Psihopate protiv šizofreničara

Danas se sve teže biva normalnim usled invazije raznih lajfokoučeva, psiholoških savetodavaca, tumača "opasnih" simptoma nečijeg ponašanja i sličnih slobodno-lebdećih internet volontera i mamipara, zainteresovanih za naše psihičko zdravlje. Postojati i biti priznat, u epohi zatupljujuće političke korektnosti, jednostavno znači: ponosno imati dijagnoze i lako ih drugima davati.

Kako da prepoznaš narcisa, šta su znaci toksične veze, kako biti asertivan dozlaboga, najčešća su pitanja-udice kojima se pecaju emotivno sluđeni širom sveta. U masi tih kvazi-psihoanalitičkih bljuvotina, negde u dubokom džepu jednog neumrlog foruma, neko, anoniman i pametan, proteran u mišiju rupu, izneo je jedno zanimljivo stanovište na temu stvarnih psihopata koje bi svi trebalo da imamo na radaru.

Fokus napadne armije internet psiho-savetodavaca, najčešće je naš emotivni život. Ove moderne vračare, proriču sudbinu vaše veze, odnosa sa tatom, umrlom babom i uče vas kako da "stvar uzmete u svoje ruke", tako što vas brzo i lako verziraju u prepoznavanju "znakova" samo kako biste sami mogli da postavljate famozne granice. Emotivni život, budući nejasan uvek kad je buran – a buran je uvek kad nam je stalo – idealna je tema za ove lovce u mutnom i ovde oni često mlataraju etiketom "psihopata" na sve strane. Međutim, anonimus o kojem je reč, ipak, odlučio se za analizu takvu da ovu etiketu nalepi tamo gde ona možda ponajbolje pristaje: u sferu rada i odnosa zaposlenih i poslodavaca.

Svet ljudskog opštenja, uvek je podeljen. Tako opštenje i biva moguće. Mi i oni, nadređeni i podređeni, dominantni i inferiorni, i – u krajnjoj instanci – uvek prisutni: pametni i glupi. Lokalni internet prostor u zadnje vreme opseda opskurni tip koji iznosi kratke biznis poruke: nemaš? – uštedi, stisni se; nemoj da letuješ, kupaj se u bari, sledeće godine imaćeš šesto evra više koje možeš pametno da investiraš u bubice koje ćeš iznajmljivati prepisivačima za polaganje ispita i one tamo godine, eto te solventnog za razna mini-preduzetništva.

Upravo ova dosada od preduzetničkog sajber-docenta, savršena je ilustracija intrigantne teze našeg dragog forum anonimusa: najviše istinskih psihopata danas stremi ka pozicijama "izvršnog direktora", popularnije imenovanog kao: CEO. Njima nasuprot nalaze se šizofreničari, i sva društvenost koju u "miru" – kad je mir – živimo mi, preostali normalci, puka je posledica tihog rata koji neprestano vode ova dva tabora ljudi, kao u nekom odličnom psiho-trileru.

Tabor psihopata odlikuje manijačka rešenost da se uspe i ne pita za cenu i, na primer, broj palih radnika sa skele usled preduzetničkih žurbi pri izvođenju radova i cajtnota, a tabor šizofreničara: prepoznavanje obrazaca ovakvih ponašanja i spremnost da se radikalno izuzmu iz sveta čiju logiku proklamuju ovi prvi, po cenu da se živi bez krova nad glavom.

Puko misaono koketiranje sa takvom analizom međuljudskih odnosa i sveta koji nastaje kao posledica tog sukoba, dosta je doprinelo kvalitetu mog doživljaja društvene realnosti.

Oduvek, iz stomaka, znam i osećam da nešto "smrdi" u vulgarnom, besomučnom, psihopatskom gomilanju novca i "drajvu" za pare, i neretko – i to ne samo zbog notorne i naivne romantizacije siromaštva u literaturi i filmu, ili levičarskim "priručnicima" – u ravnodušnosti prema besmislenom sticanju koja nekad ode s onu stranu zamislivog, video sam izraz stvarnog duha.

Moje levičarsko, a zapravo hrišćansko srce, dodatno obrađeno u mladosti hiljadu puta pogledanim filmom "Noć nad Berlinom", govori mi da je u taboru ovih drugih verovatnije prisustvo anđela i ništa me odvratiti neće od te ideje. Divna beogradska žena koja prosi, koja će sad iskrsnuti u svesti sigurno svima koji su je ikad sreli, čak i ako je ne prizovem pominjanjem njenog imena, poznata po ljupkosti svog prilaza i iskanja, nosi sa sobom više topline nego većina nafatiranih preduzetnika s kojima sam se sreo, ovim ili onim povodom.

Ljudski svet, međutim, njegov ritam ophođenja, nežne sporosti i odnosa, ljubavi i nada, diktiraju ovi aspiranti na upravljanje ljudskim resursima, i oni oko sebe produkuju armiju zatupljujućih objašnjivača društvenosti koji nam neprestano drve o suštinskim razlikama između nas koje su takve da je neminovno da se ispisuju i u razlikama u kvalitetu života. Ubeđuju nas da beskućnik živi tako svojevoljno ili usled genetskog usuda na neinteligenciju.

U čeličnim bodljama koje po Britaniji instaliraju u javnom prostoru, da mu unište mesto za ležanje, vide sasvim ispravno i opravdano fizičko oličenje načela (tuđeg) svetog rada i truda.

Svaki od tih manijaka, ima svoju malu, privatnu naraciju koja mu radi posao i koja je uvek svodiva na jedno dosadno pitanje: a kako sam ja mogao? Lično poznajem nekolicinu koji su naslednici ogromne količine novca potekle iz pljačkaških privatizacija Srbije, i lično sam svedočio njihovim narativnim samoobmanama o tome kako su sve to ipak, sami stekli naporima svog preduzetničkog genija.

Lakoća kojom falsifikuju sopstvenu prošlost i preinačavaju je u pregalački nadrealizam – neobjašnjiva je. Nimalo maštoviti i odveć rešeni da poginu za svoja glupa i neiskrena objašnjenja o poreklu svog besmisleno velikog imetka.

Kada se naslađujem fantaziranjem o tome kako bi izgledao strašni sud, sasvim u skladu sa protestantskom jeresi koju mi je iskustvo života ugradilo u duh, zamišljam idealni kalkulator koji bi sračunao sve ovozemaljske patnje koje su proživeli zaposleni jer profit koji je trebalo da steknu genijalnom gazdi nije smeo da ispašta. Radost da možda postoji takva spravica, ogromna je i čini me spremnim da i sam budem podvrgnut sameravanju svih mojih nepočinstava.

Mladalački zanos apokatastazom – idejom da je Božija milost toliko velika da će svima biti oprošteno – odavno me već ne obuzima. Kao da i sam, sebi iza leđa, razvijam tu "dragocenu" za opstanak osobinu: potrebu da drugi pati zbog činjenice da je onakav kakav sam ga ja sebi svojim tumačenjima predstavio. Hegelovski, klasično, postajem zlo protiv kog bih da se borim. Ali svest i nije ništa drugo nego epifenomen odnosa u koje smo upleteni dok jurimo način kako da opstanemo.

Ipak, nekako, između preduzetničkog psihopate i mučenog šizofrenika, izmišljam za sebe društvenu poziciju pisca, i samo čekam da mi dođe neki "pametni" sa "neodoljivom" ponudom koja glasi: E, dobro pišeš, oćeš da ti objavim knjigu, imaćeš povoljan ugovor, dvanaest posto tebi? Znaš, od književnosti ne može da se živi, nije ti ovo loše veruj mi.