", značajan doprinos imaju i moralni paničari naših dana koji doprinose njegovoj popularnosti.
Ipak, činjenica je da nema tu ničeg istinski šokantnog. Konceptualni umetnik Pjero Manconi još 1961. godine je svoj izmet pakovao u konzerve i prodavao ga kao "umetničko delo". Desingerica tek otkriva isplativu mu skandaloznost koju izaziva svojim telesnim izlučevinama.
Realna mera svega toga, ipak je negde drugde.
U komentarima ispod Desingeričinih pesama, idealno je poprište za svaku vrstu znakovite (samo)ironije, kao stvarne mere svih stvari.
Neki od najpopularnijih komentara su:
- "Ovo se ’84 u vojsci slušalo, a i dalje se sluša, nakon toliko godina!! vanvremenski hit",
- "Prava porodična pesma idealna za slušanje na predstojećim slavama”,
- "Sećam se kad mi je ovu pesmu prabaka pevala za laku noć. Počivaj u miru prabako".
A ispod jednog takođe zapaženog komentara u kojem je neko ostavio celu molitvu "Oče naš", kratka rasprava je usledila.
- Ti nikada nećeš biti gas.
- Jednog dana shvatićeš da si pogrešio što si napisao taj komentar.
- Moliš se na internetu a misliš da sam ja pogrešio.
- Ne postoji pogrešno mesto za iskrenu molitvu.
- Ali je ispod spota Desingerice prava stvar. Jednog dana ćeš biti gas.
Legija dobro plaćenih internet ironizera i njihovih sledbenika, sve je veća.
Moralni paničari koji su zaposeli klasične medije, iz grča zavisti prema popularnosti i zaradi koje prate ironične zabavljače sa novih medija - prave pobune jer žele deo kolača. Možda su novi klinci svesni dubine problema u kojem se svi nalazimo i stvar žele da ubrzaju - do konačnog kraja? Jedno je izvesno: odavno već prevaziđeno je pitanje da li se neko šali ili je ozbiljan. Ko to razume, za njega ima neke nade na tržištu "umnog" i "kreativnog" rada.