Bitka za Staljingrad – istinska prekretnica Drugog svetskog rata

Operacija zarobljavanja general-pukovnika Fridriha fon Paulusa, glavnokomandujućeg nad nemačkim trupama u Staljingradu, počela je u noći 31. januara 1943. Prethodno su izviđači utvrdili da se njegovo komandno mesto nalazi u strogom centru grada.

Tokom noći sovjetski tenkovi, praćeni pešadijom, opkolili su zgradu i eliminisali njegovo obezbeđenje. Kuća, u čijem je podrumu sedeo Paulus, do zore je bila blokirana, a sve komunikacije presečene. Prethodno je general primio radiogram od Hitlera, u kome mu Firer čestita unapređenje u čin feldmaršala Trećeg rajha.

Oko deset sati ujutro sovjetski vojnici su sišli u podrum. Postoji opis zarobljavanja novoimenovanog feldmaršala koji je ostavio neposredni učesnik događaja: "Kada sam ušao, Paulus je ležao na svom krevetu, u šinjelu". priseća se potpukovnik Crvene armije Leonid Vinokur. "Na glavi je imao kapu. Nije se brijao barem dve nedelje i izgledalo je kao da je izgubio svu svoju hrabrost."

U podrumu je bio neopisiv nered, a nemački vojnici bili su, poput svog komandanta, neobrijani, prljavi i "gotovo crni od čađi".

Najkrvavija bitka Drugog svetskog rata

Zarobljavanje feldmaršala Paulusa faktički je označilo kraj Bitke za Staljingrad, jedne od najkrvavijih i najtežih bitaka Drugog svetskog rata. Zvanično, bitka je okončana 2. februara, sa kapitulacijom čitave nemačke grupacije 6. armije, u kojoj je, osim Paulusa, bilo još 24 druga generala Vermahta.

Staljingradska bitka označila je i konačnu prekretnicu u ovom svetskom sukobu. Odnosno ona je označila početak "radikalne prekretnice (preuzimanje strateške inicijative sovjetske vrhovne komande) ne samo u Velikom otadžbinskom ratu već i u celokupnom Drugom svetskom ratu", konstatuje se u zborniku "Staljingradska bitka: Značenje, posledice, sećanja", izdatom 2017. u Volgogradu.

Posle Staljingrada uslediće još krvavih bitaka na Istočnom frontu: Bitka kod Kurska, operacija "Bagration" (u Belorusiji) ili Bitka za Berlin.

Od tog trenutka, međutim, skoro svakom je postalo jasno da je Sovjetski Savez izašao kao pobednik iz titanskog sukoba s "Velikim nemačkim rajhom", koji je, posle pobede nacizma, trebalo da traje "najmanje hiljadu godina".

Skoro svakom, osim nemačkom vođi Hitleru i njegovim najtvrdokornijim sledbenicima, koji, sve do samog kraja, nisu prestali da se nadaju čudesnom preokretu na Istočnom frontu.

Epske dimenzije bitke

O epskim dimenzijama Bitke za Staljingrad dovoljno govore, bar na prvi pogled suvoparni statistički podaci. Nemačka armija je u Staljingradskoj bici raspolagala brojčano premoćnijim snagama. U julu 1942, na početku bitke, snage Vermahta imale su 430.000 vojnika, 250 tenkova, 5.000 artiljerijskih oruđa i 1.200 aviona. Sovjetske snage su bile osetno slabije: 386.000 vojnika, 230 tenkova, 3.400 artiljerijskih oruđa i 1.200 aviona.

Na kraju, poginulo je ili ranjeno oko 980.000 Nemaca, te 110.000 zarobljeno, naspram 750.000 poginulih, ranjenih ili zarobljenih na sovjetskoj strani, kojima treba dodati i mnoštvo civilnih žrtava Bitke za Staljingrad.

Svaki rat, uostalom, prate mitovi. Jedan od lažnih mitova Drugog svetskog rata je onaj o nesrazmerno velikim sovjetskim vojnim žrtvama. Žrtve su pretežno bili sovjetski i ruski civili. Nemačke oružane snage bile su poznate po okrutnosti i masovnom ubijanju civilnog stanovništva.

Drugi mit dolazi od "zapadnih saveznika": da je prelomni trenutak u Drugom svetskom ratu bila Bitka za Normandiju.

Bitka za Normandiju je svakako značajna za tok ovog vojnog sukoba. Ali do nje dolazi tek početkom juna 1944, gotovo godinu i po dana posle Staljingradske bitke. Bilo je to u vreme sovjetske operacije "Bagration", koja je započela tačno 22. juna 1944. i označila još jednu, briljantnu pobedu "operativne veštine" Crvene armije, ovog puta izvojevanu na teritoriji Belorusije, a kojom je praktično konačno oslobođena cela teritorija tadašnjeg Sovjetskog Saveza.

Nemačka avijacija je za jedan dan ubila 90.000 civila

Bitka za Staljingrad počela je 17. jula 1942. i trajala sve do 2. februara 1943. godine.

Obeležila ju je neviđena brutalnost nemačkih osvajača i neverovatna žilavost sovjetskih branilaca. Staljingrad je ubrzo postao simbol herojske odbrane Rusa od nemačkog nacizma. U Staljingradu su doslovno vođene borbe za svaku kuću, koje su često i po nekoliko puta prelazile iz ruke u ruku.

U tim upornim borbama, zajedno sa udarnom snagom nemačke armije, istopio se i nemački koncept "munjevitog rata", koji se zasnivao na brzim pokretima trupa i dubokim prostornim obuhvatima, te na razbijanju preostalih neprijateljskih snaga.

Dana 23. avgusta 1942. snage 4. vazdušne flote nacističke Nemačke izvele su najduže i najrazornije bombardovanje grada – u njemu je učestvovalo oko 400 nemačkih aviona, a sprovodilo se kontinuirano, u talasima.

Nemačka avijacija je gotovo sasvim uništila grad, ubila oko 90.000 civila, razorila više od polovine stambenog fonda predratnog Staljingrada, pretvarajući grad u ogromnu ruševinu u plamenu.

U novembru, nakon tri meseca sporog i krvavog napredovanja, Nemci su konačno izbili na obalu reke, presekavši teritoriju pod kontrolom Crvene armije na dva uska džepa koja su se oslanjala na obalu reke Volge.

U tom trenutku Nemci su kontrolisali oko 80 odsto teritorije razrušenog grada.

Do 1. septembra 1942. sovjetska komanda je mogla da obezbedi svojim trupama u Staljingradu samo rizične prelaze preko Volge. Usred ruševina već uništenog grada sovjetska 62. armija izgradila je odbrambene položaje, smeštene po zgradama i fabrikama.

Neosvojiva tvrđava

U situaciji teških uličnih borbi uskoro više nije bilo moguće koristiti avione, jer se iz vazduha nisu mogle razaznati linije fronta, a ograničena je i upotreba tenkova, koji su postali laka meta za pešadiju. Sve se svodilo na uporne pešadijske borbe, u kojoj su ruski vojnici, korak po korak i mukotrpno, odnosili prevagu.

Sovjetski snajperisti i jurišne grupe zadržavali su neprijatelja najbolje što su umeli. Nemci su, krećući se duboko unutar Staljingrada, pretrpeli velike gubitke. Sovjetska pojačanja su prelazila Volgu sa istočne obale, pod stalnim bombardovanjem i artiljerijskom vatrom.

Bitka je upamćena po mnogim tragičnim epizodama, poput borbe za Mamajev Kurgan – brda iznad grada, koje je imalo veliki strateški značaj. Kontrola nad Kurganom je nekoliko puta prelazila s jedne na drugu stranu, a borbe unutar silosa za žito, gde su se sovjetski i nemački vojnici nalazili veoma blizu jedni drugima, trajale su nedeljama.

U drugom delu grada, stambena zgrada koju je branio sovjetski vod 13. gardijske divizije, pod komandom poručnika Jakova Pavlova, pretvorena je u neosvojivu tvrđavu. Zgrada, kasnije nazvana "Pavlovljeva kuća", nalazila se iznad trga u centru grada. Vojnici su je okružili minama, postavili mitraljeska gnezda na prozore i probili zidove u podrumu radi bolje komunikacije. Nemačke snage su 58 dana bezuspešno pokušavale da osvoje "Kuću Pavlova".

O "Pavlovljevoj kući", jednom od simbola herojske odbrane, govori i ruski film "Staljingrad" iz 2013, ostvarenje koje je doživelo uspeh i u Rusiji, i u inostranstvu, na primer u Kini, gde je tokom iste godine postao najgledaniji strani film.

Operacija "Uran"

Ideju o kontraofanzivi su Staljin, generali Georgij Žukov i Aleksandar Vasilevski razmatrali još 12. septembra 1942, a do 13. septembra Staljinu je predstavljen nacrt plana koji je podrazumevao stvaranje Donskog fronta. Operacija oslobađanja nazvana je "Uran". Komandu nad sovjetskim snagama uskoro je preuzeo general Konstantin Rokosovski.

Od jula do novembra 1942. Crvena armija je uspela da zaustavi neprijatelja u odbrambenim borbama, a do početka 1943. da opkoli grupu nacističkih trupa, kao rezultat uspešnog delovanja u kontraofanzivi.

Opkoljeni nemački vojnici bili su prisiljeni da se povlače iz predgrađa ka centru grada. Gubitak dva aerodroma, kod Pitomnika (16. januara) i Gurmaka (25. januara), označio je konačnu propast Geringovog vazdušnog mosta, tj. kraj dobavljanja namirnica i evakuacije ranjenih.

Suzbijeni su ili osujećeni i svi pokušaji nemačkog probijanja blokade. Uloge su sada bile zamenjene: goniči i osvajači su se pretvorili u progonjene, sovjetski vojnici u one koji napadaju bez milosti.  

Uskoro su Nemci počeli da umiru od gladi i počelo je da im ponestaje municije. Uprkos svemu, nastavili su s otporom. Sovjeti su u početku bili iznenađeni brojem nemačkih opkoljenih vojnika i morali su da ojačaju svoje snage kako bi isključili mogućnost da obruč bude probijen. Ponovo su se rasplamsale krvave gradske borbe u Staljingradu, ali ovaj put su Nemci bili na obali Volge, odsečeni, bez hrane, uskoro i bez municije, pod stalnim sovjetskim artiljerijskim, vazdušnim i kopnenim napadima.

Hitler je, čak i u takvim uslovima, tražio od Paulusa da se nipošto ne preda. Potom je primenio svojevrsno lukavstvo: unapredio ga je u feldmaršala, pošto se "nikad u istoriji nijedan nemački maršal nije predao neprijatelju". Zapravo, Hitler je od Paulusa tražio da počini samoubistvo.

Paulus nije poslušao Hitlera i postao je "prvi feldmaršal u istoriji nemačkog ratovanja koji se predao u ruke neprijatelja".

Godinu i po dana posle toga, u leto 1944, na radiju "Slobodna Nemačka" Paulus se obratio nemačkim vojnicima. "Za Nemačku je ovaj rat izgubljen. Zemlja se u takvoj situaciji našla zahvaljujući vođstvu Adolfa Hitlera. Nemačka se mora odreći Hitlera", naglasio je Paulus.

Ali to nije bio njegov jedini antinacistički i antihitlerovski govor. Usledilo je još mnogo obraćanja nemačkom narodu, u kojem je ovaj bivši nacista ubeđivao Nemce da polože oružje i tvrdio da je nastavak rata s Rusima postao besmislen.

Paulus je stupio u redove "Saveza nemačkih oficira", a na njegovu su inicijativu napisana brojna obraćanja nemačkom narodu. Kako navodi istoričar Vladimir Markovčin, Paulus je čak tražio susret s Josifom Staljinom, ali bio je odbijen.

Fon Paulus je umro u Nemačkoj, u Drezdenu, 1957. godine.

Najteži poraz za naciste, najveća pobeda za Ruse

Sovjetska pobeda pod Staljingradom dočekana je s radošću u pretežnom delu sveta.

U poruci upućenoj Staljinu, od 5. februara 1943, američki predsednik Frenklin Ruzvelt nazvao je Staljingradsku bitku "epskom borbom, čiji odlučujući ishod slave svi Amerikanci".

Ruzvelt je, osim toga, 17. maja 1944. godine uputio "pismo Staljingradu", u kome je napisao: "U ime naroda Sjedinjenih Američkih Država, šaljem ovo pismo Staljingradu u znak našeg divljenja njegovim hrabrim braniocima, njihova hrabrost i nesebičnost tokom opsade, od 13. septembra 1942. do 31. januara 1943, zauvek će inspirisati srca svih slobodnih ljudi."

"Njihova slavna pobeda zaustavila je talas invazija i postala prekretnica u ratu savezničkih naroda protiv agresorskih sila", dodao je Ruzvelt.

Na konferenciji u Teheranu, krajem 1943, Čerčil je, "u ime Britanije i kralja Džordža", uručio Staljingradski mač kao poklon sovjetskoj delegaciji. Staljin je uzeo mač obema rukama, prineo ga usnama i poljubio korice.

Američki astronaut Donald Slejton, učesnik Drugog svetskog rata, naknadno se prisećao: "Kada su nacisti kapitulirali (pod Staljingradom), našem veselju nije bilo kraja. Svi su shvatili da je ovo bio preokret u ratu i početak kraja fašizma."

Pobeda kod Staljingrada imala je ogroman uticaj i na život okupiranih naroda, vraćajući im veru u slobodu. Na zidovima mnogih kuća u Varšavi pojavio se crtež: srce probodeno bodežom. Na srcu je pislao "Velika Nemačka", a na oštrici bodeža "Staljingrad".

Jednom rečju, bila su to drugačija vremena, kada se tek stvarala istorija koju će Zapad naknadno pokušati da revidira.

Priznanje pobednicima nisu odavali samo saveznici već i neprijatelji. General-major Vermahta Hans Dor, načelnik štaba 17. armijskog korpusa, zapisao je:

"Za Nemačku je bitka kod Staljingrada bila najteži poraz u njenoj istoriji, za Rusiju najveća pobeda. Pod Poltavom (1709) Rusija je dobila pravo da se zove velikom evropskom silom, Staljingrad je bio početak njenog preobražaja u jednu od dve najveće svetske sile."