Darko Tanasković u "Relativizaciji": Zašto Amerikanci teško razumeju Iran?
Pored interesa i sile, u međunarodnim odnosima postoje konstante – dvostruki standardi, licemerje i cinizam. Živeti u takvom svetu, a biti do kraja principijelan je teško, ocenjuje islamolog i akademik Darko Tanasković
Preuranjeno je da govorimo o tome ko je rat izgubio, a ko dobio, jer ne znamo koliko će rat da traje. Znamo da se nije dogodilo ono što se očekivalo – da će unutar Irana da kulminira nezadovoljstvo i da će neka "peta kolona" odigrati ulogu. Tako se može zaključiti da je Amerika već izgubila rat samim tim što ga nije dobila u kratkom vremenskom periodu, za koje su očekivali da će ga dobiti.
Ovako trenutna dešavanja u Iranu i potencijalni ratni ishod ocenjuje srpski islamolog, univerzitetski profesor i akademik Darko Tanasković. On u emisiji "Relativizacija sa Ljiljanom Smajlović" na RT Balkan govori o tome koliko je Iran težak protivnik za Amerikance, o trvenju real-politike i principijelnosti, o šiitskom Iranu i shvatanju iranskog naroda, svojim ličnim iskustvima u odnosu sa iranskim zvaničnicima tokom diplomatske karijere, kao i odnosu Irana sa Srbijom, od pomaganja muslimana tokom ratova u BiH do nepriznavanja nezavisnosti tzv. Kosova i podrške zvaničnom Beogradu u Unesku.
Komentarišući analize da je Iran dobio rat protiv Amerike samim tim što ga nije izgubio, Tanasković ističe da Iranci moraju da drže visoko svoj moral i moraju da kažu da je Amerika već izgubila rat.
"Ipak, ne bih sada brzao sa nekim zaključcima. Mnogo bih više voleo da je taj rat prestao. Ali, kada ne dobiješ u prvoj rundi ovakav rat, onda se ide dalje i preti eskalacija jer svako spasava obraz. Mislim da ni Tramp ne zna šta će biti prekosutra, koji je ušao u rat najavljujući da će čitava jedna civilizacija nestati ukoliko se Iranci pokore. To sve ruši njegov renome. Smatram da je ovaj rat veliko iskušenje, koje im nije trebalo", navodi Tanasković.
Na konstataciju da je Tramp kao jedan od izgovora za rat koristio to što "hoće da pomogne iranskom narodu", Tanasković objašnjava da se pokazalo pogrešno očekivanje da ratne strahote i dodatne patnje naroda uzrokuju masovnu pobunu protiv režima u Teheranu.
"Iranci su stara i ponosna nacija, drže da su neka avangarda. Očigledno da je režimu u Iranu dobro došlo to što su uspeli da pruže ovakav otpor. Na taj način su se bar za izvesno vreme, obezbedili od nekih neprijatnih iznenađenja unutar zemlje. Iako tajne službe decenijama rade na tome da se obori režim, u ovom momentu to nije realno, i to je deo ovog poraza. Zamislite da ubijete u jednoj zemlji čitav jedan ešalon iranskog vođstva i poglavara Hamneija, da se ništa ne dogodi, da samo dođe neko drugi na njegovo mesto. To se nije odrazilo ni na operativnom planu i to je unutrašnja iranska snaga koja se ne može lako oboriti", procenjuje Tanasković.
Na pitanje šta je to što Iran čini toliko posebnim i teškim protivnikom za Amerikance, Tanasković ističe da "ih je teško razumeti, pobediti, ali da je teško i biti im prijatelj".
Sunitski i šiitski islam i njihove razlike
O poređenju "safavidskog opadanja", sa sadašnjim stanjem u Americi, sagovornik "Relativizacije" ističe da ne zna koliko je održivo i navodi da okleva da priča o "nestanku američke moći i multipolarnom svetu". On ističe da se mora razumeti razlika između šiitskog i sunitskog islama za razumevanje njihove suprotstavljenosti.
"Smatra se da se u odnosu na većinski sunitski islam, stvari mogle posmatrati kao pravoslavlje i katolicizam u odnosu na protestantizam. U nekim stvarima šiitski i sunitski islam su gotovo dve različite religije. Ako se izuzme Kuran, sve je prilično različito i suprotstavljeno", ukazuje Tanasković.
Razlika je kako objašnjava, nastupila posle smrti četvrtog pravovernog halife Alija, koga su prihvatili svi muslimani.
"Smatralo se da njega može na kormilu islama naslediti neko iz Muhademove porodice, jedan od dvojice Alijevih sinova – Hasan ili Husein. Druga struja se zalagala za izborni halifat. Došlo je do toga da se taj sukob pretvorio u politički obračun, pobedile su pristalice teze o naslednom halifatu. U prvoj dinastiji, jedan od dvojice Alijevih sinova, Hasan, je prihvatio, da bi se izbegao građanski rat, da se povuče. Prihvatio je da Muavija kao sunit, kao halifa vlada. Posle Muavije, njegov sin Jezid trebalo je da nastavi na taj način, ali drugi Alijin sin Husein nije prihvatio uzurpaciju. Krenuo je vojskom da se obračuna. Husein je tu sa svojom porodicom stradao, i od tog trenutka, šiiti smatraju da su suniti uzurpatori u islamu i da je mučeništvo Huseinovo ono što treba da nadahnjuje svakog pravog muslimana. Šiiti i suniti se ne mogu nikad pomiriti", objašnjava Tanasković.
Osvrćući se na lične kontakte sa iranskim zvaničnicima tokom svoje diplomatske karijere, Tanasković se prisetio susreta sa bivšim iranskim predsednikom Muhamedom Hatamijem u Vatikanu, dok je Tanasković bio ambasador pri Svetoj stolici.
"U Vatikanu je Hatami došao da učestvuje na filozofskom skupu o fenomenologiji. To vam govori o tome koliko je iranska kultura polivalentna i za šta su sposobni. Tokom razgovora sa Hatamijem, rekao mi je kako je imao vrlo nesrećnu sudbinu, jer je na Zapadu doživljen kao svež vetar na iranskoj političkoj sceni koji bi mogao da obezbedi ublažavanje sukoba sa SAD. Rekao mi je da je otputovao u Ameriku i bio zabezeknut time šta su Amerikanci od njega očekivali - da im da na tacni da sve ono što oni zamišljaju da je politika Irana. Rekao im da je to neprihvatljivo. Vratio se u Iran, ali je i tamo loše prošao zbog same činjenice da je otišao u Ameriku, što je izazvalo sumnjičavost", priseća se tog razgovora Tanasković.
Iran nije priznao nezavisnost tzv. Kosova
Podseća da Iran nije priznao nezavisnost tzv. Kosova.
"Hatami mi je rekao, vi ste tu u pravu što se tiče KiM. Ali, gledajte da se nekako dogovorite sa Amerikancima, pa da se tu izvučete na neki način. Kaže mi, tu vam ne pomaže ni to što ste u pravu, to sam ja shvatio", navodi Tanasković.
Priseća se kako ga je tadašnji ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić jednom prilikom, kao svog specijalnog izaslanika, zamolio da ode u Iran.
"To je bilo vreme kada se postavljalo nesrećno pitanje Međunarodnom sudu pravde o deklaraciji o nezavisnosti tzv. Kosova (u odluci se navodi da jednostrana deklaracija o nezavisnost tzv. Kosova nije prekršila međunarodno pravo) Iranci su mi objašnjavali da su imali unutrašnji pritisak, rekli su nam da im je teško da opravdaju to što ne priznaju nezavisnost tzv. Kosova, a naš ministar koji putuje svuda po svetu, neće tehničko sletanje da izvrši u Iranu. Ja sam to preneo, ali mi smo imali tu selektivnost. U tom razgovoru, sam ja pitao, da li bi bilo čudno da vi kao Iran priznate nešto što je američki projekat u regionu. Oni su mi onda odgovorili: u pravu ste, za vas je i KiM isto što je za nas Izrael na Bliskom istoku," ističe Tanasković.
Na konstataciju da ne samo da Srbija nije osudila agresiju na Iran, nego je osudila činjenicu da je Iran uzvratio vatru i bombardovao američke baze iz kojih deluju protiv Irana, Tanasković smatra da nezadovoljstvo kod Iranaca sigurno postoji.
"Treba pomenuti da se Iran nije ljutio, ni notu nije uputio ili nekakav zvanični protest. Postoji neka vrsta prećutnog razumevanja kada je real politika u pitanju da se donose odluke koje na nekom principijelnom planu, mogu biti problematične. Pored interesa i sile, u međunarodnim odnosima postoje te konstante – dvostruki standardi, licemerje i cinizam. Živeti u takvom svetu, a biti do kraja principijelan je teško", ocenjuje Tanasković.
Podseća da Srbija ima dobre odnose sa Iranom, izuzev perioda tokom rata u BiH kada je Iran delovao neprijateljski.
"Iran je stalno ispoljavao zanimanje da ostvarimo dobre odnose. Iranci su bili spremni u vreme naših sankcija, da sarađuju sa nama vrlo zdravo, da ostvare investiciona ulaganja. Mi smo bili prilično sramežljivi. Kada smo se borili protiv prijema Uneska 2015. a znamo da Iran nije priznao tzv. Kosovo... Nije samo slučaj sa Iranom. Kod nas je prošireno razumevanje da moramo poklanjati pažnju svim partnerima, ne smemo da dozvolimo suviše selektivno. Mnogi koji su glasali protiv prijema tzv. Kosova u Unesko, imali su primedbu da ih setimo samo kada nam je potrebno, a da u međuvremenu, širimo ruke ka onima koji guraju tzv. Kosovo u Unesko", ističe Tanasković.
O improvizaciji u diplomatskim kontaktima
Govoreći o važnosti neposrednosti i nekih ličnih kontakata i improvizacije u visokoj diplomatiji, Tanasković prepričava i susret sa jednim azerbejdžanskim ministrom.
"Bio sam prvi ambasador Jugoslavije u Azerbejdžanu. Kada sam otišao da predam akreditive, primetio sam da me njihov ministar gleda u cipele. Bilo mi je nelagodno, a onda me upitao: Lepe su vam cipele, je l to Koštana? Kažem, da, a on meni uzvrati: Je l' vidiš, kaže svom kolegi, Koštana, to su najbolje cipele na svetu. U drugoj situaciji, pohvalio sam kako je namešten kabinet, a meni kažu, 'to je Šipad'. Mi smo zaboravili 'Šipad' i 'Koštanu', a oni nisu", prisetio se Tanasković anegdote iz diplomatske karijere.
Live
